Iz novih knjiga

Станислав Томић

ХВАТАЊЕ МИСЛИ : АФОРИЗМИ

(„Алма“, Београд, 2014)

До тебе ми је стало.
Од тебе ми је све кренуло.

Заказала је састанак,
али ја сам заказао.

Пољубио сам је.
Језик ми је био бржи од памети.

Заљубљена је до ушију.
За друге неће да чује.

Можда је заборавила
да угаси шпорет.
Није искључено.

Нагињем на њену страну,
али нећу да се заносим.

Добио сам орден.
Заспала је на мојим грудима.

Љубав од мене прави шећераша.
Не да рани да зарасте.

Кад је дјевојка као авион,
са њом вријеме лети.

Афоризам је бакшиш
за мишљење које ме служи.

Афоризам је мисао
која је остала кратких рукава.

На граници
између мудрости и лудости
нема царине.

Кад ја почнем да пишем романе,
живот ће почети да пише афоризме.

Проружњао сам се.
И лијепо ми стоји.

Износим чињенице.
Сметају ми у кући.

Само вас гледам!
Немам пара за више.

Извршио сам самоубиство!
Угасио сам профил на Фејсбуку.

За мене су сва врата затворена?
Реците ми то отворено!

Стојим на услузи.
Лежим, такорећи.

И мене неко гура.
Али, у страну.

Погазили смо своје ријечи
да бисмо ишли утабаном стазом.

Пукао нам је филм.
Разбио се у серију.

Да су тада у моди били силикони,
Титаник сигурно не би потонуо.

У нашим кафанама се
поштује равноправност полова
Нема одвојених нужника.

На нашим свадбама је
тако добра музика
да и метак просвира.

Извините, живот вам виси о концу!
Мораћу да вас прекинем.

Дјеца музичара
не слушају своје родитеље.

Треба чути и поражене.
Можда и они имају нешто да кажу
о својој побједи.

Oко школе све је бетон.
Зато у WC-у буја трава.

Турци нас поново муче.
Приковали су нас за екран.

Имам културан сексуални живот.
Спавам са књигом.

Кад видим наше дјевојке,
није ми јасно како политичари
могу да гледају само своје дупе.

Која је код нас граница сиромаштва?
Државна!

Татин син је оженио татину ћерку.
Социјални инцест!?

Љепота наше земље
најбоље се види из птичије перспективе.
Кад одлетиш одавде.

Ово је либерални капитализам.
Слободни су они који имају капитал.

Невидљива рука тржишта?
То се некад звало џепарење.

У коалицију треба ући
само ако је љубав обостраначка.

Грана која нема листа – олистаће.
Држава која нема правде – оправдаће се.

Они што стално причају
да једва држе крај с крајем,
требало би већ једном да завежу.

Ухватио сам мисао.
Ви јој судите!

nazad