Iz rukopisa

Зоран М.  Мандић

ПЕСМЕ

БЕОГРАД

Душановом кроз Земун
Старим Београдом до
Гандијеве тринест
кривуда пут испод звезда
расоквирених у дијалогу са
Теслом о
немогућности преноса
допадљивости слике испод адресе
Кафане Пролеће на
Топличином венцу
Овде смо као и у Венецији
поред Старе капетаније
Душан Мандић и његов имењак
Ћурковић звани Ћале
смишљали карактр испада ако се
поведе реч о поезији
Рачунали су на моје мишљење
због кога сам остао без стана 1/1 у ЗК
улошку овоземаљаца
Није их узбудио мој смех о попису
имовине Алцхајмера
Београд разуме колико је тужно
погубити се у памћењу имена
измилелих из речника презимена из
индекса забрањених књига из 1559
која су рачунала на мене усред
множине заборава историје на
Сан Кашан крај Фиренце у коме је
Макијавели завршио текст под насловом
Принципе
Владалац
Шта је и ко је Београд насред Теразија
подно Калемегдана
усамљених сцена тик уз бок Галерије
Цвијета Зузорић у којој сам политичарима
држао предавање о Бати и пријатељима о
Милораду Бати Михаиловићу о
раскошно лепој Михаиловићевој
која се отуђила у срцу једног од
сеоских пејсажа Западнобачког округа
Београд има у себи Београд
од пре од
сада када градови уједињене труле Европе
трпе изливе беса самокритике
севера настањеног на
југу света залеђеног експериментима
влаге и поноса на минусе горе и доле
самоће температуре ваздуха
Чекам да ли ће пристићи храбрије време
нећкања да ли ће
танконошци прихватити судбину огољене
моде одела и кравата са Чеховљевим чвором
под брадом Ф. М. Достојевског
Одлазим на север у 16,40 из Београда
неомеђеног ниједним одласком
Можда ћу на путу до Сомбора и Апатина
завршити песму о Цинцарима о
ухапшеном свету живота који казну
издржава у суровом казамату оквира

(Написано 30. јула 2012. год. у 14,20 часова)

ПОУКЕ

На обали Каспијског мора
слушао сам мудрог старца
Хазумураха
– Ако ти неко поклони
тело не значи
да те је купио душом –
Старчево тело одавно је
почело да грца у променама
сужавања и гуљења људске
Коже
Враћајући му се у малим
насловима успевао сам да чујем и
глас мајке док је говорила да на
човеку све стари осим имена и очију
Њена забринутост се није
односила на њено и моје тело
Знала је да душа брине о телу
ако јој поверавамо сумњу
зебњу и стрепњу ако не
паничимо пред лицем сечива док
расеца страх од свега што
постоји у вечној непостојаности у
праху понављања телесног пепела
Зато још увек верујем да су великој
несрећи кумовали фалсификатори
апостолских казивања као што су
Несрећа и опонашање нечије песме
Хазумурах почесто навраћа у моје снове
привлачи га мирис маслињака из
тестамента моје мајке и
прозор косог погледа мог
брата Душана на јади повампиреног
материјалистичког света

РОМАН У НАСТАЈАЊУ

Никада нисам ни помослио а камоли
покушао да напишем роман
Тврдоглавост рукописа одувек је
одвлачила у песму у
поље макова озвучено цвркутом
мелодијама из историје језика птица
Између романа и песме две патње
стрпљиво стоје у реду
Романи пате од историја података од
превелике чежње за ситницама стајања
настајања и престајања света илузија
неверника
Песма се рађа у себи у срцу из кога је
Христос изашао на путу за Јерусалим
Тако је рођена логика говора
Писмо које су књижевници
преграђивали и кварили
Нема логике у подизању зидова између
Старог и Новог завета
Савршенства немају граница
О томе сведочи новозаветно поље музике
Бескрај лепоте
Лист песка на води
Романи су увек јавност
Старе уморне даме
Оне непрестано мрмљају из асматичних
углова из
загушљивх просторија простачких станица
За ту обест лекове је требало потражити у
ненадмашним лирикама Достојевског
У нежној стрпљивости песме срце је
једини узор
Узор Христосове логике говора и
Достојевскове поезије поезије

nazad