O Knjigama

Цвијетин Ристановић

ИСТРАЈАВАЊЕ КОЈЕ СЕ ИСПЛАТИЛО

(Милутин Ђуричковић, Писци и детињство : Прилози из књижевности за децу и младе, Чачак: Легенда, 2012)

Готово двије деценије др Милутин Ђуричковић је истрајно објављивао огледе, есеје, приказе и осврте из књижевности за дјецу у листовима (Политика, Борба, Дневник, Јединство, Побједа, Просветни преглед) и у часописима (Детињство, Свеске, Наше стварање, Одзиви, Светионик, Змај). Тек након седамнаест година, он је публикованим радовима придодао један број необјављених прилога, међу њима и неке који су у међувремену изложени на научним скуповима и симпозијумима посвећеним књижевности за дјецу, и све их објединио у књигу Писци и детињство (Прилози из књижевности за децу и младе).
Аутор, очито, није журио са издавањем књиге критичких радова, јер је био свјестан сложености и деликатности оцјењивачкe улоге. Дуг период сабирања радова за ову књигу  био је драгоцјен са становишта утемељења, сазријевања и богаћења Ђуричковићеве књижевнокритичке мисли, али је, с друге стране, управо због велике разлике у времену настајања појединих радова, у  коначном облику  књига укључила тематски и по обиму неуједначене садржаје који, дијелом, одају утисак  неједнаког третирања појединих стваралаца за дјецу. Свјестан те чињенице, аутор је осјетио потребу да у Напомени читаоцу предочи специфичности настајања и структуре наведене књиге.
Први њен дио под насловим Жанрови: чудесно и наивно посвећен је проблемима теоријске, жанровске и поетичке природе књижевности за младе и садржи тринаест  вриједних текстова. У једнима аутор анализира дјела  текуће издавачке продукције (Књиге за децу у 2008. и 2009, Књига петорице, Крушевачки писци за децу и младе, Антологија нишких писаца за децу), док у другима пажњу усмјерава, претежно, на особености појединих врста књижевности за дјецу: бајки (Бајковито приповедање Х. К. Андерсена), народних вјеровања и легенди (Народна веровања, обичаји и легенде за децу и младе), путописа (Путописи за децу и младе), графита (Графити за децу и младе) и кратких прича (Најкраће српске приче за децу).
У радовима о жанровима аутор даје најприје историјат, потом основне одлике и домете поједних жанрова у српској књижевности за дјецу и на крају указује на перспективе развоја жанра. У тим прилозима се налази мноштво сувислих података о умјетничкој вриједности и снази путописа, афоризама, графита, најкраћих прича, односно неколико жанрова великих књижевноумјетничких потенцијала који су, сасвим неоправдано, скрајнути и занемарени у раду са дјецом.
У овом поглављу нашли су се и радови који директно не припадају сфери жанрова, али у којима су обрађена важна питања односа дијете – књига (Дете, књига и интернет, Савремена критика књижевности за децу и Родна равноправност у књижевности за децу и младе).
Посљедњи оглед у овом поглављу Родна равноправност у књижевности за децу и младе  завређује посебну похвалу, јер је њиме освијетљено важно питање заступљености полова у књижевности за дјецу. Ослањајући се на социолошке и филозофске студије објављене на енглеском језику, у којима је то питање најцјеловитије обрађено, Ђуричковић је агрументовано показао да неједнака заступљеност мушког и женског пола у књижевности за дјецу (наравно, на уштрб женског пола) није присутна само у нашој књижевности него  и у најразвијенијим књижевностима  у свијету.
Средишњи дио књиге Истрајавања: лирско и епско доноси огледе и приказе о дјелима 18 аутора из савремене српске књижевности за дјецу. Највише простора заузима прилог Историзам и хумор Слободана Станишића, у коме су детаљно анализирани: Станишићеви романи за дјецу, са историјском тематиком (тетралогија о цару Душану), његова родољубива лирика, поезија са религиозним мотивима, пјесаме о знаменитим личностима из српске историје, те пјесме допуњалке. Важно мјесто у овом прилогу дато је Станишићевим пјесмама са космичким мотивима.  Критичар је нагласио иновативност и актуелност тих пјесама, те им упутио низ похвала због њихове садржајне самјерености са временом технолошке револуције и електронских медија и због хумора којим је пјесник прожео своје космичке авантуре и тиме дјеци приближио и најапстрактније појаве и појмове савремене науке и технике.
У овом дијелу књиге цјеловито је анализирано и књижевно дјело Гордане Малетић. Огледом Литерарна путовања Гордане Малетић Ђуричковић подробно представља све књижевне жанрове којима се бавила ова списатељица: сликовнице, пјесме, приповијетке, романе, путописе, преводе, разговоре са писцима и двије антологије (Антологију српске басне и антологију фантастичне приче за дјецу – Немогућа прича).
Поглавље Истрајавања: лирско и епско садржи и, знатно краће, осврте на једно или неколико књижевних дјела познатих српских писаца за дјецу: Градимира Стојковића, Драгана Лукића, Добрице Ерића, Пере Зупца, Драгомира Ђорђевића, Драгана  Лакићевића, Миленка Матицког, Весне Алексић и других.
Завршни дио књиге – Разматрања: старо и ново обухвата приказе дјела 16 књижевних критичара и историчара књижевности за дјецу. Примијеном истог метода као и у средишњем дијелу књиге Ђуричковић код неких аутора анализира више дјела и остварује шири увид у критички допринос аутора (Воја Мaрјановић, Тихомир Петровић, Василије Радикић, Јован Љуштановић, Бранко Ристић, Зорана Опачић, Драгутин Огњановић), док је код других аутора у критичаревом фокусу било само једно дјело, па је из приказа једног дјела тешко сагледати укупан прилог критичара освјетљавању савремених проблема књижевности за дјецу (Радомир Животић, Миомир Милинковић, Цвијетин Ристановић, Миливоје Млађеновић, Предраг Јашовић, Живан Живковић, Тамара Грујић  и други). 
Судове о писцима и оцјене о дјелима за дјецу Ђуричковић је изрицао опрезно и одмјерено, избјегавајући прејаке ријечи и патетику, али и оштре и непримјерене квалификације.
Мада је ово прва Ђуричковићева књига из области теорије и вредновања стваралаштва за дјецу, аутор се њом представио као врло обавијештен критичар и као дјелатник широког интересовања. И управо због тога што се бавио већим бројем питања која припадају различитим областима књижевности за дјецу, поједини  Ђуричковићеви радови пружају само основне податке о књижевнотеоријским проблемима, као и о писцима и дјелима тако да су остали на нивоу тзв. новинске критике.
Но, већину  питања у српској књижевности за дјецу Ђуричковић је сагледао дубље и анализирао цјеловитије. Важно је истаћи да је аутор појаве у српској књижевности изучавао на дијахронијском и на синхронијском плану и да је и тиме  показао сериозност и темељитост у приступу материји  којом се бавио.
У цјелини гледана, књига Писци и детињство (Прилози из књижевности за децу и младе) јесте вриједан допринос књижевној критици српске књижевности за дјецу. Посебно су значајни Ђуричковићеви радови у којима су обрађене теме о којима други нису писали. Зрело указавши на неспорне књижевноумјетничке вриједности појединих запостављених жанрова књижевности за дјецу, аутор се, као човјек из струке, заложио за њихово укључивање у  планове и  програме образовног рада са младима.

nazad