Iz novih knjiga

Ivan Despotović

UROK

(„Centar slobodarskih delatnosti“, Kragujevac, 2014)

Vladika mu je još rekao kako ide poslom u Novi Sad i da će ga povesti do konaka, odakle će Uroš sa svojom duhovnom braćom sutra krenuti u manastir. Mercedes je stajao parkiran u zamrloj ulici, pored nemuštog ušća dugačke betonske zatvorske staze u glavnu saobraćajnicu. Beše crn kao i sveštenikova mantija. Za trenutak se Urošu učinilo da ulazi u kovčeg, tamna stakla ćutala su o tome šta ima unutra. Mantije verovatno više neće značiti ništa zlo, pomislio je, inače bi već umro. Kada su se izvukli iz lavirinta Zemuna i zabrazdili ravnicom, shvatio je da je konak u Novom Sadu. Sudbina ga je izgleda želela odbaciti još dalje na sever, iza trošnih granica poznatog sveta, na čijoj ivici je do sada i živeo u Besnom foku što je negde zdesna, preko beskrajne bele ravni, sigurno promakao iza njih. U ćeliji i policijskim kolima nije ni primetio kada je napadao toliki sneg. Možda je zato auto odisao svežinom koja se u prisustvu svetog lica doimala kao pročišćenje. Unutra nije bilo nikakvih stvari, zbog čega je, iako mercedes, vozilo ostalo duboko asketsko; pored volana se na sredini vetrobrana belasao srebrni krst. Krst je stajao i umesto mercedesovog znaka spreda, izgleda kako je moć mašine služila samo da parira snazi vere. Kroz tamna stakla i predeo je delovao filmski zatamnjen, a prizori promicali poput kadrova za koje je samo Uroš znao da su stvarni.
Ravnica se uznemirila u pozadini i nesvesno otkrila magličasta brda. Prelazili su most visoko nad vodom, zdesna posmatrajući kranove koji su podizali njegovu novu traku. Šume tamnosivih topola optočile su Dunav s jedne strane, sve do horizonta, objasnivši da nikakvih kranova ne može biti bez njihove promisli golubije boje, njih koje su se beskrajno mrke udenule među dve naivne beline neba i snega, svedočeći strogo i uspravno poput mantije – o reci što ovde razdvaja svetove, prisna a ničija, zbog čega nam možda i svetluca u nepreglednom sjaju. Motreći dizalice, pomislio je da će se srušiti u reku. Uvek se bojao visine. Vladika ga je upitao ima li brata ili sestru. Odgovorivši da je sam, začuo je iz saputnikovih usta i reči da postoji Bog. Posle toga ostala su nema do kraja puta. Nizija se opet primirila u ravan belog. Pop je ispod kape srasle mu sa glavom delovao kao strano telo u ovom jednostavnom snežnom svetu, pa čak kao biće neprimereno kolima, gde nije skidao ruke s volana a pogled sa puta, s nepomičnom namerom u očima, kojoj su više priličili koraci nego reči, a svakako joj nije pristajala vožnja.
Smireni pogled na horizont opet su preprečile retke šume topola, trajno zanjihane u pravcu juga. Kako vetra sada nije bilo, činilo se da ih je zanela ideja, nešto prošlo ili buduće, što nije ovde. Tako moćna stabla nagnula su se u tom smeru sa žudnjom od koje im je kora postala pitomo siva. Između dve beline bez boja, na dnu svojevrsnog mora, držala su se za zemlju, natprirodno stvarna, jer su pripadala tlu bez obzira šta ih vuče. Šarala su prostor sve češće, povezivala se sa kućama, ustupila mesto ulicama, a zatim se opet podigla na brda. Kada su vrata limunzine škljocnula i njih dvojica se našli na snegu, Uroš je naprasno osetio ljubav prema toj zemlji ispod.
„Ovde se rastajemo“, rekao mu je vladika dok su još neke crne prilike izlazile iz prizemne zgrade valjkastih zidova zatrpanih smetovima. „Bog nek je s tobom. Bog će ti biti potreban.“
Na ovoj hladnoći Urošu se poslednja rečenica učinila vrlo verovatnom. Tako se prvi put upoznao sa dve monahinje koje nisu odavde, starijim ovdašnjim monahom i s nekoliko mladića što su sami želeli da se zarede u manastiru. Pitao ih je gde je to, a oni pokazaše prstom kroz prozor. Ovalna soba s drvenim klupama u konaku imala je otvore kao u crkvi, poput učionice za veronauku. Primakao se staklu da bi osmotrio rečeni rub planine. Isprva ništa nije video. Bilo je veče i oblačni masiv malo naprsao, kako se to neretko dešava zimi; pojavio se zrak koji je pao baš na ivicu Fruške gore. To mu se učinilo zanimljivim sve dok u dnu zraka nije nazreo nešto četvrtasto, sa krovovima, poput zamka, da bi odmah shvatio kako je to manastir.
Tek kasnije mu je u glavu ušlo da je svetlo s neba obasjalo baš manastir, pa mu se te noći pričinilo i da je na najvišem krovu sijao krst. Na jednostavnom krevetu, upravo sličnom njegovoj pređašnjoj postelji, u još manjoj sobi, kada je bratija otišla, opet je intezivno mislio na Sonju, tačnije jednu njenu rečenicu: „Je l’ znaš da sam ja jednom videla duha?“ Ovo beše nešto novo i iako je ranije pratio razne serijale i svedočenja o ukletim kućama, nikad mu se ta mogućnost nije tako jasno ukazala u glavi, kao kad ju je čuo od osobe sa kojom je vodio ljubav. A i zašto je pretpostavio da su svi ostali svedoci lagali i sačekao da mu to kaže sama Sofija, pa da shvati kako duhovi postoje. Nešto mračno kopkalo ga je u vezi sa onim planinskim zdanjem, bez obzira što ga je sunce obasjalo dok ga je tražio pogledom, a možda baš zbog toga. Nije se odupreo utisku kako je svetlost tog zraka bila odveć crvena, makar i za veče. Teskobu je pojačao i novi smeštaj. Budući da je malo ličio na zatvor, ipak je zadržavao potrebnu dozu normalnosti, ali se Uroš plašio da u manastiru neće biti tako. I onaj zrak mu je to rekao. Ako duhova zbilja ima, sigurno postoji i vanzemaljska inteligencija, veliko stopalo, telekineza, sigurno ima i Boga, i života posle smrti. Ali ga to „posle“ nije toliko brinulo, uglavnom je ono što može da mu se dogodi sada, ovde među čudnim svetom, njegove oči držalo otvorenim do kasno u sablasnu noć.
Magla je sakrila jutro i smotala ga u svoj meki džep, kao davnog, čudnog popodneva, kada je izašao da upozna Anu s kojom će izgubiti nevinost, kao i onog radnog dana kad je čuo da je Zmaj Pravdić mrtav. Iznad sebe ugledao je crni krak, ruku pod mantijom i lice žene oslobođeno svoje prirode, s tenom smrti, što ga je prodrmala samo da ga isprati na sneg, gde je sa starijim monahom i novim mladićima ušao u maleni automobil. Negde na šumskoj okuci motor je prestao da radi, ostavivši ih u tišini po kojoj su koračali narednih sat vremena. Urošu se učinilo da je večna, zbog čega se, pomisli, i u smrti mora preći do kakvog konačišta, kako se ne bi ostalo u njenom Ničem; verovatno je i tamo čovek osuđen na društvo. Zato je jedva dočekao zlatno-sive bedeme manastira koji su ga začuđujuće gledali zatvorenim drvenim prozorima. Kao da je života bilo samo unutra, nasuprot beskrajnoj pustoši, zbog čega su se i vrata zdanja crnela strožije od svakog opisa.
Unutrašnjost se ukazala daleko ozbiljnijom nego u konaku, možda jer su mnogo deblji zidovi pregrađivali odaje i što nikakvih tragova savremenosti tu ne beše, čak su slike svetaca stajale na lučnom zidu iznad svih većih vrata. Neke sobe ležale su u mraku, negde bi zasvetlelo samo kandilo, kao ugašena zvezda. „Verovatno su manastiri u Sibiru optimističniji“, rekao je Uroš u sebi. Stariji brat upoznao ga je sa bibliotekom. Neke knjige će morati da pročita, a prvo Sveto Pismo. Shvatio je iz mentorovog tona kako je ovde sasvim irelevantno šta je čitao do sad, ne stoga što je tričavo ili pogrešno, nego nije povezano s jednim drugim univerzumom. Pa Nada je i rekla da je Biblija najprodavanija knjiga na svetu, pomisli, osetivši se kao da je upravo došao kod njenog izdavača. A svaki je izdavač pomalo ličio na svoje knjige, zaključio je već do sada. Arhimandrit manastira držaće mu lično poneki čas teologije i bogoslovije, ali mu pre toga reći koje su mu obaveze. Saopštili su mu i kako sutra dolazi jedna ekskurzija sa turistima.
Sutradan je sunce sijalo kao da se nebo osmehnulo nad skrivenom kamerom i tone svetlosti ušle u biblioteku, ohrabrene belinom snega. Za trenutak mu se pričinilo da pred zgradom vidi ljude koji se skijaju. Bili su to samo posetioci u šarenim perjanim jaknama. Sad nije mnogo mario za njih i vratio je oči na biblioteku sa stubom u sredini, oslikanim na vrhu što se širio kao u crkvi; sa četiri velika stola i zidovima optočenim čamovim policama za knjige. Korice behu crne, toliko da su i najozbiljniji drugi naslovi i izdanja koje je znao ličili na šarenilo DVD-ijeva, u odnosu na utisak što je ostavljala ova literatura koja to nije ni bila, – poruka spuštena odnekud na tajanstvene daske. Nekoliko raznobojnih verskih časopisa drečalo je doduše pod stočićem za evidenciju, majušnim pultom kraj kog je luk vodio u sobičak pretrpan poput špajza, gde je Uroš pretpostavio da drže veoma stare svitke.
Jedan glas nastanio mu se u uhu s porukom da ga poznaje; ne beše mu jasno odakle. Zidini se približavala neka žena, i on kroz prozor naprsao verovatno od starosti, s majušnom rupom kroz koju je dopirala hladnoća spoljnog sveta, – prepozna Nadu Pravdić. Da nije došla zbog njega? Crnina joj je drečala na snegu. Nemoguće da već ide na ekskurzije po manastirima. Svi su morali dočekati goste, te i novi, još nezaređeni brat zato napusti sigurnost odaje i izađe na sunce. Očekivao je kako će ona reći: „Znam da si ubio moga muža.“
„Svesna sam da ti nisi odgovoran... Ti nisi sposoban za tako nešto“, progovorila je, lice joj se promenilo i postalo još mršavije, sitničavije pa stoga i skromnije. „Poznavala sam tvog oca. Jesi se video skoro sa njim? Znam da živiš u Besnom foku.“
„Nisam“, priznao je Uroš, mada se čuo telefonom, zbog čega će morati da istrpi i njegovu posetu.
„Ovo ti se ne bi dogodilo da si živeo s ocem“, kazala je to kao mudrost stare žene, proročki racionalnih stavova.
Kasnije vide kako ona prilazi arhimandritu, mršavom starcu nešto višem od Gergeja Hamvaša, koji je i govorio poput njega, dobroćudno otežući reči. Ekskurzija je ubrzo otišla, izgleda da se ništa novo nije zbilo.
Za dva dana pozvao ga je arhimandrit.
„Želim da saznam više o tvom životu sine“, sastavio je oči na mršavom bradatom licu kao kakva pitoma ptica. „Šta si grešio...“
Njegova odaja imala je više predmeta od drugih, na sredini sobička ličio je na raščinjenog čarobnjaka.
„Nemoguće da vam je Nada rekla da sam grešio, mi se jedva pozanjemo.“
„Varaš se sine, svaki čovek pozna čoveka, svak je brat... To te ja pitam šta si grešio.“
„Zašto radite ovo za mene?“, hteo je Uroš da zna.
„Vladiku Atanasija Preradovića zabrinjava velik broj ljudi koji u zadnje vreme dižu ruku na se, zato je i tebe doveo iz zatvora. Ima tu dubljih razloga nego što ti poznaješ“, odvratio je starčić.
Bez obzira na sve, njihov novi član nije mogao da kaže šta je to u životu grešio, što ga je mučilo i kad je legao na trošne daske, koje su zaškripale od skrivenog bola.  

*   *   *

Pružio je ruke ka Sonji a ona se već spremala skinuti bluzu preko glave, tako da su je svlačile četiri šake. Privila mu se uz telo i on ju je usnom dodirnuo po vratu. Stavio je kondom i popela se na njega. Njoj je trebalo vremena da se napali pa je začudi kako se već ukrutio. Uroš se nije mogao odupreti te poče da nezaustavljivo otiče u nju. Pošto je ispustio ogroman uzdah, Sonja je stala. „Već osećam“, rekla je sedeći u istom položaju. „Šta?“ Stavila mu je ruku na svoj stomak i ovaj je počeo da raste. Beše čudno da se nije začudio. Skinula se sa njega i sklupčala u ćošak kreveta. Da li tren posle ili godinu kasnije, tu, na istom mestu, ležalo je dete. Gledalo ga je neobičnim očima a on je video samo nju. Iza Sonjinih zenica otkrio je nemušte reči koje nekada nije hteo priznati: „To si oduvek želeo“. Sad je osećao da to priznaje i kako ga ispunjava nezadrživa radost otvorena njenim prisustvom.
Beše to vrtlog iz kog se nije probudio u znoju i čudu, nego oslobođen najvažnijih potreba što su se već ispunile; tako potpunom nije mu više trebao san, osećao je jasno lepotu kraja što nikada ne prestaje, blažena zbog ostvarenog smisla. Kasnije primeti da mu je postelja vlažna, zbog čega uskom prozoru i debelim lučnim vratima više nije pripisivao ništa sablasno, behu to sasvim prirodne stvari. Satić na stočiću pokazivao je tri časa, a Uroš rešio da Sofiji otkrije nešto o svemu ovome. Možda spava. Čudo kako se uzdržavao da joj kaže za zatvor, a sad će joj saopštiti da je u manastiru. U stvari, reći će samo kako su ga priveli u policijsku stanicu. Probudio je svoj mobilni, zasvetleo nad krevetom. Tehnika, koju su monasi umereno koristili, delovala je kao sablasni gost, natprirodno sredstvo iz drugog sveta. „Ćao, šta ima kod tebe? Mene zovu na neko saslušanje zbog one knjižare, ubijen je Zmaj Pravdić.“ Spustio je glavu na tanušni jastuk; kada je kasnije podigao telefon iznad sebe, spazio je kako signal iščezava. Znači li to da će biti odsečen i od nje? Shvatio je da neće dobiti njen odgovor i šta će Sonja pomisliti... Ionako spava. Posle petnaestak minuta ćeliju je obasjao gotovo čaroban pisak: „Znam, stvarno mi je žao. To sigurno nije ništa ozbiljno što se tebe tiče. Koji advokat ti treba, imam ih više“. Izgleda da su veze zavisile od količine snega u vazduhu nad planinom.
Ostatak noći razmišljao je o starčevom pitanju. Arhimandrit je svakako mislio na korišćenje usluga devojaka, verovatno je nešto načuo. Noć je zverala u sobu kroz uski otvor na zidu, tanušno staklo počele su obljubljivati krupne pahulje. Gluposti, starešina sigurno veruje kako je on umešan u Pravdićevo ubistvo. „Ili ne“, prošlo mu je duž čela poput sablasti, kao da se toga tek sad setio, zbog čega je stvar postala bizarna poput ove tame. „To je zato što sam pokušao da se ubijem.“ Mrak je dugo i osvetoljubivo poput replike stajao između četiri zida, pre nego što je ostavio mesta jutru.
Prošlo je prvih pet dana u tom novom kamenom domu, Uroš je ustajao i legao, učio svoje obaveze, a petog jutra Sonji „priznao“ da je u pritvoru. „Drži se, uz tebe sam. Rešićemo sve probleme“, napisala mu je, i kad je otvorio plavu ikonicu zaplakao je od sreće. Osećao je dodir nje unutar majušne sprave, a kako ga niko nije toliko voleo, suze su se prosto slivale niz obraze, kao da je i to posledica spoja sa njom, i da žele isprazniti onaj teški svemir što mu je ranije stajao u očima. Činilo se kako su ga njene reči podigle na davno zaboravljeno svetlo, na koje se ganute zenice privikavaju.
„Vidim da se kaješ, sine“, primetio ga je starešina manastira, „i mislio sam da te pozovem k sebi, da primiš monaški red. Služiš i sebi, sinak, ako služiš Bogu“.
Ušao je u odaju poput kapele, klekao pred oca, a ovaj mu glavu poklopio krstom. Uroš je ruku držao na Svetom Pismu, a zatim poljubio ikonu podvižnika kome je posvećen ceo manstir u 19. veku. Podvižnik se povukao na ovo mesto, saznao je, i vezao za stub da bi odoleo iskušenjima, a kasnije postao svetac. Krenuše do biblioteke, kraj kolone uskih stubova gde je pridošlica morao sagnuti glavu zbog niskih horizontalnih greda od trošnog drveta. U riznici knjiga, kraj majušnog pulta ispod kog su se šareneli primerci verskih časopisa, arhimandrit promače kroz luk u sobičak naizgled pretrpan poput špajza. Dugo ga nije bilo a zatim svečano predade mantiju zaređenom. Novi monah primetio je pored sebe mladog popa koga je video i kada je s crnokosom Sandrom izašao u grad. Isti je stajao i preko puta knjižare. Pop primeti kako ga je novajlija prepoznao pa se osmehnu gotovo svakodnevno, kao da je i to deo promisli. Uroš je gledao u svoje ruke i struk u crnom, vlažnih zena koje još nisu podnosile primljenu ljubav.
„Dobro ti pristaje“, rekao mu je čudnovati poznanik, uhvativši ga za skut.
Sledeću sedmicu iskoristio je za prevođenje Sonjine drame na ruski. Stigla mu je na mejl. Manastir je začudo imao bežični internet. Biblioteka beše puna ruskih rečnika. Čudio se koliko je obeležja savremenog života zatekao u tom zdanju, koje mu se isprva činilo „očišćeno“ od svega takvog.
„Moraćeš se ispitati da otkriješ stranu u sebi koja je mračna; ko je i šta je ona...“, saopštio mu je arhimandrit poslednjeg dana prevoda, posle jutarnjeg služenja.
„Kako treba da izgleda ta mračna strana, da bih je prepoznao“, pitao je Uroš kao da će je privući mantijom.
„Znaćeš.“
„Ali ipak...“
„Seti se šta si loše uradio, od rođenja“
„Mislio sam da se ubijem“, izgovori ono što mu se u trenutku činilo najlogičnije.
„Zašto? Mora da si učinio nešto rđavo“, starac je odvratio blago.
„Išao sam kod devojka iz oglasa. Svađao sam se sa ocem. Možda nisam dovoljno pomagao drugima. Jedanput sam jednu poznanicu nazvao kurvom...“
„...To nije razlog. Nešto drugo, teže“, arhimandrit je pronicljivo zaćutao i povukao se u ozbiljnu grimasu što je govorila da je ovo pitanje same pravde. „Ako ne kažeš meni, jedino ćeš ti i Đavo znati.“
„Ne znam kakvo sam zlo počinio“, Uroš je prekinuo tajac. „Je l’ to strašno što ne znam?“
„Znam da ti je to teško otkriti. Bog je konačan u strpljenju“, starčićeva se usna izvila zagonetno kao da je onaj svet tako blizu.
„Oče, ako odem u pakao, hoću li ja da budem kriv?“
Ova poslednja rečenica izletela mu je pošto se starešina već okrenuo da ode i zvon razmaknutih koraka ostao u vazduhu mesto odgovora. Opet se spustila magla.
„Možda je zlostavljao oca“, reče arhimandrit u sebi, kasnije.

Prošlo je vreme u kojem je Uroš pomislio kako je Crkva odustala. Dobro, pričaće sa Đavolom ako je to sudbina, pomirio se; potrudiće se da za svaki slučaj što duže ostane na ovom svetu, pod pretpostavkom da Đavo nije ovde. Posetio ga je i pravi otac. Uroš je sedeo u širokoj i visokoj trpezariji, centralnoj sobi planinskog zdanja. Kroz velelepne prozore, najveće na građevini, motrio je rub sledećeg brda gde mu se činilo da vidi neki sličan objekat, mada ga nije obasjavao nikakav zrak. Nije se setio da onog mladog popa pita o tome. Možda mu se i pričinilo. Da li ga to hvata verski zanos? Često je u literaturi nalazio da se ovaj javlja kao epilog ljubavnog, malo se zabrinuo zbog toga. Klupe poput školskih pratile su liniju ove lađe a drveni stubovi delili je po sredini. Kroz vrata iza njih prošao je Gvozden Dobročinović. Posedeli su, kao u etno-krčmi, a otac mu rekao kako je dobro što se izvukao iz zatvora, ali je to platio boravkom ovde, u uslovima koji ne dopuštaju slobodu. Spomenuo je i kako postoji mogućnost da ga, na primer, advokat kakvim dokazom oslobodi optužbe, pa i Crkva bude primorana da se povuče, jer ako nije kriv, nema kazne a samim tim ni njene zamene za život u manastiru. „U svakom slučaju, bolje ti je no u zatvoru“, Urošu je ostala u glavi ta rečenica, pošto je ispratio oca u dvorište. Ovaj će se vratiti istim kombijem za snabdevanje koji ga je i povezao u brda.
Novi monah je nekoliko minuta gazio sneg udišući reski vazduh direktno iz šumskih pluća. Ipak se vratio u gostionicu. Na zadnja vrata lađe ušao je starešina, kao da će proveriti kandila i ikone, ali mu se putanja završila baš kod Uroša.
„Sine, ne bih voleo da se izgubi tvoja duša“, prozborio je uzgred, kao da mu kaže „prijatno“, dok je ovaj jeo svoj hleb.
„Znam“, Uroš beše prinuđen da odvrati s hranom u ustima. Ipak nije sasvim odustao od ironije u odgovoru.
„Ne znaš. Prihvatanjem crkve ti si nam postao jedna nova obaveza, zato se obuci.“
Otišao je do ćelije i uzeo kaput za zimu, začudilo ga što nisu krenuli na vrata, već u suteren, ali ništa neće pitati, reći će mu se samo. Dole je postojala jedna odaja sa podzemnim prolazom. „Je l’ ovo po uzoru na katakombe?“, rekao je, ali zažali što je odustao od ćutanja, jer starac nije odgovorio, kao da ne čuje, mrmljajući nešto štapom pod bradu. Kroz prolaz beše sprovedena čkiljava struja, a dvojica saputnika, onaj pop i stariji monah, za svaki slučaj spakovaše baterijske lampe. Kad su izašli na svetlo, na drugoj strani brda kako je pretpostavio Uroš, nastavili su peške dosta. Najzad je starac stao, zabovši štap u sneg koji se topio pod popodnevnim suncem.
„Ovo je osveštano polje.“
„Ne vidi se“, pomisli gost, jer je belina još uvek prekrivala sve. Proplanak beše ogroman i ravan kao tepsijino dno.
„Ovde ćeš, do ponoći, znati šta si činio.“
„Zar se nećemo smrznuti do ponoći?“
Tek tad je u okrajku šume ugledao napušteni manastir, beše ubeđen da je to video iz trpezarije, na rubu brda. Starešina je krenuo ka zdanju, a tamo se spustio mrak. Baterijske lampe ležale su na doksatu prvog prozora, noć je škripala kroz otvore popunjene naslaganim ciglama; činilo se da unutra ima još mnogo prostorija, zatvorenih i zaštićenih od snega i vetra. Starešina se izvukao iz zgrade i nagnuo nad ćošak nedaleko od prozora. Uroš shvati kako on obavlja malu nuždu i kako je to neobično za jednog popa. Bešike su im se na hladnoći punile kao krigle piva.
„Bio sam kod devojaka iz oglasa...“, opet je priznao Uroš, pošto je i sam otišao u sneg. Napušteni monaški dom ga je toliko zbunio pa je u krug tražio dokaze svojih greha.
„Jesi li išao sa zlim mislima“, pitao je mladi pop.
„Ne, mada sam jednu nazvao kurvom, ljubomoran što ima dečka... Dešavalo mi se da opsujem.“
„Nisi kriv što nesvesno skrivaš pravo pogrešenje, ali biće ti lakše do ponoći“, arhimandrit je rekao ne gledajući u Uroša.
„Ja u to ne verujem.“
„Ni jedan nije verovao, ali je svakom očitana njegova mračna strana. Kada je vidiš, pokaj se i Bog će kao svetlost zaigrati u tvojoj duši“, zasijala je starčeva zenica u njegovom pravcu.
„Možda ste suviše čitali Paula Koelja“, odvratio je Uroš žustro, gotovo nehotice.
„Sarkazam je grešnost, ali mi se čini kako je to kod tebe njezin vrh. Moramo videti ispod.“
„Ja u to ne verujem“, ponovio je novi, a tišina i mrak u kojem je kapljala voda stajali mesto odgovora.
„A da li si ikad verovao da ćeš leći sa ženom?“, oglasio se starac sat vremena kasnije, nevidljiv u tami.
„Nisam.“ Činilo se kako je ta nevera nešto pozitivno.
„A ipak si legao. Tako si i grešan, iako ne veruješ.“

nazad