Iz novih knjiga

Goran Malbaša

ANĐEO I STRIPTIZETA

(„Alma“, Beograd, 2014)

Kroz polutamu hladnog i poznog oktobarskog sutona, išle su dve prilike. Njihovi koraci behu spori i tihi, a putanja oklevajuća, isprekidana čestim stankama i osvrtanjima. Lelujava svetlost prljavo žute i masne ulične svetiljke bila je dovoljna da otkrije lice sredovečnog muškarca; neobrijan, u kasnim četrdesetim, imao je lice čoveka ogrezlog u piću. Izborano i jadno, izgledalo je kao da nosi svu tugu ovoga sveta. Grimasa tog lica odavaše čoveka pod teretom, ali taj teret kao da je bio čitav njegov život, pa se izraz nikako nije menjao. Nosio je poderan stari kaput čije fleke i rupe više nije ni pokušavao da sakrije, a koji je nekada bio veoma moderan, elegantan i skup. Godine očigledno nisu donele ništa dobro ovom kaputu, kao ni njegovom vlasniku.
Odmah uz njega, šćućurena, držeći ga za ruku, išla je devojčica. Nije joj bilo više od petnaest godina. Nevešti pokušaji da šminkom naglasi stidljive nagoveštaje ženstvenosti, nisu uspeli da sakriju prelepo dečje lice sa kog su svetlucale istopljene pahulje, koje su te godine došle nešto ranije. Duga crna kosa joj je padala preko lica, sa kog su žmirkala dva bademasta, srneća oka. Na sebi je imala kratku belu bundicu, majčinu, takođe staru i prilično demodiranu, ali ipak znatno očuvaniju u odnosu na muškarčev kaput.      
– Oče – prošapta. – Moram li... opet?
Muškarac je ćutao s izrazom bezvoljnosti na licu.
– Oče – ponovi devojčica.
– Ćuti... znaš da moraš. Još ovaj put.
Nije mu verovala.
Najzad, kraj visoke ograde s masivnom kapijom od livenog gvožđa, zastadoše. Dvojica kratko podšišanih muškaraca u dugim crnim kaputima im priđoše, i pre nego što bilo šta rekoše izvadiše voki-toki aparate i počeše kratko i odsečno da govore.
Malena dečja ruka se nervozno grčila u hladnoj očevoj šaci koji je bezvoljno, s poluotvorenim ustima, gledao čas u ljude pred sobom, čas u moderno zdanje koje je odisalo svežinom i luksuzom. Iz olinjalog kačketa je izvadio izgužvanu i ugašenu, do pola popušenu cigaretu i drhtavim rukama je prineo požutelim zubima. Okrenuo se ka jednom od momaka i zatražio da pripali. Momak s neskrivenim izrazom gađenja pogleda pogrbljenu i jadnu priliku s ugašenim opuškom u ustima, munu u rebra kolegu koji je još u ruci držao toki – voki, iskezi se, a zatim iz džepa izvadi skupoceni zlatni upaljač.      
– Izvol' te, “gospodine” – reče, ne prestajući da se ceri.
Čovek se primače, nešto nerazgovetno promrmlja, ali mladić hitro vrati upaljač u džep.
– Nemaš ti vremena za pušenje, matori – reče naglašenim dorćolskim akcentom – gazda čeka!
– On neće unutra – uključi se drugi čuvar u razgovor. – Samo mala.
– Samo mala!? Znači, tatica da čeka napolju? E, onda može cigara! Može, može...– reče, i ponovo izvadi upaljač.
– Eto, matori! A sad, marš! Ovde nema pušenja!
– Tako je – dobaci drugi – nema pušenja. Hajde, gubi se, da te ne gledam!
Iz kuće je izašao stariji gospodin u besprekorno skrojenom fraku. Pogled mu je bio bezizražajan, a maniri prefinjeni. Ličio je na staklenog lutka. Prišao je čuvarima koji su se smeškali i svaki čas pokazivali na devojčicu, koja je stajala pred njima tresući se od hladnoće.
– Idemo – reče prefinjeni gospodin, hvatajući malu za ruku. Oca nije ni pogledao. – Kako se zoveš?
– Asja.
To je bio ceo razgovor. Išli su dugačkom mermernom stazom ka velelepnom zdanju iz kojeg se čula glasna, ali prijatna muzika. Više desetina skupocenih automobila bilo je parkirano svuda okolo, savršeno se uklapajuću u ambijent luksuza. Lampice njihovih alarmnih sistema su veselo žmirkale prkoseći sutonu koji se lagano pretvarao u noć.
Asja je ćutala. Povremeni pogledi ka starijem gospodinu ništa joj nisu otkrili. Imao je lice sa kog se ništa nije moglo pročitati, osim tupe pomirenosti i spremnosti da doskakuće na svaki mig svog gospodara, bez želje i prava da bilo šta komentariše. Kao, uostalom, i svi drugi batleri novopečenih bogataša.      
Ipak, njegov gazda nije bio nepismena vucibatina. Bio je ugledni hirurg, poreklom iz seljačke porodice, koja ga je s mukom školovala. Decenije mukotrpnog rada, odricanja i nemaštine, kao i goruće želje da po svaku cenu pobegne od sela i teškog seljačkog hleba, napravile su od njega mašinu, koja osim rada, za drugo nije znala. Predavanja, vežbe, laboratorije, seminari, konferencije... bile su sav njegov život.      
A onda, dok je uživao u svojoj novoj, mukotrpno stečenoj vili, osetio je stežuću bol u grudima, koja se lagano širila levom rukom. Infarkt...
U bolničkoj postelji je imao dosta vremena za razmišljanje. Nije imao ženu i decu koji bi bili kraj njega, a ni prijatelje. Tek, nekoliko kolega je došlo – uglavnom oni koji su se tu slučajno zatekli.      
„Propušteno“, neprekidno mu je odjekivalo u glavi. „Propušten i jadan život“.
Tek tada, setio se da nikada nije išao na letovanje, nikada nije osetio pravu ljubav, nije se zabavljao, niti družio jer pravih prijatelja nije ni imao. „Ne mari“, tešio je sam sebe. „Nadoknadiću. Sve ću nadoknaditi“. Imao je, tek, šezdeset i jednu godinu...
Izašao je i krenuo da ostvaruje svoj naum. Starački detinjasto...
Prvo je otišao u poznati restoran i naručio najbolja jela i pića. To, što je upravo preživeo infarkt, ništa mu nije značilo. „Nije strašno umreti, strašno je ne živeti“, stalno je ponavljao misao koju je tih dana negde pročitao.      
Onda je počeo da koristi usluge agencija koje su, zvanično, nudile poslovnu pratnju, prikrivajući time svoju stvarnu delatnost – prostituciju. U početku mu nije bilo bitno kakva je prostitutka. Važno je bilo da ima velike grudi i duge noge. A onda je postao probirljiv – od „zrelih dama“, preko „usamljenih lepotica“, „vrelih Romkinja“, „vatrenih crnki bez predrasuda“, „manekenki za galantnu gospodu“... došao je do osamnaestogodišnjih klinki. I nije se tu zaustavio... Mlada ženska tela su postala njegova slabost i opsesija; slabost koja je pretila da uruši sav ugled koji je godinama, s mukom, gradio.
Jednoga dana dovezli su mu polumrtvog mladića – sa sedamnaest prostrelnih rana.
– Doktore, pomagaj! – vikao je momak koji ga je dovezao.      
Uplakana devojka, koja je bila s njima, histerično je zapomagala.      
– Ne brini, izvući ćemo ga!      
– Samo mu Bog može pomoći...
Ispod potoka krvi doktor je uspeo da prepozna lice ranjenika; bio je to jedan od onih momaka za kojima su bile raspisane sve moguće poternice sveta.      
Operacija je trajala jedanaest sati. Bog, spretne ruke, sreća, mlad organizam, čudo ili nešto drugo, spasli su mladića.      
Prvi mesec je ležao u bolnici. Druga dva se oporavljao kod kuće. A onda je krenuo da vraća dugove – bandi koja ga je izrešetala vešto pripremljenim zamkama, a doktoru koji ga je spasao – bratimljenjem, zaklinjanjem na večno prijateljstvo i crnim koferom s pola miliona dolara u njemu. Rekao je da je to za njega prava sitnica.
Tako nešto se moralo proslaviti. Doktor je napravio vrhunsku žurku. Celokupan gradski džet-set je bio tu...
...
Prešavši dugu stazu preko raskošnog dvorišta, konačno su stigli do vrata. Batler klimnu glavom momku koji je stajao na ulazu. Ovaj ga nehajno odmeri, pogleda Asju, i uz pokvaren osmeh pusti unutra. Talasi svetla i glasne muzike pokuljaše na sve strane. Šatirani muškarac s kamerom u ruci i oznakom poznate televizijske stanice bezuspešno je pokušavao da ubedi čuvare da ga puste u kuću.
– Alo, momak, odbij! Ne raspravljaj! Eno gde su tvoji, tamo možeš da budeš! – Bio je neumoljiv čuvar, odlučno pokazujući u pravcu desetine novinara koji su nestrpljivo izvirivali sa kapije, u nadi da će uloviti nekog poznatog.
Batler se izgubi u gomili, a ćelavi bradonja s ružnim ožiljkom na licu uhvati Asju za ruku i povede je napred. Velika vrata su bila otvorena i lepo su se videli gosti.      
Popularna voditeljka intrigantnih šou programa je vidno pripita, žučno galamila zasmejavajući trojicu mladića kojima je bila okružena.      
Mladi glumac, ikona gledanih tv-sapunica, mlatarao je rukama ne zatvarajući usta. Asja ga je čula kako govori o Italiji, telefonima i nekakvom novom automobilu koji je naručio.
U ćošku, odmah pored klavira, sedela je ozbiljna starica, zamišljena i udobno zavaljena u jednu od fotelja. Čvrsto je držala svoju čašu s šampanjcem. Nekada, bila je jedan od najuticajnijih komunističkih rukovodilaca. Iako je vreme njene slave odavno prošlo, stare navike nikako nisu, pa je često viđana na ovakvim skupovima.
– Idemo – reče bradonja i povede Asju niz hodnik.
Na kraju hodnika, dođoše do ogromnih i blještavo osvetljenih mermernih stepenica koje su se spuštale ka podrumu. Oblak vodene pare koji je dopirao otuda, nosio je bučne ljudske glasove.      
Vrata se otvoriše i oblaci guste pare zaslepeše na trenutak Asju.      
– Specijalni gosti – promrmlja ćelavi bradonja. – Budi pametna. Srećno.
Vrata se zatvoriše, i počeše da se naziru prvi obrisi. Bili su u ogromnoj sauni s bazenom. Vrelo kamenje se pušilo svuda, šireći debele slojeve pare oko mnoštva prilika s nehajno obmotanim peškirima oko struka.      
Jedna od njih, najbučnija, pripadala je starijem, dobrodržećem i krupnom muškarcu, kog je Asja tih dana često viđala na televiziji. Bio je političar, znala je to, jedan od najmoćnijih. U ruci je držao čašu skupocenog šampanjca, dok je drugom, ne previše brižno, držao peškir koji je svakog časa pretio da sklizne s njegovih otromboljenih bedara. Na kolenima mu je sedela vitka i preplanula plavuša, koja je po godinama mogla da mu bude unuka. Glasno se smejući, neprekidno mu je nešto šaputala, dok je svojom malom i bledom rukom prelazila preko režnjeva sala na njegovom oznojenom potiljku. U jednom momentu se uspravi kao da će nekud poći, ali je njegova ruka snažno povuče nadole. Devojka bolno jauknu, pa se nasmeja, poljubi ga i poče nešto da šapuće. Šaputanje je menjalo njegov izraz lica – od zbunjenosti, tuposti i ljutnje, kravilo se preko blagog smeška ka grohotnom smehu.
– Ha, ha, ha... dobro, dobro, hajde, može... ali da doneseš i Tati, čuješ! – reče u pauzi između dva naleta smeha.
Doskakutavši do raskošno ukrašenog stola, devojka za trenutak zastade, pa s izrazom napora poče da prebira po bogatoj kolekciji viskija, votki, burbona, konjaka, skupocenih francuskih vina i šampanjaca, mirišljavih kubanskih tompusa i crnog ruskog kavijara. Odjednom, pogled joj se zaustavi na maloj srebrnoj kutiji, te ona veselo zacupka, nasmeši se i podiže je sa stola. Mešavina izraza moći i blaženstva je titrala njenim očima dok je posmatrala gomilicu praha koji se belio iz kutijice.
– Hajde... nemoj da Tata dugo čeka – začu glas koji je požurivao da se vrati.      
– Odmah, Tatice... sad ćemo... evo – reče, i dohvati glatku, zlatnu tabakeru svog zaštitnika, pa dugim noktom, iskusnim pokretom na njoj oblikova dve tanke kokainske crte.
– Uh, uh... aaa! – ječao je političar pošto ušmrka svoju polovinu. Žmirkajući zakrvavljenim očima, ličio je na razjarenu zver.
– Auuu... ćale, pa ovo je da rikneš...! – sledila ga je devojka.
Uhvatio ju je za ruku i gegajući poveo za mračan separe. Pored Asje je prošao i ne primetivši je, a onda naglo zastade.
– Kog vraga... mala... – penio je – otkud takav anđeo... ovde? Mora da si kod starog? E pa, lutko, bojim se da matori doktor danas ništa neće moći. Slušaj, ali tu je Tatica... može Tata i dve... Pa vidi samo matorog... svinja pijana!      
Na samoj ivici bazena, potpuno pijan, ležao je domaćin. Sa ludačkim osmehom na licu bezuspešno je pokušavao da se podigne. Raskošna brineta, opkoračena oko njega, odsutno je uvijala kukovima se kojih su blještale krupne novčanice.      
– Samo šmrk, devojčice... jedan mali šmrk... da se sredim...
– Jebiga, ćale, ne daju mi da ti dam.      
– Samo šmrk, dušo....
– Vidi, preterao si, a to je, znaš, opasno u tvojim godinama. Uz svo to piće i „Vijagre“...
– Molim te, dušo...
– Riknućeš mi na rukama, neću da te nosim na duši!
Poput jagnjeta zalutalog među čopor pobesnelih vukova, Asja je preplašeno i ukočeno posmatrala prizor oko sebe. Besomučno orgijanje pijanih i drogiranih moćnika i njihovo iživljavanje nad mladim ženskim telima, ledilo je krv jadnog i nevinog ljudskog stvorenja. Oznojenim šakama je gužvala ofucanu bundicu, uplašeno čekajući svoju zver.      
Nije čekala dugo.                              
– Mala... ’ajde – dve gladne i brundave reči, a zatim i otežala ruka na njenom ramenu, bile su znak – zver je stigla!
Sto četrdeset kilograma težine i dva metra visine pedesetogodišnjeg ljudskog mesa, jedva se držalo na nogama, dok je preplašenu žrtvu vodio u zamagljeni separe. Ogromna i obrijana glava, neuredna brada, kao i maljavi tepih po celom otromboljenom telu, rađali su bujicu gađenja i užasa u preplašenoj devojčici. Sipao je viski i naglo ga sručio i grlo.
– ’Ajde... znaš šta treba da radiš – žmirkao je svojim otežalim kapcima.
Nije znala.
– Nisi valjda neiskusna? Nema veze, naučićeš – reče, pa ne čekajući odgovor, zgrabi je za ruku i primače svojim bedrima.
Osećala je njegovu smežuranu muškost kako se kruti pod njenim malim prstima. Ogromna dlakava šaka s masivnim prstenom grčila se pod njenom bluzom, a zatim joj skliznu pod suknjicu – prsten joj zapara utrobu i ona bolno zajeca.      
– Lezi – čula se nova naredba. Težak zadah alkohola, duvana, truleži i znoja zapljusnu Asju dok se prevrtao preko nje. Paralisana od straha, nije se opirala; svesna da otpor ne pomaže, nemo se prepustila užasu...
Nije trajalo dugo. Opijena mladim ženskim mesom, zver se brzo zadovoljila, ispuštajući brundave, neljudske zvuke. Asja ga je osećala kako teško diše, opušten preko nje, preteći da je uguši svojom težinom. Ležao je tako nekoliko trenutaka bez reči, a onda se s mukom podiže, nali novo piće i halapljivo ga popi. Podrignuo je i sručio se na pod.
Šćućurena u uglu, Asja ga je tupo gledala kako spava. Ispražnjena i umrtvljena, navukla je svileni prekrivač preko svog obnaženog tela. Kao u polusnu, užas oko nje je prestajao da postoji...
– Idemo – bila je prva reč koju je čula. Jedan od momaka obezbeđenja ju je drmao za ramena, grubo skupljajući ostatke njene poderane i izgužvane odeće s poda.      
Pogledala je oko sebe – gomile peškira, odeće, čaša s polupopijenim pićima, prepune pepeljare, devojke s razmazanim šminkama i muškarci koji se oblače, govorili su da je žurka završena.
– Oblači se, idemo – ponovi momak.
Brzo je navukla svoje stvari i uputila se ka izlazu. Videla je goste iz velike sale kako odlaze; ostala je samo nekolicina, nemoćnih da se izbore sa svojim pijanstvima.      
– Čekaj – začu iza sebe glas. Uparađeni batler bezizražajnog lica joj priđe, i izvadi dve novčanice od po pedeset maraka.      
– Uzmi, za tebe su – reče hladno, dok ga je Asja ćutke posmatrala. Ruka s ispruženim novcem je ostala da visi u vazduhu, a onda joj ih on ćušnu u džep bundice, okrete se i ode bez reči.
Sneg, koji je te večeri počeo da pada, napadao je do visine članaka. Šćućureno, jednoličnim hodom, Asjini koraci zaškripaše po njemu. Sitni tragovi krvi koje je ostavljala za sobom, brzo su nestajali prekriveni krupnim i vlažnim pahuljama.      
Osvrnula se, pogledom tražeći oca; obećao je da će je čekati. A onda, kad vide da ga nema, lagano krete kroz hladnu jesenju noć. Začudo, daljina i hladnoća nisu joj smetali. Više je razdirala unutrašnja praznina, bol i nemoć... Tupost. Tupost kao odbrana od bola. Tupost kao spas... Nemo je posmatrala zasnežene prozore višespratnica, zamišljala ljude koji sada snevaju iza njih, srećne porodice i svoje vršnjakinje koje će za par sati ustati i krenuti u školu.      

nazad