O Knjigama

Зоран Раонић

ЗДРАВО 'СВАНУО – ДОБРО, КАКО СИ

(Миленко Д. Ћировић Љутички, Здраво 'свануо : Happy wake up, Београд: Хаику удружење Србије и Црне Горе, 2014)

У хаику поезији нашега језика и нашега Yu (балканског) простора дошло је до смјене генерација, биолошких и пјесничких. Неки су се „повукли" из живота, неки из активнијег бављења хаикуом, неки су се „утопили" у друге жанрове. Мали је број оних који истрајавају. Један од њих је и Миленко Ћировић Љутички.
Појавио се прије пар деценија, ненајављено али увјерљиво. Одмах је пронашао препознатљив стил, најбоље друштво, најбоље листове и часописе, „облетио" свијет и појавио се у свим важнијим свјетским листовима и часописима, покупио многе значајне награде, постао познат и признат, као мало ко са ових простора. Мало ко из редова поетских, хаикуовских, наравно. Из доброг друштва, дакле.
Очито да је Ћировић у овај поетски жанр ушао добро припремљен, „поткован" теоријом са најбољих извора, поучен насљеђем најбољих узора, стиховима највећих мајстора жанра. Високим квалитетом својих стихова нашао се у неким од најбољих свјетских антологија, на многим језицима, у избору великих ауторитета у хаику стваралаштву. Тако је и сам постао класик хаику поезије.
Објавио је двије збирке хаику поезије, српско – енглески, што је данас не само потреба већ и питање умјесности, па и ко хоће да се покрене из провинцијалног, односно да изиђе из запећка, данас у времену кад је свијет, захваљујући савременим комуникацијама, постао глобално село, у лијепом значењу тог појма. У својим књигама, а и другдје, Ћировић се појављује само са пробраним стиховима, што је још један његов квалитет, и још једна потврда о побједи квалитета над квантитегом, у чему гријеше многи ствараоци, па гомилањем свега и свачега не дозвољавају неким заиста добрим стиховима да буду запажени. Тог свог лијепог и корисног принципа овај се аутор држао и у новој својој књизи, рукопису под занимљивим, оригиналним и примјереним насловом: ЗДРАВО 'СВАНУО!
Миленко Ћировић је већ одавно од оних којима рецензије нијесу потребне, ни из формалних ни из практичних разлога. Али да овдје кажемо неколико реченица које ће подупријети тај заиста диван и свима потребан обичај.
Из свог живописног завичаја искрај дивне ријеке Ћехотине, Миленко је у свијет понио људско и духовно насљеђе, али и отворену душу. Из вјековне и миленијумске укоријењености у сам Искон и дубоку филозофију живота у складу са природом, без обзира што тога често нијесмо свјесни, отишао је у урбани свијет у окружење које је вјеровало да прави неки нови свијет и новог човјека. Ту гдје су се многи изгубили, он је као већ формирана и радознала личност знао да увијек значајно својим бићем буде ослоњен на завичај и на Искон, и да увијек и свуда по мало остане оно радознало дијете једне моћне ријеке и једног плодоносног тла, духовно драгоцјеног насљеђа, које се не може ничим купити. Његова ријека и његов завичај су још увијек нетакнути цивилизацијским негативним натрухама, али је то и крај који баштини антрополошку генезу прослојену свим археолошким слојевима и наслагама, од кад се вјерује, и доказује, да се и ту могао „примити" човјек, а то је било јако, јако давно. Знао је то да препозна у себи и око себе, само даровит човјек, какав је и хаиђин о коме говоримо.
Са таквом баштином пред собом, Ћировић је кренуо у свијет као градитељ, па упознао далеке просторе и друге културе и цивилизације, увјерио се да постоји и нешто изван уобичајеног и површног видокруга, те му није ни било тешко да у ходу или на застанку ухвати многе од хаику тренутака, који ономе ко живи хаику исијавају из сваког корака, из сваког видокруга, из сјећања, из гена. Кад се сјетио оловке и биљежнице, Ћировић је већ био потрошио многе хаику тренутке, па су пред њега искрсавали само они просијани кроз најфинија духовна сита. Зато то нијесу написане хаику пјесме, већ природом записане у датом хаику тренутку, „пале" испред њега, да их он ухвати, па онда и нама да их подари. Зато ћемо овдје застати над неким од тих стихова, остварења, који највише такоше душу овога који вам ово говори:

– болнички прозор –/ дијели ми поглед на/ четири дијела
– обала мора/ у оку мртве рибе/ одсјај свјетлости
– старачке ноге/ носе ме низ планину –/ поглед све ужи
– с врха планине –/ тамо гдје ме нема/ допире поглед
– поглед кроз прозор/ запљусну мјесечина/ и шум тишине
– здраво 'свануо –/ рече човјек из магле/ махнувши руком

Додао бих: Здраво, како си – / рекох и одох у маглу – / без одговора!
Ето, то је дио из садржаја нове књиге – рукописа хаиђина Љутичког. Још само да та збирка прође штампарију па да нам се отвори једна вриједна књига. Као и сваки лијеп цвијет што се отвара. Да није цвијет не би ни имао лице, образа, па се не би ни отварао. Дочим потребно му је сунце. Они који га имају у себи – знају о чему говоримо, осталима се и не обраћамо, ни стиховима ни рецензијама, поготово не рецензијама. Али нека мјери свако по своме, а ја хоћу да говорим, ја мален под звијездама, хаикуовским и иним. Ћировићима и њима сродним душама.
Зато Миленко Ћировић на свачије „Здраво 'свануо” сасвим опуштено и свијетла образа може увијек да каже: „Добро, како си?”.

nazad