Iz rukopisa

Милан Влајковић

ПАС
МОНОДРАМА

ЧОВЕК, ВИРУС ТАЈ НАЈГОРИ

Кућица у углу  сцене ("дворишта''), иза ње плот од тараба.
''Путић''  према  публици.
У плоту стуб нешто већи од кућице, за стуб окачена кеса са хлебом.
Пас испред кућице а поред њега остаци хлеба и празна посуда за воду.
Псу за вратом ланац, ланац везан за кућицу.
1.
Из позадине чује се лавеж  паса.
Лавеж смењује текст који се такође чује из позадине.
Пас је припитомљен сисар. Археолошки налази доказују да пас најмање 9000 година живи уз човека, иако постоје индиције да се тај период продужи на читавих 14.000 година. Фосилни остаци показују да су преци модерног пса живели уз човека још пре 10.000 година. 
Данас постоји око 40 милиона паса, што је више него било која друга врста животиње, најразличитијих димензија, физиономије и темперамента и које представљају најразличитије варијетете боје и врсте длаке.
Пас је уско  везан са човеком, коме служи као кућни љубимац, као чувар, водич, овчар. Пас је једна од најраспрострањенијих животиња на свету чију популарност надмашује једино мачка.
Пас је подврста сивог вука.... ( удаљава се глас)...
Које понижење!  Ланци око врата. Заслужено? Незаслужено? Кад би одговор могао да буде тако једноставан и лак... (звецнуше алке, пас се са болном гримасом помери).
Од људи понижење. Ни од кога другог... А кажу пас је човеков најбољи пријатељ. Ммм... Људска дрскост и умотворина. И глупост. Да ми је само да знам ко први ово рече и оста жив? А што не кажу да је човек псу и највећи непријатељ? То не кажу. Ко те  овако веже тешким ланцем на крају дворишта где нема живота па не размишља како ти је и шта то све може да значи за везаног?  То може само човек. И нико више. Нииико. Да л’ је дошао кад ми је пријатељ да види шта ми је овај ланац направио? Шта ми је Oн направио? Јер, Oн ми ланац и везао. Ове моје ране да ли види или не види?
Како неко некад паметно рече: ''уједе људи пас никад не броји''. То је то..                                             
Питам вас (обраћа се публици): – да л' негде има да животиња веже и овако казни другу животињу. (прелази погледом по простору испред себе) Животиња животињу чак и поједе............ Некад да се прехрани.......... Некад се боре за територију ...... за женку.............. и за свашта друго............... али никад овако душмански  једна другу не вежу ланцима. И поштеније је оно што раде животиње. Чистије. Јачи су, поједу те, опстану, јачи су. Тако је то од света и века. Памтивека. То су закони природе а не људи. ........ Неспособни нек нестану кад су неспособни.
И ја више волим да ме неко поједе. Да умрем као права животиња ...... и побеђена и поједена ........  а не овако глупо, на људски начин.
Не разумем ову животињу, звану човек... Ма човек је најсебичнији живи створ. И највеће зло.... Вирус највећи у природи......
Измислио причу да му је пас највећи пријатељ. Можда мисли да је то и обрнуто. Да је човек псу највећи пријатељ. И мисли тако, сигурно је. Као да није познато да је пас само обичан слуга човеку и да му је слуга и роб са  јединим правом да то буде. Да га чува и сачува. Боже која дрскост. 
Све је то зато што човек мисли да је у природи најсавршеније биће... А не, не. Никако. Човек није најсавршенији створ. Штавише, човек је најнесавршенији створ. У целој природи. Мисли да ми пси не говоримо, не разумемо, не чујемо, не видимо. Па може како хоће... Да подмеће и замењује тезе. Вара се. Вара. Жестоко ... Све ми видимо,  чујемо, све разумемо. Имамо ми мозак, очи, уши, имамо ми и друга чула за које он нема појма да постоје. Имамо.
И служе нам. Да видимо, чујемо, схватимо, претпоставимо. То, изгледа, само човек не зна. Човек је једини у природи који то не разуме.Он нема способности да то разуме а мисли да све разуме. Само о себи размишља, све подређује себи, све би да користи, и  не пита за цену. Само је важно да је њему добро. Оооооооо човече, животињо људска, најсебичнији створе не кугли земаљској. (као да прекида мисао)......... А што само на земљи? У  васиони..... Целој целцатој васиони..... У целом универзуму..
(Следи мала пауза) Човек.
Све мање он разуме. И себе. И природу.
Човек гледа у васиону. У небо. Тамо нешто тражи. Све је нашао, одрадио, утврдио, потврдио, спознао на земљи (помало се руга )....... па сад ајде у небо... Тражи тамо неког... ђавола.
Оног часа када је почео да се усправља, почео је од свега да се удаљава. Почео је да губи везу са основом. Са оним на чему хода.
Губи а не схвата оријентацију, да стреми ка нечему што је високо, много изнад њега, недостижно, да га то угрожава. А да је то недостижно, он нема памети да схвати. Зато је и оно све што је ниже од њега и ближе земљи за њега је све удаљеније, непознатије. Као да не схвата да је прави  живот на самој земљи, у самој земљи, у коренима и да је то у суштини живот. Да сва правила даје земља.
Зато и највише страда од саме земље,
Ко земљи више припада, више разуме живот. 
Можда се само тешим....... Ма не..... Није то што се тешим. Видим ја, видим... видим  какви су они заправо. Све видим.
Човек само нашу пасју немоћ ставља у корист своју, која нам је не знам од кога дата .И зашто нам је дата .... Можда то и није требало да буде тако а  само  је ствар у томе да смо ми на то пристали а други, ако не паметнији а оно мудрији, то нису хтели. 
Ко ли је то све смислио, умесио, наменио, дао?  Па изволте, људи. Ту смо. Употребите пса, злоупотребите. (као да се руга)  Ми постојимо због вас и само због вас. Ми не постојимо због себе. Сами себи нисмо неопходни. Ми смо рођени само за вас и због вас па извол’те.  Море.....
Често се питам.... да ли је све то због тога што смо у природи најнеспособнији за храну?.... И да смо због хране пристали да будемо уз оне који то наједноставније могу да нам дају, а који нам тако враћају? ... Све ми се чини да је наше заједништво због хране и разлог нашег ропства и да је ропство за нас данак плаћан због те наше пасје непромишљености!? А тамо где си слуга, роб, ту где се храниш, од кога мислиш да зависиш, е, тога мораш и да трпиш... Ма  какав да је према теби. И зато смо и ми прихватили причу и истину  да  смо принуђени  да будемо уз њега... И зато смо уз њега. Загледани у њега као Бога а он нама ...... изволте.... Направи од нас шта је хтео и колико хтео, све нам би по његовој мери и укусу.... Ниједан други живи створ не приста на тако нешто, не изгуби достојанство. Себе... Као ми. Одустали смо, брате, да одлучујемо о себи. Одустали.... Нико нема обавезу да нас за нешто пита... само ми имамо обавезу да трпимо.
Све ми као људи. (руга се) Ваљда волимо да будемо као они. То нам је велики пасји циљ..... А заправо, заправо.... само идентификација са агресором, што би једна специјална људска врста рекла....... Браво пасји створови!
Ми смо као оно пиони у шаху који могу да се померају напред, назад, лево, десно... Тако је само са шахом, мртвим фигурама и псима............ Све мислим да смо изграђени према човековом рецепту. Чак мислим да се баш као и човек делимо. Свакако. На све начине. Класно, социјално, психолошки, мозговно. Ми смо као и човек... од просјака до цара и господара. Од дивљине до центра цивилизације... Ми смо слуге, просјаци, радници, ратници, спортисти, манекени, господа... И психологију имамо човекову. Мирни, кротки, смирени, бучни, агресивни, асоцијални, лопови.... Дакле, ми смо све што је човек свесно или несвесно хтео од нас, ми смо упијали, кидисали на његова искуства, његове захтеве, ми смо.... у силној јурњави за човеком изгубили себе, оно што је Бог хтео од нас. Оно зашта нас је створио као да смо оставили на страну за никад. ........ Видите шта нас јеснашло (руком потреса ланац)... Шта је снашло на крају и мене ...
Удаљили смо се  од природе. Зато нам је ово овако. Ма, све ми се чини да је човек огледало пасје глупости  Или да је пас огледало људске глупости. Ваљда  му то на исто дође... (резигнирано).
А можда......... а можда ... је.... то..... због тога што...... нам Бог није дао способност да сами себе водимо, да... нађемо..... изаберемо међу нама, од нас, вођу, оног ко ће да иде испред нас, да нам покаже, да нас усмери..... па смо онда прећутно пристали  да  човек као нама најближи у природи то ради за нас и уместо нас..... А и он сам себи не уме да изабере вођу и господара. Аха.... (ово више изговара за себе уз ругање)... Изгледа да је то управо то.... Е вала, сад ми је некако све јасније...
(После паузе) Нашли смо човека........ а замислите,  замислите само колико он нас цени..... (окреће се око себе)
Пада ми на памет.... Кога је оно човек послао у васиону пре себе?... А? А?... (директно се обраћа публици)... Па пса, кога би. Свог највећег пријатеља. Лајку..... Па Стрелку и Белку......... Додуше, ове две друге су боље прошле. Али Лајка. Али Лајка.... Спаковао је у васионски брод  па нек јој  се деси шта се деси.
...Тад су рекли: Да ли човек може да преживи лансирање васионског брода,  да ли човек може да издржи утицај космичког простора, шта ћемо са човековим стресом?... да ли може да издржи топлотни удар, бестежинско стање?...... да ли може да се спакује у минијатурној кабини? те ово, те оно. На крају, да ли може да се са небеса врати?   Када пође и ако пође..... Значи, све би хтео, али да му се не деси.... Већ је тада мирисало да нешто кварно смера ......Мудро за себе и  кварно по нас.... И да ће бити у знаку његове најгоре карактерне особине, себичности... У знаку највеће могуће себичности ... Ако хоћеш нешто овако велико, па мораш нешто и да ризикујеш, да жртвујеш, мислим... А он не би...... Ми смо пси жртвовали целу своју историју па шта!? А он жртвовао нас правећи своју историју... Жао му живота?  Праведно и поштено? Нема шта. Баш како и треба.
Питаше се онда најмудрији међу мудрима (као да се руга): А људи шта ћемо сада да радимо? Кога да пошаљемо да све ово види и извиди  па  да онда, евентуално  пођемо и ми? Кога, кога? – придружише им се и они мање мудри. Не знам ко тад опет још мудрије рече: Па људи, зашто не пошаљемо тамо нашег највећег пријатеља у природи и историји? Заслужује он то! Више од свих. Пријатеља!!! Даћемо му орден, споменик, зашто да не, место у књигама, поштанским маркама, филмовима, све ћемо му дати. Све почасти  даћемо му, припадају му......  Неко мање мудар рече онда: Да л’ је то можда мачка? Мајмун, можда? Их, бре, рече па пресече један ван стандарда уман: Неееее, не можемо ми у васиону послати пре себе некога ко није мудар, паметан, бистар, какви су ови твоји – рече овај предлагачу. Зашто некима таквима да дајемо претходно  побројане почасти? Слава и почаст треба да припадне најближем нама по интелигенцији, некоме ко је увек био са нама у љубави и слози кроз историју. Историјски нама доказани пријатељ... Пас! – узвикну овај да и небо чује кога то човек  тако воли. Пса! Пса и само пса! – пошто се освестише неосвешћени, надовезаше се скоро без дилеме присутни у глас. Пас је највећи човеков пријатељ у природи (више се руга  него што то наглашава )! Зар то наука није показала и доказала кобајаги појашњавали су сами себи? И онда научници, почеше да скандирају: пас, пас, пас, пас..
Свима тад лакну. Нађоше коначно решење за себе и против нас. У васиону пре свих може искључиво пас као наш највећи пријатељ. И нико други – паде закључни став мудрога скупа, који се више никада не доведе у сумњу.
И тако би то тада, сада далеке неке године, са хепиендом  званим смрт.  Лајка, руски градски пас без домаћина, скитница, дакле, укрца се уз помоћ свог највећег пријатеља, човека, у  васионски брод, овај се вину у висине и.... и.... и.... и.... и  не  издржа стрес, не издржа топлотни удар, настрада…… а човек............................ схвати и доказа како може да преживи лансирање, поднесе бестежинско стање, избегне  топлотни удар и тако овај прокрчи пут за људске летове у свемир. А Лајка?.... Шта би друго него доби ленту, медаље, чак и споменик. За сандук не рекоше!  
Е сад ви мени кажите, ко је овде ко и шта је шта...
Можда ће неко и данас као тада рећи: Важна ствар, један глупи пас мање. Једна скитница мање а урађена је тако велика ствар за човека и човечанство...
Јесте. Јесте. Све по заслузи и по памети. А овде се зна, и види, ко има а ко нема памет и  ко колико кога воли.
(После паузе) Е, Лајка, Лајка. Размишљам. Да те је неко питао да ли би ишла тамо где си ишла, шта би стварно рекла неком таквом? Шта би рекла? Ти наивно и заљубљено гледаш у њега а он те тако уважено и свечано пита: Да ли ви, Лајка, својом  драгом вољом хоћете на један далек пут, у божанствено плаветнило неба где вас чекају свила, кадифа и остала чудеса, средством каквим нико никада није никада путовао! Да ли ви, драга Лајка, извољевате сести у васионски, специјално за вас направљени брод, дотакнути небески  свод, после ћемо вас, ми људи, сачекати и пожелели добродошлицу на начин који никада никоме није приређен... (Гледа лево десно, па узпаузу): Какви смо, можда би и рекла: Хоћу, што да не. Ја тебе волим. Ја бих за тебе све  урадила.Ти си мој вођа...... Наравно, све су ти рекли осим што нису да отуда никад нећеш да се вратиш... Да ћеш се распукнути тамо негде на небу ко мехур сапунице............ и да од тебе неће ни прах остати.... Ни на мртвачки сандук нису морали да троше.........
А можда је била у праву што је тако једноставно пристала. Па она је пас. Ево, као и ја. Можда је баш мислила: Ја сам храбра, радознала. Што да не идем. Хоћу да се жртвујем за свог највећег и најбољег пријатеља па ће захваљујући мом несебичном давању у подвигу мој највећи пријатељ у природи освојити и васиону која му по природи ствари припада и која му је  тако неопходна за..... За? За?
За шта ће му? (окреће се ка публици као да очекује одговор) Питам се само. Да се је вратила, остала жива из тог васионског брода, како би реаговала на појаву човека на земљи који је испратио и сачекао.......... Па сигурно би се као свака будала радовала, скакала од среће, па још ако би јој дали неку коскицу од пиленцета, могу да замислим колика би њена срећа била... Знам, сигурно би таква била. Знам  нас... сви смо ми исти... Поткупљиви.... Као и људи, наше огледало, у коме ништа не може да се сакрије.
Шта ли само причам? (као да само себи говори)
(После мање паузе)  Што човек за то не изабра неку другу животињу да пре њега испита ту васиону. Мачку, на пример... Луду, безобразну, ону за коју кажу да има седам живота него изабра нас који имамо само један живот... Ипак не разумем...
А не, не, ти си, Лајка, пасји будаласти створе, била најподеснија за то. Имала си, не знам, да ли срећу да ли несрећу да се тог кобног дана, када су шинтери по Москви вијали неку џукелу за пут у васиону, нађеш на погрешном месту у погрешно време и да  због тога изгубиш главу тамо негде где се никоме то до тада није десило... Кобајаги, рекоше, свака част, па поновише, свака част, ти ћеш бити први живи створ који ће да кружи око земље..... Аха... 
(Као да одустаје од даље приче о томе) Нећу више да мислим тако...... Ти си била само колатерална штета, шта  ли..... Ма вероватно најмање за жаљење..... Учинили ти услугу да не живиш пасје – да те не шутирају, газе....... Да престанеш да живиш на начин како се најгоре живи, како тврде ти исти људи, твоји и наши пријатељи, пасјим животом.. И каквим ја сада овде, безимени, живим.
А ти бар имаш име.... Имала си их и два три. Кудрјавка, Лимончик..... Сви знају за тебе, твоју жртву. И живела си бар неко време како никада ниједан пас до тада и од тада није живео...
(Окреће се око себе) Све је то то због тога што смо глупи. И несложни. И свашта себи због човека  дозволили.
Ето пре неко време шта ми се десило. И шта сам видео... Јао кад се само сетим...... Испричаћу вам, десило се...
Био сам без овог проклетог ланца један дан на слободи, газда ми је био великодушан, не знам шта му би... свега један  дан, ма трен..... и пожелео да обиђем, ето, места где сам некад био, да и ја водим неки друштвени живот.... у нади да ћу да сретнем неко од моје силне деце..... .а што да не, и неку њихову мајку (поче да сесмејуљи, симпатично, безобразно, као да му је све потаман, и за вратом не стоји омча) па одох тамо до реке, да се најурцам по трави, видим старо друштво.............. Кад, видим тамо нека гужва, неки сабор, вашар, смотра, шта ли је... а оно ми, мој сој, род... и ужас... Гледам  гужву, гледам, гледам.... не могу да верујем. Ми... са локнама.......... перлама... (подсмешљиво, ругајући се)........... подвезицама, шишкама…. пa ешарпе, капутићи, повоци, ланчици, ланци, брњице... Е, глупи пасји створе, не издржах да не кажем, шта си себи дозволио, шта си дозволио да ти људи... раде. Још се ови несрећници радују, поскакују, вероватно у себи певају због среће што су ту и такви шарени. А оно само шарено лудило и ништа више... А кобајаги ти си животиња са интелигенцијом, чак та прича иде дотле, а и ја верујем у то, или бар сам веровао до скора док нисам мућнуо ову своју просту, пасју главу, да си по памети одмах иза човека... Ееееееееее. Не, не,  ти глупи пасји створе, ниси ти ни паметан, ни мудар, ти си глуп ко гуска, ћурка, обична си ти будала, срљаш, срљаш, пристајеш на све, на оно што нико нормалан не би пристао... Ти  си обична пропала душа, и ништа више... Изгледа да си ипак много неспособнији него што се то мисли, па ништа не умеш и не знаш сам, већ све смеш или можеш само уз човека, па си се убедио у међувремену да тако и мораш, па си данас с репом, без репа, са локнама, перлама, ужас  живи...
Кад сам видео сву ту несрећу, одмах сам се вратио, пожелео да умрем, ма још горе, пожелео сам да затражим да ме вежу у овом ћошку, не једним ланцем него с пет њих и да овде на сунцу, леду и свакој другој несрећи не видим више бели свет, да не гледам нашу бруку и срамоту.

2.
                                 
Из позадине чује се текст:
Пси, као и људи, су високо друштвена бића и ова сличност их је временом зближила. Ова сличност је омогућила псима јединствену позицију у животу човека. Лојалност и посвећеност коју пси демонстрирају као део њиховог природног инстинкта унутар чопора, приближно одражава људску идеју о љубави, због чега их многи власници сматрају као пуноправне чланове породице. Исто тако, пси изгледа да виде своје власнике као чланове свог чопора, правећи само неколико (а можда и не правећи) разлике између својих власника и других паса. Пси су живели и радили са људима на много начина, па су због тога и заслужили титулу ''човековог најбољег пријатеља''.
Са друге стране, неке културе сматрају псе веома прљавим животињама док их поједине употребљавају и за исхрану.
Да  ли неко стварно зна шта је један малтретиран пас?
Јао, овај ланац!!!
Имам утисак да када те овако казне људи, казне те и они твоји, најближи. Моји, мој сој, и мој род. И они се забораве. Поготову они што се дограбе  нечега око људи па  забораве све ко су и шта су. Умисле да су много паметни,  способни,  имају нешто што ти немаш а само они имају, да су нешто посебно па ти се просто ругају што си овако као ја  померен из живота. 
Ето тако и  ова дама средњих година, (смејуљи се), некад моја, не стидим се, и данас је лепа, што се овуда данима мота, и мисли да је нешто још посебније од оног  што јесте, што ми се овако ружно руга, као да је, а јесте, заборавила када смо били наши. И дама, и  врца, и заводница.... Ма безобразница. Ево, баш малопре само ме је погледала онако испод ока, мамљиво.
А као да је и рекла, ма рекла је  – то ти се десило зато што си будала и глуп!  Што си то себи  дозволио? Шта мислиш да о теби мисле твоја деца? ....... Верујеш човеку. Он је задњи коме треба да верујеш. А можда си и баксуз, па ти је то судбина да имаш  посла са таквима  и да те вежу... Уместо да само трчкараш, дођеш и видиш децу, а ти овде везан.... Је л ти, бре, знаш да имаш децу? Вриснула је... и  одмах спласла. Ја од тебе ништа посебно и не тражим – каже. Шта да ми даш?! Шта заправо, бре, и имаш? Ништа. Само тај ланац одвратни за вратом. Можда деци то даш. И даћеш, каква си будала... Ма наговорићу их да те се одрекну, да те никад не потраже, да те оспоре по свим важећим и неважећим људским и псећим прописима, кад си се ти тако одрекао слободе. Јеси. Одрекао си се. Што нешто не учиниш кад је већ тако? Неспособан си ? – каже ми. Па настави: Да им се не деси твоја субдина па цео свој век проведу овако пасје како то ти радиш. Е, нећеш, рече, врцну се и бесна оде.
Пође неколико корака па се врати. Бесна, бесна, гази опет на моју муку.   Учини ми се да јој и овакав недостајем. Као да одустаде од ''лајања'' па опали:  Да си неки добар отац, ти би дошао децу да видиш. Да се не посвађаш негде са њима а немаш појма да су ти деца. Ееееееее, бре, шта сам ја глупа урадила, са ким сам рађала децу.
Тако каже она сваки пут кад овде прође. Не знам шта бих јој све урадио за ово што прича. Неки пут, волим да могу, лепо бих јој објаснио о чему се ту ради, да што сам овде где сам, нисам крив, крив је човек, други пут просто бих је згромио, и  то тако да јој више никада не падне на памет да ми ту замера и закера... Али овај проклети ланац подсети ме увек где сам, какав сам и подсети ме на муку и немоћ, па чак некад и помислим да је праву. Неспособан сам, бре, кажем сам себи... И срамота ме оволиког и оваквог. ...... Не знам децу, ух... ух.. срамота...
Ма знам, крив сам. Додуше, увек имам исту шему за правдање разлога зашто сам ту и где сам, зашто сам немаран и неодговоран родитељ и скоро увек у овако критичним моментима знам да одреагујем неким унутрашњим вриском: (наглашава) Зашто сам изабрао ове да ми буду газде? И вође.
(Чује се нека бука.Пас претпоставља о чему се ради види ......... Преображава се)  Е ова је из суседне улице! И млада је. И лепа. Сигурно је тако... Ма знам је и од којих је... Имао сам и добрих дана, могао да прошетам њеним сокаком. Можда је дошла да ме потражи (направи трзај, заборављајући ланац на врату. Погледом прати ''даму'' која одлази... Сплашњава физички и ментално)
Е, животе, е, судбино! Горка судбино! Прође и ништа! Ништа!
И ово врело сунце. Пржи. Као лудо. Као да смо у Сахари а не у параћинском Врапчану.
Овде је само Белка, добар човек......... јао, опет грешка, где има добар човек. Добар друг. Једино она разуме шта се крије иза овог тешког ланца... И то није случајно. Среле се две муке, шта друго..... Некад  видиш и да други имају муке и несреће.... а кад две муке и две несреће упоређујеш, видиш каква је реално твоја... И не само то. Тад видиш обично и да од твоје има веће па ти некако на души буде лакше и почнеш да на ствари не гледаш тако црно и да се тешиш да у животу ниси надрљао само ти.
Е, зато волим Белку. Кад онако тромо, убијено, стишано дође до мог дома и ништа не каже. Мило ми је.... (направи паузу)... Мило ми је. Срце се умири, душа разгали. Тад ми је све лепо. Тад ми ништа не смета. Иако има неких који кажу да смо природно непријатељи. Често се питам да ли смо ми непријатељи због природе и по природи ствари или само због људи. Не знам овај одговор, али све ми је сумњиво у том смилу... Човек је највећи сплеткарош, мутљавина, себичњак... Завади па владај – то су људи измисили. Тако они одвајкада живе. Ту се најбоље сналазе.
Али, ја и Белка се волимо. На неки чудан, што да не, и прави начин. Иако само будемо једно поред другог, ћутимо, а све се разумемо. 
А то што ти она не каже ти видиш.... Ништа не може да се скрије... Мало тога се не зна или не сазна. Можеш само мало или више да се фолираш, на крају чему то. Изглед другима све каже... Последице немоћи, превида, пропуста, виде ти се на лицу, у телу, ногама... Зато и ја знам шта се дешава са Белком. Као што и она зна шта је са мном. Слажемо се ми кад хоћемо, кад морамо, кад имамо интерес..... и ми....  као... људи..
А мени је њено присуство сасвим довољно. Ништа није могла да ми помогне, ослободи ме тешког ланца са врата или измоли или натера своје газде, и мог, да то ураде... само је могла, а ја сам то поштовао, да ми приђе, заврти репом, легне ту поред мене, некад не гледајући ме...
Белка је друг. Један, једини. Не и они њени, не и друге мачке (узрујава се). За које кажу, везују се за простор (као да се руга) и којекакве друге глупости. Мачке се не вежу за простор. Оне су слободне. Оне су господар и простора. Све себи подређују. ... Јурцају, скитају, иду од куће до куће, од хране до хране. Само се деру и сви их хране. И када их, понекад, морам да признам, онако душмански шутну, мачке на крају на свој лукав и перфидан начин савладају наивног човека, и увек добију храну. А мени, као најбољем човековом пријатељу, овако душмански везаном на крају дворишта, без другог живог створа, само на сунцу и врелини, дају храну тек кад се сете. А шта се сете, не морам да причам. Уосталом, знате народну људску мудрост. Кад је нешто ружно и глупо за јело, они кажу ''ово неће ни пас да једе''. Ми смо параметар, толико смо, кобајаги, битни.  
Опет кажем овде је само Белка друг. Зна она да у доколици, или када се засити своје луде кћерке и унуке, или види да не може да се избори са њима да их упристоји,  некако јадно и немоћно дође ту поред мене, седне и бесмислено преде...
У њеном погледу видим тако често да има муку са оним својим  безобразницама које не може никако да укроти, да им нешто објасни, да им као мајка каже....... Знам  да са  њима не може на крај. Мале безобразнице одмах реагују гардом на сваки њен прекор па је сасвим сигурно само због њих и себи направила неуравнотежену природу.... Често видим да моја другарица Белка реагује импулсивно, без икаквих разлога, и да у сред највеће љубави и пажње према њима, када их мајчински мази, лиже, блесаво,  неуротично реагује, па их шапом удара бесно у лице..... Све мислим да јој тада,  вероватно, долази мисао какве су оне заправо, обесне, неконтролисане, безобразне, да не могу да се уведу у ред и да ће увек тако да настављају, и да је на родитељству пропала. А кад ту пропаднеш... (као да се уједе за језик за изречену глупост) Коју глупост ја причам, па ја сам ту још гори од ње. (као за себе, у браду).
А можда је и помислила на своју одговорност с ким их је рађала?!
С ким рађаш децу, важно је за сваки живи створ.
Ауу (као да се уједе) опет ја причам на тему родитељства. Страшно да ја нешто ту причам и попујем? Боље да ћутим. Ево, ћутим..
Али не могу (подиже глас). Нервирају ме они њени скотови. Посебно ме нервирају кад малтретирају, плаше и кољу птице. Кобагаји немају шта да једу. Аха... Пази да није. Вечите гладнице... Па и троше се. Од рада. Сигурно. Само дефилују, друмошу, скитају. Никад не мирују и не седе на једно место... Лудe животиње. Најлуђe у природи. (стишава се)
Много ми је мило што врапцима не могу ништа............ Врапци су мудри, делују додуше некако нервозно, ма плашљиви су као ниједна врста птица, не стају ни секунда, увек су им отворене очи, спремни су на бег од свег што хода и лети и уопште што се креће... Просто их волим  што овим безобразницама беже, никад не дозволе ни да им се приближе... Али  глупе гугутке! Како су ово глупе птице, наивне, јоооој. Нема им равним. Ја увек кад могу и  видим да се оне лудаче почну онако мангупски да крију, и да се нешто спрема на штету гугутки,  ја онда да им спасем глупу главу, онако из прикрајка дрекнем из све снаге ''беж’те'' и онда уживам  што сам  не само спасао птице већ  две дрзнице оставио без залогаја. А оне ме увек тада мрко и бесно погледају, ништа не  говоре, само би се  окренуле на моју страну, а могу да замислим  шта би могле да ми ураде да су јаче, и као да би рекле: ''Е, скоте, ако си баш и везан када си такав безобразник''. То се толико често догађа да већ знам и разумем то да кажу. И увек ћу то да радим па нека ме мрзе кол’ко оће. А Белка знам да никад неће да ми замери овакво понашање.
Мачке............ (пауза)  Моја уска шема... (додатна пауза)
Имам жељу да их питам само две ствари. Да ли ви уопште нешто више знате осим да се дерњате за храну и да ли уопште ловите мишеве? Да ли знате зашто постојите, зашто мишеви постоје? Да ли знате уопште како мишеви изгледају? .................. ( погледом кружи по публици као да пред собом има гомилу мачака) Знам сигурно да многе од вас ништа  од тога не знају  и да сте дубоко забраздиле у незнању шта вам је основни задатак на овом  свету. Али и за то је крив човек. Као и за нас.... Али вама човек није бар до краја узео слободу........ И  не свима............. Некима јесте. И ви сте, неке, дозволиле локнице, перлице, капутиће и остале будалаштине, заборавиле сте ко сте, шта сте. И ви. Шта замишљате. Која вам је перспектива? Будућност? Докле ћете да срљате у пропаст?... Шта вам се чини ....?

3.

Глас из позадине:
Љубитељи паса највише цене псе због њихове интелигенције а догађаји у којима пас учествује и сналази се у животу и показују да су они високо интелигентне животиње.
Ипак, да ли можемо говорити о интелигенцији код пса? Пас не може да мисли као човек нити да ствара као човек. Али с друге стране, пас распознаје време и простор и има моћ памћења. Инстикти које поседује пас се могу модификовати и усмеравати. Због свега тога пас учи, па можемо говорити о специфичној врсти памети. Пас је послушан, повезује слике, звукове и мирисе. Интелигенција се код пса појављује као мешавина  нагона, наслеђа и обуке. Пас не учи зато што разуме већ зато што обуком стиче поједине рефлексе, памти их и комбинује.

                      Ево ових дана дошли су гости мог власника из Швајцарске, са њима и лепа дама. Мммммм... Лепа, лепа. (мења расположење).... Мислите да ме је погледала? Јок. Аааа. Није ме погледала. Као да је по мирису знала да треба да ме игнорише и избегава. Умислила да је виша раса. Аха, баш то.
Виша класа, пази да није. ... Надмена........ уображена, препотентна градска фрајла. Није на мене исказала  никакву позорност. Јурила је око мене,  не трудећи се да ме погледа, да ме макар поздрави, да каже где си, мајмуне, џукело, што, бре, смрдиш... Ништа од тога....... Кобајаги много фина. А заправо само намазана и премазна, скоројевићка, сигурно као гуска глупа, а то знам јер какав ти је газда, такав си и ти, а наше  газде, видим, осећам, знам да нису ништа посебно.
И таман помислим  како сам срећан што је та гуска отишла, баш ме брига где је отишла, кад... за неки дан све се понови...... и ко из ведрог неба, видим у дворишту ооооооооо, сада младу фрајлу, фину, намазану. Од оне исте сорте.... Она још млада па помало наивна, радознала, угледа ме везаног и онако јадног на крају дворишта, протрча поред мене, ништа не говорећи....... а онда, ваљда, видећи да сам ја нешто друго (покуша да се у као у ''ходу'' ''преобрази'') од оног што је до сада видела, само ме презриво погледа и одјури. А ја помислих... Е да ми само дођеш шака!....................... Шта бих ја са њом у шакама ? – упитах се... Па ваљда бих. Мораш  да  верујеш у то, кажем себи (смејуљи се). Могуће је само оно у шта верујеш. Десиће се само оно што врло снажно желиш, научио сам то одавна. А ја овде, скоро да на глас кажем себи, хоћу........ а онда ми се све то не свиди, учини ми се да је и ова препотентна, безобразна.... А можда бих! Е, карактеру, рекох себи. Исти си ко људи. А причаш да си другачији од њих. ... Ти би изгледа............ Бих, сигурно.  Млада је, госпођица, градска фрајла, лепа, врца, нежна .....  ма спустио бих је ја на земљу, објаснио неке ствари. Није ми први пут....
Е, шта сам ја све до сада радио и урадио!
Сетим се, па зато сада и испаштам, овако у углу дворишта, без иког живог око себе, у ланцу, на сунцу, идиотски.... Ваљда проради савест, шта ли је... Е животе!...... Гледао сам је, задивљено, да не верујеш шта човек т.ј. пас себи дозволи. Т.ј. соооооом .....  Она ти се руга, потцењује те, рекох себи, а  ти... а ти... би... Бих – рекох глупо и гласно. Бих. Да види и сазна шта је шта. Шта пропушта... ( прави  се важан)
Из мене несвесно излете: Е што ниси пуслица!
Па да... што се баби снило....
Зажмурих од дерта........ Немоћи........ Шта можеш у животу да урадиш када су ти за вратом овакви ланци!? Како ће и на шта да она пристане са мном када сам себи дозволио да овако будем понижен? И да стоички, без буне, прихатам да будем овако одстрањен из  живота. Почнем да се свађам сам са собом... Била ме је срамота и да се оглашавам. Само сам је, не знам да ли бесно, да ли само немоћно,.посматрао а она као да је схватала шта желим, провоцирала је моју немоћ, још бешње ме  изазивала, јурцала се по дворишту, кобајаги игнорисала... А само намамљивала...... Онако женски..... једног обичног пасјег и опет кажем... мушког сома..... Ееее........
Не знам када сам заспао. Од дерта. Немоћи. Само, знам да ми је дотрчала дражесна и раздрагана (почиње да се топи), да у мени пробуди и распламса пригушени  жар... Миловала ме је, миловао сам је, киптео од среће, задивљен њеном лепотом, грациозношћу, нежношћу. Вртело ми се  у глави од пожуде... Говорио сам јој: ''Приђи ми још ближе,  да осетим твој мирис...''   Никада овако није било....
                     (После мале паузе) Како су и живот и сан неправедни..... (резигнирано) За живот разумем, али не и за сан. Зашто, зашто је морало тако.... Јао, како ме је само заболело! Како је само ударац био снажан! Неки тврди предмет, нисам одмах могао да одгонетнем о чему се ради, треснуо ме је скоро у главу... Скочио сам буновно. Сан је био прекинут на најлепшем месту. Нисам знао где сам, нисам знао где је она... Њеног даха није било на мени... Ланац је зазвечао свом силином.... Угледао сам давно сасушени хлеб који је неко од мојих укућана, тако да каже, да би испунио своју људску обавезу пасјег највећег пријатеља, бацио са неких десетак метара...
А да би трагедија била већа, по мене, однекуд се појавише оне. Оне две мале дрзнице, Белкине, задужене да увек све покваре. Е да су ми ближе... (бес не може да крије).... Па ако, и нека ме врате у реалност. Нека ми се смеју. А и смеју ми се. Дрско и безобразно. Такве су, шта ћу. Враћају ми, знам. Како сејеш, тако жањеш, паде ми на памет. Можда тако и треба. Да ли баш ја заслужујем овако нешто? Па био је то само сан, правдао сам се. Коме? 
Напудерисана, намирисана градска фрајла јурцала је разуздано, раскалашно. Изазивачки. 
Сви се сјатише око ње. Дођоше деца, из целог комшилука, нуде јој лопту, трче за њом и око ње, а она важна, не хода земљом него лети. Е, Боже, само да знаш с ким имаш посла. С којим  идиотом. Уједох се, кад схватих  шта сам рекао.
Мене се и не  сетише  да  постојим. Ту на неки метар од њих. Изгледа да им она наметну своју супериорност.
Осећам мирис меса. Дали су јој неке фине кости, мирише цео крај. Она се нешто дури, не свиђа јој се..... размажена, ма безобразна. Ееееее, кад би ми бар  понеки пут дали нешто макар слично овоме. Би ми жао себе.
Неко се сети и мене, доста касније. Бацише два цела хлеба, онако празна, сува... Додатак на претходни хлеб. Да направим сендвич, ваљда..... Као велики знак пажње и блискости. И бриге за мене. Као за пса који никоме и ни за шта не треба!
(За себе ) А ја сам потребан... Овде у углу дворишта, где нема људи и ноћу има ко зна чега..... Страха највише...
Али (настави после паузе). Али. Мммм . Деси се нешто невероватно. Женско. Она би радознала. Дошла да проба, видим. Није задовољна месом.... Е, једва сам чекао тако нешто. Дрско ми приђе, па онако безобразно би да проба мој хлеб. Е, скоту, бестиднице, рекох себи, сад ћу да ти покажем шта је један обичан пас, шта све може да уради када живи овако пасје.. коме о врату виси ланац. Из све снаге, на нашем  пасјем језику, који чуше они око мене  неконтролисано и изненађујуће грубо, дрекнух јој. Ајде, скоте женски, бежи... док  те нисам згромио.... Она, знајући шта јој кажем, само се женски мудро измести из мог видокруга... Паметна, видим. Зна знање... Женско је то.......
Нормално да схватих да сам конфузан, да немам стабилан став, да се са мном нешто у вези ње чудно дешава. Најмање ми би  јасно шта осећам. Осећам. Да ли је баш стварно мрзим како би то према мом језику изгледало... Да нисам љубоморан што је сви овде воле? Да ли бих се можда и ја придружио оној гужви створеној око ње...? Бих, бих.... сигурно... Учини ми се да бих пристао да јој лижем шапе, пузим испред ње као сваки гмизавац, понизан и смеран љубим стопу којом она  овако нафракана хода, мирише....Накнадно  ми се учини да бих  је изгризао онако пасји...А да ли бих баш угризао? ..Да ли бих то урадио онако нежно? Да ли бих се у једну овакву заљубио, пристао  да ме игнорише, понизи? Коначно, коначно  схватих, и признах коначно о чему се ту ради. То је била.................. љубав....
Шта мислите (обраћа се публиици): На кога је ово личило? Да ли вам је препознатљиво као искуство? Није вам се десило? Јесте? Па сигурно да јесте. Зар ово није човеково понашање, човеков карактер? Да, ја сам овде преписани човек. Ништа бољи од најгорег вируса у природи...
(Пас направи паузу, прошета се колико је то било могуће) Ух, проклети ланцу, шта бих дао да те нема, да те не осећам на врату, у души, да се осећам слободно људски а не овако  ропски и пасје....
И тако бих волео да управљам својим животом.
Да одем у дивљину (окрену се на бочну страну где нема публике), будем оно што сам у почетку био, сиви вук  и сам себи будем господар. Да узмем шта ми треба и кад ми треба... Да ме буде баш брига за човека. Тог најгорег вируса у природи. Да не зависим од било кога, да  не будем било коме роб. Нећу да будем пријатељ више никоме. Доста ми је и мог и људског чопора.
Али... али... (смеје се, делује срећно, ''враћа'' се публици)) врло радо бих покупио једну овакву младу напудерисану и намазну градску фрајлу и отишао тамо где бисмо били сами...  где би бар неку своју децу, као одоворан пас,  имао уза себе........... и био коначно оно што би једино требало да будем у животу, дивљи, а  њој, намазаној градској фрајли, веран као тај исти, пас.
(Пас леже, умири се, али одмах устаде... Као у поверењу ''шапну'' пубилици): Само да знате, беба је моја... (намигну и поново  леже)...    

Из позадине чује се текст:
Пси су друштвене животиње, али карактер и понашање може да варира од  расе до расе, као и у зависности од тога како се власници и остали који дођу у контакт, понашају са псом. Физичко злостављање, као и изгладњивање, може проузрковати веома неуротичну и опасну животињу. Чак и недовољно социјализовани пси се могу понашати агресивно и непредвидиво. Пси могу напасти човека као и друге животиње али се ово дешава искључиво због погрешног односа према животињи у прошлости.. Занимљиво је да ће пас који је  једном злостављан од човека, тог човека итекако добро запамтити и већ следећом приликом ће га напасти. Наизглед без икаквог разлога, ма колико времена прошло од злостављања.
Никада не смемо дозволити да пас победи, тј да нам наметне своју вољу, јер тиме за њега нисмо више вођа , нисмо у стању добити од њега оно што желимо

                           К Р А Ј

nazad