Iz novih knjiga

Vladislav Rupić

NEGDE IZMEĐU : PRIČE

(„Alma“, Beograd, 2014)

ČEKALAC

Mome ocu

 Jednom je neko rekao da je život samo usputna stanica između dva toka, dve maršrute. Ne znam kakve bi te maršrute mogle biti, ali su verovatno dosta drugačije od ove stanice čiji krov prokišnjava i čiji su peroni izloženi ciči i zimi, surovom šamaranju vetra i prepuni prevaranata i prevrtljivih bednika koji naplaćuju parking mesto.
Ja ne znam da li pripadam ovoj stanici, ne znam da li sam čekalac na njoj jer mi je ona, kao i sve što uz nju sledi, uvek delovala čudno, udaljeno, nekako strano i prema meni antagonistički raspoloženo. Nekada ljudi anticipiraju stvari oko sebe pa dolaze do sasvim pogrešnih zaključaka – tako je i sa mnom što se tiče ovog poslednjeg, možda sam samo stekao takav utisak, a možda je to zaista tačno. U svakom slučaju, nikada nisam uspeo da razumem ljude, njihove ideale, snove, njihova vrednovanja, sumnjam da pripadamo istom rodu. Da, i ja imam dve ruke koje se završavaju sa po pet prstiju, i ja imam dve noge, jednu glavu koja sadrži dva oka, dva uha, jedan nos i jedna usta, ali nešto unutar moga bića ne slaže se sa njihovom psiho-anatomskom arhitekturom. Verovatno je bolje da i ne pokušavam da dokučim u kom grmu leži beli zec. Istina može boleti, ispraviću se – istina može boleti samo one koji su ubeđeni u njenu suprotnost. Spoznati pravo lice istine ne iziskuje samo hrabrosti već vrstu lukavosti koja prevazilazi svaku granicu mudrosti. Treba biti lukav pa izbeći sve prečice kroz mračnu šumu u kojoj se možete izgubiti, preskočiti svaki kanal, pretrčati svako brdo, i što je najvažnije ne dati se zavarati samo prividima istine koje nas kao zamke mame na svakom drugom ćošku, već prepoznati pravo lice odraza u ogledalu, shvatiti ga i dokučiti šta je s njegove suprotne strane. Dakle, treba ići dalje, tragati i lutati sve dok ne dospemo iza planine i kleknemo tamo gde duga svoje boje razliva po tlu.
Ne znam zašto sam spomenuo dugu i njene blažene boje, ali upravo vidim njenu savitljivu kičmu kako se raskošno uzdiže iznad grada, rascepljujući nebo na dve polutke. Zar ići na dosadan, kancelarijski posao po ovako divnom vremenu!? Prehlađen sam, imam bronhitis, ili nešto slično – neću danas doći na posao. Ja, iskreno, nisam nimalo vredan, no bilo bi isuviše oštro reći da sam lenj. Stvar je u tome što ne volim da radim; možda je to moja mana a moguće i da je vrlina, svejedno, nešto od ta dva s čime sam se bez borbe pomirio. Oduvek mi se činilo da sam samo jedna nematerijalna senka nekog neznanca u nepoznatom gradu, koji ne zna šta mu je činiti i kako se treba odnositi prema stvarima i sebi. Ponekad vidim sebe kao majušno, nezaštićeno dete koje uzalud traga za svojim roditeljima.
Definitivno danas neću ići na posao. U blizini moje zgrade nalazi se veliki, gradski park bujnog, dobro negovanog zelenila, sa dosta neoštećenih klupa na kojima se čovek veoma lagodno može smestiti i prepustiti se meditaciji. Zanimljivo je da je u većini gradskih parkova uočljiv vandalizam i manjak kulture kojom je zaražena cela nacija. No i to ima svojih dobrih strana, nećemo postati odviše moralni pa se udaljiti od prirode. Sada smo upravo na evolucionoj tački između majmuna i boga, pa izgledamo kao bogovi koji se majmunišu. Kada budem otišao u park potrudiću se da ne izgledam ni kao jedan, niti kao drugi manifestacioni oblik. Sedeću, ćutaću i čekati. Možda nešto i dočekam.

 Izašao sam napolje, tek ogrnuvši preveliku košulju tako da mi je ona visila kao kakav plašt, pretrčao ulicu i obreo se u parku. Pod krošnjama drveća bilo je svežije nego što se to meni činilo dok sam ih posmatrao kroz prozor, hladovina je činila svoje i topli sunčevi zraci tek ponegde nalazili su prolaza do asfaltiranih staza i zelene, još uvek rosne i mirisne trave. U početku sam se na meni poznat način osećao nelagodno, suvišnim i previše izloženim spoljnim uticajima a onda sam rešio da pustim vremenu da odradi svoje. Tačno je da sam se poneo neodgovorno, nikome nisam javio da ću odsustvovati sa posla, međutim to me se nimalo nije ticalo, bio sam potpuno ravnodušan, i, moram priznati, to mi je prijalo i imponovalo mi. Makar danas nisam zamorče u velikoj mašineriji bezličnosti koja nam namesto slobode volje ostavlja neizbežnost poistovećivanja da bismo preživeli i ostali u trci ka spoznavanju svega a opet ničega. Dopustio sam sebi da sednem na klupu bez ikakve griže savesti, bez razmišljanja o posledicama, kao dete koje je neokaljano sankcionisanostima.
Jedan lajavi četvoronožac smeđe dlake njušio je oko klupe odmah do one na kojoj sam ja sedeo. Njegova istaknuta rebra delovala su zaista ružno i verno oslikavala neuhranjeno egzistiranje koje je podnosio dostojnije nego čovek. Želeo bih da mi neko objasni šta se to podrazumeva pod filozofsko-uličnim terminom „pasji život“? Život jednog psa može biti lepši no čovekov, ispunjeniji i, svakako – prirodniji. Ljudska zajednica je stvorila nešto što nazivamo civilizacijom a što niko od nas ne može svariti i u potpunosti shvatiti. Dok čeka razumevanje na izdisaju, veštački uz pomoć cevčica i aparata, održavamo je u životu.
Ustao sam, time uplašivši mršavog psa i pogledao oko sebe. Ljudi su žurili... Znaju li ka čemu hitaju? Znaju li na šta se svodi njihova današnjica koju gube između prstiju, koja im kao vetar prolazi kroz vlasi sopstvene kose, da li znaju šta sve propuštaju dok se trude da ne propuste ništa? A ja? Da li sam ja na margini ili slepi saučesnik u ubijanju života? Možda ni jedno ni drugo, kao što ne postoji ni vrhunsko dobro ni nepresušno zlo. Zlatna sredina? Ali tada bih sasvim sigurno bio čekalac, a ja nisam ubeđen bilo čim da to čak i malčice jesam sem senke koja mi se prišiva za telo kao i svakome drugom kad je sunce u zenitu, a kasnije ili pre ona odražava svoj oblik koji nimalo ne nalikuje mome. Nikako ne mogu pobeći tom utisku da sam nasamaren i da tuđu senku imam prišivenu o svoja stopala.
Pokraj mene je prošla jedna starica na čiju pojavu isprva nisam obraćao pažnju a onda radoznali pogled zabacih ka njoj, ka tim pomalo grbavim leđima preko kojih je, iako je bilo toplo, bio prebačen težak vuneni džemper. Oko glave, preko kose i ušiju nosila je crvenu maramu koja je upijala sunčeve zrake zlativši se čim bi oživela između krošnji. Debele noge starice bile su otekle i proširene vene činile su plavi lavirint po želatinastom mesu. Dok se gegala – očito je boleo kuk – držala je platneni ceger u ruci i s vremena na vreme je njime dodirivala stazu u parku kao da vuče zaklano prase. Mamila je moj pogled sve dok nije nestala iza bujne žive ograde a onda mi dopustila da gledam nešto sasvim drugo: mladića koji je zagrlio svoju, najverovatnije, devojku koja je sagnute glave, kao da se srami prolaznika, bila oslonjena o njega.
Ovaj svet... Ovakav svet mi nikada nije bio zanimljiv. Nikada mi nije bilo interesantno učestvovati u toj predstavi pod maskama gde se ne zna ko je publika a ko glumci. Moguće je, iako pomalo grandomanski, da sam rođen za sutrašnjicu, da meni pripada budućnost i da će me tek u njoj uspeti shvatiti. Zato mi ništa drugo ne preostaje do da budem nalik drugim čekaocima – strpljiv i besmislen u svojoj bici za svoj eho koji će biti zvezdani mig u beskonačnoj vasioni. Ima li ičega smešnijeg od toga? Biće da je čovekova inteligencija sama po sebi smešna i prepuna protivurečnosti, nikada se ne zna kada će budala ispasti pametan i obratno, nikada se ne zna da li će ti inteligencija pomoći ili će te još više baciti u ambis apatije koji će te proždrati, izbljuvati i ponovo proždrati.
Elem, došao sam ovde da čekam, ali ne uspevam da vidim išta što bi mi zaokupilo pažnju i ukazalo mi na to šta to ja uopšte čekam. Provodim li vreme u samoobmanjivanju? Krijem li se od nečeg? Mogu li ja na to dati odgovor? Šta je sa subjektivnošću? Kada jedinka svet shvata onakav kakav jeste, odnosno onakav kakvim ga njegova čula i razum konstatuju, upravo kao njegovu ličnu, neponovljivu predstavu, lišava se mogućnosti da pronikne u sadržinu volje koja oblikuje objektivnost sveta i života, ako postoji ikakva razlika između to dvoje. Bez bespotrebnih uvijanja rečeno, nema li svaka individua svoj sopstveni svet?! Njih par milijardi sisara koji su se uzdigli po inteligenciji više od svih ostalih, pišu romane svakim svojim udisajem i izdisajem – nije ni čudo što smo toliko mnogo subjektivni oko sopstvenih stvari. Život je odviše obiman i težak roman za čitanje. Mogu li ga ja pročitati? Razrešava li sve to samo strpljivo čekanje?
Premestio sam se na drugu klupu gde su se do drvenih dasaka bolje probijali sunčevi zraci razgrmljujući sebi prostor kroz razuzdane grane. Nisam bio veseo ali nisam bio ni tužan, nisam bio zadovoljan ali ni nezadovoljan, činilo mi se da lebdim u nekome snu koji sam još odavno usnio i sanjao ga uvek iznova dok nisam dobro zapamtio sve njegove detalje i sva zbivanja i mirovanja koja su se u njemu odvijala. Ta zbivanja su me okruživala. Bio sam pod velikom, razgranatom krošnjom divljeg kestena i mogao sam osetiti njegov miris, vonj prošlosti. Ili je to bilo nešto nalik „deža vi“ koji ljude toliko zbunjuje i baca u razmišljanja. Pogled mi je bio zamagljen i kroz tu maglu prepoznao sam jedno lice čije su me oči očajnički tražile.

 Nasmejan dečak sa svojih četiri – pet godina stojao je na stolici očekujući svoje roditelje. Zvuk otvaranja vrata odzvoni u njemu kao poziv na streljanje. U desnoj ruci je držao krpu sa kojom je hteo pokupiti pekmez posut po zidu, dok je kraj nogu stolice uzaludno čekala razbijena tegla da se pojede njena preostala unutrašnjost. Da, tegla se razbila, ali kako, toga se nije sećao. Možda je u pitanju bio nečiji duh što je dugo spavao pa se iznenada probudio srdit i beskompromisan. Hoće li možda natrag u čarobnu lampu?
Dečak je dobio zabranu izlaska iz kuće čitave sedmice i uzalud bi bilo da se buni jer ono što je roditelj odlučio odlučeno je ma koliko se on bunio protiv toga.

 Bista u parku podsećala me je na oca. Zaklopio sam oči na tren ali mi se nikakve slike ne ukazaše, nijedna uspomena ne vaskrsnu u onoj boji koju sam nekada davno okusio i otvorivši oči skokom se podigoh sa klupe. Kroz zeleno žbunje sam mogao dobro videti mesaru što se nalazila preko puta. Poznavao sam tu radnju još od pre, bio sam jedna od stalnih mušterija sve dok nisam prešao u vegetarijance i za sobom ostavio šnicle, isto kao što sam nekada davno ostavio i pekmez. Čekao sam da mi se ta vrsta hrane ogadi da bih se približio drugoj koje je moje nesvesno radije prihvatilo a želudac bi se na nju polako navikavao. Možda se sada, u ovom izgubljenom trenutku što ne pripada ni meni ni objektivnosti mog postojanja, moram navići na varenje realnosti. Moglo bi se reći da je ona tu, oko mene i da je dovoljno da samo pokidam obruče koji me stežu pa da joj se prepustim, moglo bi se čak reći da je ona u meni i da joj trebam dopustiti da se kroz filtere procedi i konačno upozna sa mnom.
Prošao sam nezauzete klupe i pretrčao ulicu. Jedan „jugo“ zatrubio je na mene. Nakon što sam mu se apatično poklonio ušao sam u mesaru. Ispred mene bila je svega jedna mušterija i iznenadio sam se kada sam uvideo da je to ista ona starica koja je sa sobom vukla platneni ceger. Sada kada se okrenula osmotrio sam joj lice nad kojim je bila zavezana marama. Imala je baburast nos širokih nozdrva i po celom čelu razasute mitesere, obrve muške, guste, a pod ispucalim usnama par ožiljaka koji su se isticali svojom dubinom. Otpratio sam je pogledom dok je izlazila iz mesare a onda se obratio prodavcu. Uzeo sam kilogram junećeg mesa u krmenadlama, platio i izašao.
Nisam obraćao pažnju na prolaznike tako da sam očas doplivao do zgrade u kojoj se nalazio moj stan. Ljudi čitavog života ulažu u svoje gnezdo a onda ga sasvim iznenada napuste, ostavljajući ga srodnicima po krvi ili nekoj kukavici što jedva dočeka da tu izlegne svoja jaja. Nije to tako pesimistički kao što izgleda, neki nikada sebi ni ne načine gnezdo. Pa, opet, da li od toga zavisi ljudska sreća ili je to samo jedan oblik ratovanja sa bivstvovanjem koji svakodnevno upražnjavamo da bi se osećali makar delimično važnim i potrebnim?
Kada sam sleteo u svoje gnezdo odmah sam otišao u kuhinju, na sto ostavio kesu sa mesom i prišao šporetu. Okrenuo sam se ka mesu i smučilo mi se. Ja sam vegetarijanac! Čuje li to neko? Ja sam vegetarijanac!
Kako li se samo igra naše nesvesno sa nama! Marionete smo u vlastitim rukama. Hoćemo li to ikada shvatiti ili ćemo doveka biti slepci što novopečene slepce u jamu vode? Nažalost, sada kada je porodilište postalo fabrika točkića potrebnih velikoj društvenoj mašineriji, nismo toliko sigurni da će se ubrzo javiti kakav mesija što će vratiti vid slepcima, makar nekolicini njih.
Bacivši meso u kantu uzeo sam iz kuhinje veliki nož rebrastog sečiva i prišao prozoru. Kada sam zavirio napolje pažnju mi je privukla jedna devojčica koja se sa ostalim drugaricama igrala preskakanja lastiša. No, ona je izgledala aktivnije – ako je to dobra reč – od njih. Shvatala je duh igre, upijala ga kroz nozdrve, slušala njegovo bilo i činilo se da jedino ona u tom zanosu prepoznaje sebe.
Sečivo noža zablista i zaslepi me. Koliko li ću još kriški života njime odsecati dok budem čekao na mračno mesto koje će me povući ka sebi, u tamu, u raku, carevinu crva i zaborava. Oduvek sam živeo sam pa mi ni ta samoća neće mnogo škoditi. Biću zahvalan za mir koji će me toplo primiti na grudi. Tu ću biti odojče večnosti.

 Deda je bio na krevetu u poluležećem stavu, širom otvorenih očiju koje su posmatrale ništavilo. Ćutao je. U hodniku se čuo panični glas babe kako razgovara na telefonu. Koliko je dečak mogao čuti i razumeti, zvala je ambulantu i ništa mu nije bilo jasno sve dok, nakon pola časa, od strane doktora nije bila ustanovljena smrt njegovog dede. Tada se prvi put suočio sa smrću. Taj pogled, izgubljen u dalekim, neslućenim, nepoznatim predelima duboko se urezao u njegovu svest. Dugo ga je pratio.

 Trudio sam se da sečivom noža skinem popucalu boju sa okvira prozora. Ljuštila se i padala na pod kao kakvo uvelo lišće – vesnici jeseni što u bakar i zlato pretvore ulice. Da li bi ljudi bili sretni da je to pravo pravcato zlato? Zlato namesto lišća? Ni ne slute šta bi sve izgubili time, kakvu sve čaroliju prirode! Možda i trebamo nešto izgubiti da bi počeli isto to ceniti. Svoga dedu sam počeo ceniti tek nakon njegove smrti. Bilo je jezivo kada sam ga video otvorenih očiju iz kojih je ispario život.
Devojčica je još uvek preskakala lastiš. Sedoh na kauč posmatrajući sečivo noža i nisam mario ako mi se kojim slučajem zarije u trbuh. Možda bih bio zahvalan što napuštam ovaj pakao na zemlji jer kako reče jedan filozof: nije potrebno tragati za paklom u dubini zemlje jer se on nalazi svuda oko nas. Kada je moj deda umirao to mu se moglo videti u očima. Beznađe... Beznađe!
Odbacih nož od sebe dopustivši mu da padne na tepih. Neću to uraditi – pomislio sam u sebi. Izgleda da sam naposletku, ipak – čekalac.
Ostalo mi je jedino da čekam.
A koliko dugo ću čekati, to će mi jedino vreme saopštiti.

nazad