Iz novih knjiga

Љиљана Раданов

КОЦКАЊЕ СА ЗЛАТНИМ РИБИЦАМА

(„Алма“, Београд, 2013)

Ова приповест почиње нултим датумом јер је то дан када је у „Гласу Сказије“, најтиражнијем сказијском гласилу, објављена вест да је напокон исправљена историјска неправда. За ову краљевину почела је нова епоха, па самим тим и ново рачунање времена.
Као што се из Мале енциклопедије Краљевске научне академије УКСОВ-а могло сазнати, у позним фазама своје историје Сказија се суочавала са спољашњим непријатељем, што је знатно ослабило њену унутрашњу снагу. Истовремено, већ поменути новостворени научни и филозофски приступ све снажније је деловао у истом смеру, ширећи идеју да су стари начини превазиђени, бесмислени, па чак и штетни, и да у земљу треба унети промене.
Ово семе је брзо и лако пустило клицу, јер, не заборавимо, у Краљевству је било много сиромашних и потлачених, а такви увек траже промене, верујући да ће им после њих бити боље, јер горе свакако не може да им буде. Идеја је као пожар букнула и раширила се међу незадовољницима, а и многим авантуристима, каквих често буде међу бунтовницима, и врло ускоро из конспиративне, прешла у фазу отвореног отпора.
Наравно, није све било тако лако као кад се казује. Моћници су пружали жесток отпор, а како су често располагали силама о којима се у науци не зна скоро ништа, револуционари нису могли да им се супротставе и никада нису били сигурни где, у каквом обличју и са ким ће наредног јутра да се пробуде. Конзервативне снаге држале су финансијску моћ у својим рукама, што је отварало огроман простор за манипулације. Било је, наравно, и оних занесењака, тврдокорних идеалиста који нису имали никакву корист од постојећег стања, али су имали тврду веру да свет не треба мењати.
Најжешћи отпор, међутим, пружали су страни туристи, који су у Сказији баш таквој каква је, недоследној, непредвидивој, а тако заносној, чаробној, пуној чуда, налазили оно што у својој суморној свакодневици нису могли. Границе су се ту губиле, универзални језик Сказије их је брисао. Толико далеко су туристи чак одлазили да су оснивали међународне асоцијације за заштиту сказијског уставног поретка и тражили протекторат највиших званичних међународних удружења над њеном културном баштином.
Узалуд. Револуција се десила. Зло је протерано, сад је требало да завлада добро, сви историјским неправдама свргнути са својих положаја биће на њих враћени. “Глас Сказије“ доносио је опширне извештаје о новонасталим променама, међу којима су најзначајније те што је земља очишћена од необјашњивих сила и бића чије порекло се није могло тачно утврдити а због којих је међународна јавност била почела да је назива варварском, јер су поменути давали лош пример свима, а посебно младим туристима који су ову земљу радо посећивали због лепих девојака и чаробних предела.
Завладала је општа радост. Данима се светковало, мада већини није било јасно шта ће сада бити, али су се понашали као да им није ни важно ништа друго сем тог колективног усхићења. Трг у престоници био је препун раздраганог света. Нуђени су и чашћавани сви који су наишли, па су, ево, и приповедачу уста још мокра од вина које је тамо попио.

Наравно, центар збивања био је у многољудној престоници, док се у удаљеним провинцијама живело исто као и на дан стварања Сказије.
На Пепељугин далеки дворац вест су донела два бела голуба, које је упознала када би посећивала мајчин гроб. Пепељуга није знала шта вест значи. Није разумела ни епоха, ни историјска неправда. Али поверовала је да је то нешто добро, пошто су јој птице биле наклоњене. Помислила је и да је важно, јер су птице биле врло узбуђене. Пред  дворцем је чекала кочија, коју су маћехине кћери у паници, нетражену, биле припремиле ако она пожели некуда да пође, али Пепељуга то није приметила, него је трком засекла шумску стазу.
Појурила је код Марице и Ивице. Тако су они увек једни са другима делили своје убоге радости и невоље, оговарали мрске им маћехе, жалили се на немарне очеве, јер су једни друге разумели, делећи исте судбине. Затекла их је зачуђене, и њима су вест донеле птице, оне које треба да покљуцају Ивичине хлебне мрвице-путоказе. Те птице су већ кренуле да се искупљују због зла које је записано да ће им нанети, па су долетеле да им донесу радосну вест. Међутим, ни Ивица и Марица нису схватили о чему се ради и због чега су птице узбуђене, јер нису разумели те скупе речи. Једино им се учинило да маћехин преподневни нестанак можда има везе са тим.
Ипак, и у тој збуњености замигољио се неки трачак радости којем нису видели узрок. Кренули су заједно, троје сирочића, ка дубоком гротлу шуме, до кућице пред којом су Снежану затекли у послу. Она је већ знала, патуљци су дојурили да јој донесу вест.
– Да будимо Успавану Лепотицу – изненада је предложила Снежана и свима се то учинило као једина права ствар у том тренутку. Потегли су  преко ливада, до замка у трњу и повијушама вечног ткања Хроносовог.
Раздевојчили су вековну паучину, разгрнули шпалире сабласних дворана, прошли кроз замрлу рођенданску гозбу, и шапатом дозвали Успавану Лепотицу.
– Ништа не разумем – рекла је снена девојка – али сигурно је то нешто добро. Зар сам спавала већ сто година? – прену се и одмах настави: – Међутим, шта ћемо ми са тим да радимо?
Сви се збунише.
– Не, ниси спавала сто година – одговори Марица – ми смо те пробудили раније. Стварно, како смо смели да је пробудимо? Шта ће сада принц? – препаде се мала девојчица.
Сви се још више збунише, па и уплашише, само Ивица одглуми јунаштво. Седели су извесно време под прашњавим балдахином, ћутали, нешто се премишљали, али брига брзо избледи у младим срцима, а дечја радозналост изазива, па кренуше насумце да тумарају по дворцу.
Врло брзо се, међутим, разочараше. Тумарајући, Успавана Лепотица наиђе на своје успаване краљевске пријатеље, запита се шта јој раде родитељи у далекој престоници, да ли су још увек живи, и узе је тешка жалост, па горко заплака.
– Све ће бити добро – покуша Пепељуга да је утеши. – Само да сазнамо шта су то нова епоха и историјска неправда и да видимо због чега су тако важне. – Добре птице – подиже затим поглед ка небу – знате ли ти шта значи то што сте ми рекле?
– Није злато све што сија – процвркуташе птице и прхнуше.
Нису их разумели. Осташе да тумарају по раскошној уснулој башти. Први мрак приањао је на руб шуме и предвечерња језа поче да им се прикрада.
– Да пођемо – затрепери бојазан у Пепељугином гласу. Она није волела да је маћеха и њене кћери дуго траже.
– Да пођемо – сложише се Ивица и Марица, мада их вероватно нико није тражио, али није имало смисла ни овде остати.
– Идемо – пође Снежана, која није желела да патуљци страхују за њу.
– А шта ћу ја? – заплака Успавана Лепотица тек што је осушила очи од претходног плача.
Сви се погледаше. Већ се пуно мрака налепило у подножја старих зидина и у грмљу украсног шибља и заиста нико не би радо остао у том уклетом свету, чекајући љутитог принца. Пошто Ивичиној и Маричиној маћехи још једна гладна уста сигурно не би била добродошла, па макар и краљевског рода била, између Пепељугиног прашњавог кревета поред огњишта и патуљастог Снежаниног дома, Успавана Лепотица се определи за Снежану.
Изненада уморни, пођоше кући кроз умирући дан, збуњени због важности која је дата неким речима које нису разумели. Краткотрајно неуобличено узбуђење које су речи изазвале доби изглед сиве свакодневице.  На рубу шуме прођоше поред колибе старе дворкиње код које је Снежана провела детињство.
– Бако, знате ли ви шта значе историјска неправда и нова епоха? – упиташе стару мудру главу.
– Чувајте се, децо. Није злато све што сија – одговори старица и испрати их сузним погледом.

Они продужише, не сазнавши више него што су и пре знали. Ишли су заједно док им се стаза не разрачва, а потом свако за својим путоказом: Снежана и Успавана Лепотица за заосталим ловчевим звиждуком, Ивица и Марица за мутним, од дана претеклим одсјајем крова своје куће, Пепељуга за одблеском белог крила голубовог. Били су уморни, гладни, и већ су сасвим заборавили зашто су уопште јутрос некуда кренули.

• Надомак куће, Ивицу и Марицу збуни богат мирис вечере и благотворан дах свежег хлеба, па помислише да су залутали, јер кућа са таквим мирисом није могла да буде њихова кућа. Од умора им се причињава, помислише, али што ближе кући, мирис је постајао све јачи и пошто отворише врата, они осташе запањени: на орибаном столу чекала су два постављена тањира, над замирућим огњиштем крчкала се вечера, а под крпом на столу лешкарио је велики округли хлеб. И, још чудније, поред стола стајала је маћеха раширених руку и раширеног осмеха.

Ивица и Марица нису имали више снаге да се чуде. Прихватише се вечере и пре него што им је последњи залогај добро легао у стомак, већ их је их заљуљала Хипносова колевка.

Пепељуга последња стиже кући. Хтеде да шмугне нечујно ка свом лежају крај огњишта, али јој се учинише жишке три пара очију из мрака, па се тргну.
– Ох, Пепељуго, па стигла си. Не плаши се, то смо само ми, чекамо те да ти пожелимо лаку ноћ – зацвркуташе из таме маћеха и њене кћери.
Узеше је за руку и не поведоше је ка кухињи, него до одаје за велике гозбе, где су у прочељу чекали сребрни тањир сав украшен бисерима, златни нож, кашика и виљушка, а поред њих сваковрсне ђаконије. Пепељуга се толико престраши кад јој понудише да ту седне и то да једе, да је једва задржаше да не побегне, а како поче да гута храну, тако и умор који поче да је савладава прогута сва њена питања и чуђења, чак и о томе што су је одвели у велику гостинску собу, са велелепним креветом под балдахином, дали јој мирисне спаваће хаљине и пажљиво је ушушкали у сан.
У тихом мраку собе Пепељуга је спавала толико дуго да је сунце већ скоро преполовило небо, а можда се још не би пробудила да не би граје под прозором. Кад она, престрашена због предугог сна, појури низ степенице, дочекаше је, опет, осмеси, маћехин и њених кћери.
– Хајде, чекају те – повикаше углас.
Скоро је изгураше у двориште. На њен ужас и несхватање, зарише се у њу безбројни погледи, избоцкаше је речи као осе, многе руке пружише се и увукоше је у неку кочију какву никада није видела.
– Дошли су по тебе, идеш у престоницу, да ти укажу почасти – када погледом потражи помоћ добацише јој маћеха и њене кћери толико срдачно као да целог живота ништа друго нису ни саме желеле него да Пепељуги крене на боље.
Пренеражена, Пепељуга се завали на седишту, препусти се, навикнута на разна зла, гледајући у потиљак кочијашев и слушајући тандркање распомамљених кочија и оседланих коња у пратњи.
На некој рачви путева скоро се сударише са сличном свитом и Пепељуга крајичком ока ухвати Ивицу и Марицу, а тек на крају пута сазнаде да су Снежана и Успавана Лепотица негде на репу дуге колоне.

Прођоше тако кроз небројена насеља, вароши и велике градове, села и пуке засеоке од свега неколико убогих кућа, поред племићких имања са унедреним дворцима, преко ливада и мрких ораница, кроз тесне планинске процепе и преко гргољавих река, уз обалу великог мора. Пепељугу више нису чудила збивања, ни људи ни оне непознате речи, епоха и историјска неправда, са којима је све ово што јој се дешава очигледно имало везе, чудила су је само бескрајна пространства за које није слутила да постоје, јер је највише што је видела била за њу бескрајна шума Централне Сказије...
Дах је престоницу најавио много пре њених зидина – бруј гласова, воњ пијаца, мирис добрих и других жена, задах старости и арома кухиња одличних домаћица, и свашта у њима помешано – плач, смех, страст, бол, радост, весеље, мржња, немоћ... Тако је Пепељуга видела светину која се у добродошлици мрешкала и чију узбуркану површину је секла ниска кочија, остављајући за собом мноштво ситних таласа.
Кочије стадоше пред неком великом грађевином. Једно по једно изађоше из њих јунаци наше приче. Док дланом од длан, простреше пред њих најфиније ћилиме, тако мекане да се отисак стопала остајао пре корака.  Уведоше  их у високо предворје у којем се од сјаја злата и драгуља није могло гледати, а кораци постајали опрезни на преглатким подовима, дах застајао од мириса златног, сребрног и бисерног цвећа. У прелепим двориштима врвело је од лептира, пчела, жуборили су поточићи и фонтане, кривудаве стазе труковале су шаре између мирисних леја, златне крлетке на гранама угнездиле најбоље славује певаче, паунови се разметали реповима, међу бордурама од локвања и бамбуса по бистрим језерцима отмено пловили лабудови, а са руба далеке шуме слутиле се меке њушке ланади, малих зечева и других ситних животиња.
Јунаке поведоше широким степеништем застртим теписима још мекшим, толико меким да је и мисао на њима остављала траг, где сваком дадоше по једну раскошну собу зидова обучених у пастелни атлас, и свиту дворана и слушкиња да им буду на услузи сваког трена. Загрејаше им блештава купатила, па они спраше са себе дугачак пут, неизвесност и само још чуђење остаде на њима.
Огромни ковчези у угловима соба били су препуни најраскошније одеће па су девојке трчале из собе у собу, испробавале хаљине и показивале их једна другој, не знајући за коју да се определе. Повечераше свих могућих ђаконија па се вратише у своје раскошне собе, поспаше дубоким сном који је будно чувала Гарда чувара краљевских снова.

Дани су пролазили, а од њих нико ништа није тражио. Јели су, спавали и играли се у бескрајно лепим баштама и двориштима. Доколица је излизала подозрење и чуђење, а удобност је добар домаћин навикама, па су ускоро могли да буду виђени свугде по дворцу како се смеју, јуре, па чак праве и покоју штету, како то деци и приличи, као да су целог живота само то радили. Као да никада није било злих маћеха, глади и тешког рада. Као да више није било ни сећања на то. Изгледало је да ће тако остати заувек.

Једног дана, међутим, дођоше неки уважени људи, у врло озбиљним оделима и са врло озбиљним перикама на главама врло озбиљних лица дугих носева, неки краљевски секретари, министри и слични, о чему јунацима глас донесоше дворски управитељ и њему подређени настојници, који их замолише да се свечано обуку и достојанствено приме најугледније људе у краљевини.
Уведоше их, потом, у неку дугачку одају у којој до тада нису били, и показаше им четири дубоке меко тапациране резбарене столице да на њих седну. У свечаним хаљинама, осећајући да се дешава нешто од посебног значаја, деца своја лица обукоше у озбиљно рухо, а потом пред њих изађоше они уважени краљевски службеници, поклонише се и један по један, врло достојанствено, са дугачких свитака искрунише пред њих речи, међу којима су опет као магичне  светлуцале епоха, исправљање историјске неправде, а и многе друге, о дуготрајној борби против Зла, враћању на места која им природно припадају и слично.
Па затим размоташе друге свитке, и са њих клизнуше речи као управљање краљевином, велика част, дужност, одговорност, привилегија и многе сличне. Јунаци су само климали главама, као да одобравају или разумеју, али је збуњеност усковитлала речи, узвртложила их, па су зврјале свугде око њих да више једва да су разазнавали људе око себе. Званичници су већ били отишли и ко зна докле би они климали главама да не би нелагодног накашљавања управника двора, којим им развеја напасти пред очима и они почеше збуњено да трепћу, као тек пробуђени.

Дуго су те вечери пребирали по мрвама у сећању, док нису из послеподневних говора накупили довољно да се препознају.
– Па, ми смо сада главни – узвикнуо је прагматични Ивица.
– Полако, чекај да размислимо – утишала га је опрезна Снежана.
– Ох, бићу краљица – усхићено је узвикнула Успавана Лепотица.
Пепељуга се само скромно осмехну,  а Марица не рече ништа, као да не схвата.
И заиста, били су главни. Били су сувенири револуције, нове иконе, симболи дуготрајне успеле борбе. Најзад су схватили историјску неправду и њено исправљање и нову епоху у Сказији и полако почели да гледају своју ситуацију измењеним очима. Пуну велике части, дужности, одговорности, привилегија...

Сусрет са сазнањем да није случајност оно што их је овамо довело пробуди их и сасвим отрезни. Натера их да се осврну око себе, али и да погледају далеко иза себе.
– Шта ли раде моји патуљци? – запита се Снежана, уздахнувши.
– Шта ли ради наш отац? – растужи се Марица.
– Моји дворани вероватно и даље спавају – сневесели се Успавана Лепотица.
– Моји бели голубови, надам се, посећују гроб моје мајке, сад кад сам ја далеко – пусти сузу Пепељуга.
– А где су моји краљевски мама и тата? Да ли су још увек живи? – заплака Успавана Лепотица.
Поче затим прича о оним тешким временима, о глади и немању. Сетише се како су сви заједно плакали над тужним усудом Успаване Лепотице и данима обилазили њен летњиковац да виде да неким чудом магично дејство чини није нестало. Пепељуга се присети колико је стрепела над Снежанином судбином док није наишла на кућицу патуљака и колико је преклињала ловца да уместо Снежаниног злој краљици однесе кошутино срце, мада јој и кошуте беше јако жао. Захвалише у мислима старој дворкињи код које је Снежана одрастала  и која их је, као да им је права бака, све радо окупљала и тешила их. Бејаху то једине топле речи које су Пепељуга, Ивица и Марица памтили.
– Пепељуго, па кад си нам доносила хаљине које твоје сестре више нису хтеле да носе – сетно се сети Марица.
– И ти, Снежана, кад си са нама делила колачић који је старица умесила – додаде Ивица.
– И кад сте ви нама доносили шумско воће – узвратише Пепељуга и Снежана.
Успавана Лепотица не рече ништа, јер она је све то преспавала.

Ганутост, међутим, одшкрину врата ружнијим успоменама. Вече од њих потавне, звезде зажмиркаше у неодобравању и као рђав ваздух у собу уђе неки лош набој.
– Где ли су нам маћехе и шта раде? – замисли се Ивица. – Како бих волео да нас сада виде! – додаде. Да се ово није дешавало у Сказији, Ивица би звучао пакосно.
Успавана Лепотица се само стресе од помисли на осму вилу.
– Како су могле тако са нама? – растужи се Снежана. – Заиста, како су само могле?
Дугачка и тужна прича просу се из тек зацељених сећања, о страдањима, злој срећи и злим људима, до детаља за које ни најпасиониранији истраживачи Сказије нису чули, па се дворац тресао од прасака, то су се цепала срца оних који су прислушкивали, као што је већ ред да се на сваком двору прислушкује.
– Заиста, где су те злице и шта раде? Да ли се питају шта је са нама? – наљути се Пепељуга.
– Е, па то ћемо лако сазнати. Сада ми имамо моћ – одсече Ивица. – Позовите ми министра унутрашњих послова – довикну стражару испред врата. – Казнити, то се мора казнити.
– Видеће оне тек! – прасну Пепељуга.
– Оне морају платити за своја злодела – прихвати Снежана.
Мала Марица приви се уз брата, у ваздуху згуснутом осветом. Успавана Лепотица се са страхом осврну око себе, још увек несигурна да осма вила не вреба скривена иза неке драперије.

nazad