Iz rukopisa

Данко Стојнић

ОБЛИГАЦИЈА

Узвишење на којем је газдина кућа била подигнута, било је обрасло високим дрвећем између чијих се грана, када не беху олистале, назирала прљава белина њених зидова. Није то било имање на коме се завиди, барем не на први поглед. Мало шумовито узвишење са једва видљивом кућом, прилично удаљено од града. Не изграђен, него утабан пут водио је од друма до узвишења удаљеног скоро километар, што је приступ чинило веома напорним у кишном периоду.

А сада, данима је лило из ниских облака, а блатњаве слуге су у бараци псовале шкртицу који никако да послуша госпођу да, за лепог времена, изгради приступ којим би се и колима могло кретати.

Госпођа је после ручка дремала у својој соби, госпођица је у својој маштала о момцима, млади господин је у својој ломио играчке, а газда је, у соби коју су звали кабинет, буљио у своје “Уговоре”. Већ дуже време “Уговори” стоје, никако да се макну. Гадан проблем.

Газда је лепо живео од “малих превара” како је називао своју адвокатску праксу. Термин “мале преваре” као лична синонимија за професију којом се бавио, указивао је на његово лоше мишљење о том сегменту свог живота. Али, посао му је ишао од руке, па су га цениле и колеге и клијенти, те није било разлога за било какво исказивање незадовољства. Тако је то незадовољство остало неисказано, манифестујући се само јаком потребом за све чешћим усамљивањем и писањем приповетки, као што је ова, коју је насловио “Уговори”.

Али, са “Уговорима” нешто није било у реду. Никако да се развију. Идеја је била да се, користећи фаустовски сиже, редефинишу етички проблеми код неетичких уговарања. Међутим, гушило га је осећање да се овом причом примиче својој омраженој професији, уместо да је се макар литературом клони.

- Газда, тражи вас један клијент – најстарији слуга је прекинуо газдино мучење над “Уговорима”.

- Знаш да у ово доба не примам странке! – нервозно је одвратио газда.

- Али, газда, побогу, овај је сав мокар и блатњав, дрхти од зиме. Намучио се до нас по овом невремену. Да га сместим макар код нас у бараку, да се мало згреје и осуши? Па кад будете могли, примите га… знам да хоћете, мека сте срца као што вам је и отац био…

Газдин израз лица и покрет руком значили су ајде-добро-али-ми-баш-и-није-по-вољи (ова реченица која описује његов гест, као да се улепила у компактну масу од које је настала сасвим нова лексема). Старац се задовољно повуче ходом унатрашке уз благи наклон.

И даље ништа од “Уговора”… Мучење је трајало све до пред вечеру, када газда одлучи да оде до бараке да види клијента који га је походио у невреме и у не–време. Надао се да ће брже да заврши тај сусрет ако госта не буде примио у кабинету. Тиме ће нагласити да је овај сусрет “мање вредан” са  пословног становишта, те треба краће и да траје.

Тако је мислио док је кроз ноћ по киши гацао преко дворишта према бараци, кроз чије је прозоре тињала слабашна сиротињска светлост.

Унутра је била гужва као у градском аутобусу. Тежак ваздух, пун влаге од испарења са покислих капута и кишобрана, блатњавог пода и узаврелог булумача на шпорету, испуњавао је ово место намењено газдиној малобројној послузи.

Вечерас је, међутим, овде био велики број људи. Газда је нека лица препознавао, али, многе је, чинило му се, први пут видео. Сви су били заузети, и као да нико никога није видео, то јест, као да никога није занимало шта други раде. Свако је зурио у своје папире, с муком покушавајући да растумачи шта му се тамо нуди. Онда би неко гласно рекао „а–ха!”, као да је схватио о чему се ради, или би само подигао обрве и климнуо главом, па би журно узимао оловку и почињао да попуњава упитникле и захтеве за разна уговарања.

На сред те велике, али ипак тесне просторије, за импровизованим радним столом, седео је тај „клијент”. Он је пак са лакоћом припремао и састављао те уговоре, док их је стари слуга, као главни домаћин у овом простору, делио присутнима претходно сваког гласно прозвавши по имену и презимену. Газду као да нико није ни приметио. Прогурао се до тог стола и запитао свог старог слугу: „Где је тај клијент који хоће да ме види?” Правио се као да није одмах схватио да је клијент, у ствари, баш тај „општи уговарач”, манипулатор и мутивода, преварант и туђа невоља. Слуга му је само погледом показао на „уговарача” на шта је газда гласно и одлучно рекао, и даље се обраћајући свом старом слуги, да нема много времена, и да ако господин жели са њим да се саветује, мора одмах да дође у његов кабинет у великој кући. Потом се, са неком зебњом и дрхтавицом, вратио у кабинет да сачека „клијента”. Као да се ради о неком тајном документу, сакрио је рукопис „Уговора” у фијоку свог радног стола, потом је, кроз завесу, провирио у двориште, преко којег је стари слуга водио ову ходајућу непријатност право њему пред очи. Ни сам не знајући зашто, газда је помислио како ће се тешко отарасити овога, ма шта то било.

Међутим, десило се обратно. Посао би завршен док дланом о длан, и газда оста са тим уговором којег је, ни сам не зна како и зашто, потписао те непријатне кишне ноћи. Обавезао се а да није знао ни коме! У потписима, поверилац је био „Цредитор” а дужник он, газда, својеручно. Гледао је у тај уговор са неком врстом неверице – како ли ми се ово десило? Садржај уговора је, међутим, био безазлен, а предметна обавеза је била таква, да је мало вероватно било да ће доспети на реализацију за дужниковог живота. Али, принцип је у питању: обавеза је обавеза, па макар и не било никакве користи од кредита, и ма како безначајно било даре, фацере сеу нон фацере . „Можда је ово компензација за моје досадашње мале преваре...“ помислио је газда. „Можда смо сада квит?!“ насмејао се сам себи. Уговорни кредит није обећавао богзнашта, али је, ипак, убрзо престала да пада киша, блатњави пут се осушио, слуге су биле задовољне, госпођа је све мање дремала током дана, млади господин је почео да слаже своју колекцију и поправља старе играчке, госпођица се удала... А газда је знао да је све то повезано са сезоном, уобичајеним животним токовима и протоком времена уопште, па би, кад год би му пало на памет да онај уговор има утицај на његов свакодневни живот, са смешком закључио да „нема екстрапрофита“ и да је уговор „свршена ствар“.

Иако се надао да више никада неће видети „клијента“ –уговарача, газда је ипак знао да ће се он кад тад поново јавити, макар да провери да ли је све у реду са „предметом“.

Тако се и збило, и то значајно пре него што је било очекивано. Осунчаним утабаним путем, носећи актен–ташну, окићен буљуком дужника који су трчкали за њим стално га нешто запиткујући, пришао је газди који се одмарао на трему пред улазним вратима своје куће. Као и увек, био је расположен, и чинило се да све ради са лакоћом која је изгледала некако неприродно.

„Како сте? Дошао сам само да вас обиђем, да видим да ли је све у реду...“

Газда се спремао за овај сусрет. Позвао је госта да седне, да попију кафу и проговоре коју. Уговарач је прихватио, оставивши своје стадо дужника да стрпљиво нестрпљиво чека пред капијом газдиног дворишта. Све време се имао утисак као да носе велику невидљиву заставу на којој је пише „сами смо криви“.

Изгледало је као да су саговорници срдачни, у ствари, били су учтиви. На крају тог сусрета, газда је, као адут из рукава, из своје луксузне фасцикле извадио један документ: „Имам нешто за вас! Овакви услови се не одбијају!“ једва је задржавао задовољство што је контра–уговором успео да доскочи врхунском преваранту. Уговарачев вештачки осмех је готово аутоматски ишчезао док је очима ужурбано шарао по папиру. Потом је лист вратио газди, без икаквог израза на лицу процедивши: „Нисам заинтересован.“ Уследио је поново вештачки осмех, „све најбоље и збогом“, преузимање стада дужника и нестанак са видика.

Био је то последњи газдин уговор за живота.

nazad