Iz novih knjiga

Mirko Škiljević

MOGU TO I JA!

(„Alma“, Beograd, 2014)

 

Mogu to i ja!

Kako je otvorio kuhinjska vrata, Milutin se tako zgranuo. Ostao je u okviru dovratnika. U samo jednom trenu kraćem od treptaja sva njegova očekivanja, sve njegove nade su se obrušile. Sve se sručilo u ništavilo. Baš mi se ne da... u ovom jebenom životu baš mi se ništa ne da, prohujalo je munjevito. A duboko razočaranje, nezaustavljivo i bez svesne namere, kao po unapred utvrđenom obrascu, preobrazilo se u revolt i gnev.
– ŠTO GA OTERA, GADURO?!! – Izdrao se iz petnih žila. Nije imao gotovo nikakvu kontrolu nad sobom. Jedva da je bio svestan onoga što je izgovorio. Još manje je bio svestan da je to gromoglasno izurlao.
– Sam je otišao. – Staloženo mu je odvratili Irena. Začudo, nije se uplašila kao što je to obično bivalo kada bi otac podviknuo. Sigurnost i samopouzdanje je nisu napuštali. Hladnokrvno, tapkajući po piksli, gasila je dogorelu cigaretu.
 A ta nonšalantnost, ta pribranost, to samozadovoljstvo što mu je upropastila plan, što je nepovratno uništila sopstvenu perspektivu, svoju sopstvenu sigurnu budućnost, potpuno je izludela Milutina.
– Lažljivice!!! Sve sam čuo! Sve!!! – Izrežao je unoseći joj se u lice.
 Nije ni trepnula. Za nju, to je bio novi izazov. Prihvatila ga je oberučke. Konačno, prvi put u životu, pružala joj se prilika da ocu uzvrati ravnom merom.
 Bila je potpuno uverena da je u pravu što je postupila onako nemilosrdno. A kako osećaj pravednosti i pravdoljubivosti, uprkos tome što je relativan i isključiv jer je izgrađen iz jednostrane istine, iz istine strane koja je sagledava, generiše neverovatnu hrabrost, a hrabrost nosi, Irena je osetila njenu moć. Ponesena njom skočila je sa stolice i podviknula koliko je grlo nosilo:
– I treba! I treba da čuješ!! Zaslužio je i gore!
 U prvi mah Milutin je zabezeknuto ustuknuo. Očekivao je sve drugo samo ovakvu drskost ne, a to se ne sme tolerisati. Ustremio se na Irenu.
– Aaaaaa... – Izurlao je. Bes ga je sasvim obuzeo. Ne znajući kako drugačije da je iskali, prevrnuo je sto i razbacao stolice. Poletele su kao igračke.
 Uvidevši da je đavo odneo šalu, da drskost gnev ne stišava već ga samo rasplamsava, Irena je izgubila i hrabrost i samopouzdanje. Prebledela je i leđima se zalepila na zid.
 A kada je Milutin uvideo šta je uradio, zavapio je bolno:
– Zaaaštoooo... – Uhvatio se za glavu i ostao da stoji u istom mestu.

 

* * *

 Kada se Milutinov urlik razlegao, Milan je pretrnuo, dugi trenutak tražio Jovanove oči, ali ih nije nalazio. Jovan je gledao preko glave i pomno osluškivao. Draško nije znao šta ga je snašlo. Ukipio se i upiljio u prozor. I Milan je bio prvi koji je reagovao. Skočio je na noge nameran da utrči i uveri se da je sa Irenom sve u redu. Međutim, Jovan kao da je samo taj momenat iščekivao, isprečio se ispred njega, uhvatio ga za ramena i protresao.
– Ne mešaj se! Otac joj je pa ma kakav da je! – Odsečno, ali razložno rekao.
 Milan nije imao izbora. Preko Jovanove volje nije mogao. Ako on ne zna kako stvari zapravo stoje, ko zna, pomislio i svoj usijani pogled oborio.

* * *

 Za to vreme Marta je nekako svukla zaštitne, gumene rukavice koje su se zalepile za kožu ruku. Nije paničila. Odavno je naučila da Milutinovi nastupi, iako bučni, nisu pretnja ni za koga osim za njega, da tako uvek sebi najviše naudi. Ipak, morala je da baci pogled u sobu.
– Ti ćeš to kupiti, Milutine! Ti!!! – Podviknula je. Najviše iz žalosti za pokućstvom. Dugo i teško se kućila.
– Marš tamo! Marš!!! – Prenuo se Milutin. I njemu je bilo žao. Nije mu bilo lako da ni iz čega stvori sve što jedan dom treba i mora da ima. Progutao je toliko toga.
 Da ne gleda oca u agoniji, Marta je povukla Irenu sobom. U kuhinju.
 Ostavši sam sa sobom, Milutin je uzeo da korača u krug. I dalje, držao je ruke na glavi. Stiskao slepoočnice dok mu je u glavi bubnjalo: Šta sam ja Bogu zgrešio... šta sam ja Bogu zgrešio... Šta sam ja Bogu zgrešio...

 

nazad