Ангел Ангелов
НЕ ЖЕЛИМ ДА ТЕ ВОЛИМ
(не желим да те волим)
желим полако
веома полако да се заљубљујем
твоје косе да ми дробе ум
и да га испијају
да ме жеже онај поглед ватрен
који
прљи птицама перје
и хипнотише гепарде
желим полако
(не желим да те волим)
да се заљубљујем у наше сутра
и у два твоја брежуљчића
отресена
(не)дотресена
мојим вихором
(не)развратним
(не)распусним
(не)разорним
обешеним на пупчану врпцу
и настројеним да шапне
оних 6 очаравајућих речи
које те десетине пута праве
десет пута сјајније плаву
(не желим да те...)
желим
да нас вечно тресе
усхићење
заљубљивање лудо
лудице
лудице
тада
управо тада
биће излишно да кажемо
(не) желим да те волим
тада
управо тада
наше очи ће саме шапутати
6 једноставних речи
волим
те
желим
од
тебе
дете
Владимир Виденов
ТРИ ПРИЈАТЕЉА
Имао сам три пријатеља, верне ми другаре,
заједно смо делили хлеб и со и цигаре.
Авиону грабљивом плен постаде први –
преко океана као јаре га стави.
Мој други пријатељ позлати своју кожу –
с богоравнима сад једе пасуљ док може.
А трећи се пак тихо, у једну светлу јесен,
ономе свету вазнесе – овај му би тесан.
С оним из Њујорка тешкоће су ми све веће –
овде будилник звони а код њега је вече.
Својим ролексом великан броји сада сате,
за причу време не троши на разне поете.
И једино са мртвим, оним који је горе,
сваки дан,
сваки дан,
сваки дан сад говорим.
Владо Љубенов
АДВОКАТ
Клијенткиња беше лепа жена,
пред канцеларијом ми стоји,
а соба сива, зида ољуштена,
да се не уђе мили моји...
Позвах је. Седе. Сукња боје мака.
Засијала светлост из мрака.
И као да неста сунчевог зрака,
та девојка млада – заплака.
Не видех у свом животу до данас,
тако безумно лепу жену,
да плач јој се претвори у такав транс
очајање и жалост њену...
И причао сам јој о туђем делу,
парницама глупим и смешним.
Са сукње сам јој отерао пчелу
гледајући је са мислима грешним.
Да јој сузу обришем крену ми длан
што лагано се лицем слива.
Али био ме стид и беше ме срам.
А била је тако рањива...
Погледаше ме њене мокре очи.
„Опростите...“, тихо ми рече.
Као да ме сунце озрачи
кроз прљаво мало прозорче.
И видех ли, беше јединствен момент,
чудан сјај у оку прекрасном...
Но ја сам адвокат, а она клијент.
Правило је строго и јасно.
Потписа и плати то што припремих.
Додирну ме рука јој бела.
Изађе кроз врата, ја је испратих.
И остадосмо ја ... и пчела...
Георги Константинов
АСТЕРОИД
Кажу, да сваких
100 милиона година
на Земљу пада
по један злослутни астероид –
руши, пали и претвара у пепео
све, што је
протегнуло главу,
или разперило крила
ка небу...
Тек што је прошло нових
сто милиона година,
а велика несрећа
се приближава...
Зато што све страшнији постаје
један други астероид.
Астероид на две ноге.
Компјутерски-писмен.
Глобално-безочан.
Са егоизмом примата
и космичким амбицијама...
Дан за даном он шири
облаке отрова,
дан за даном уништава
ваздух, планине и воду,
ратује са целом природом –
Не жели да пожали
чак ни себе...
Зашто управо тај,
Човек-астероид,
опет зури у небо –
и тражи кривца
за долазећу
земаљску драму?
Требало би да обрне
оптичку цев
ка себи.
Евгенија Маринчева
Математика у доба пуног Месеца
Округли пуни Месец сабира
два тела и две душе у једно.
Недостају
бисекција угла, симетрале,
висине и диференцијали,
медијане, интеграли, лимеси и
тригонометријске зависности.
Решења су
у потпуности у области недозвољених
вредности,
зато што се логаритмује скуп –
нешто апсолутно забрањено!
Нова лема:
Неопходан и довољан
услов:
Скуп се логаритмује
само
по времену спајања
и јединствено
у време пуног Месеца.
Здравка Шејретова
ПОВРАТАК
Зрикавац, гласник Космоса,
Засвирао је тихо у ноћи.
Боже мој зар је сенокос
из моје детиње маште оживео?
Шимшир је из дворишта испливао,
по момачки ми звижди,
али мала девојчица у мени се уобразила,
дрско окрећући леђа свету.
- Сукњице кратка, косице зачешљане,
смирено опроштај потражи од мене.
Казнићу те да будеш велика
без права на повратак у дан детињства.
Зинаида Чаушева
ВАСЕЉЕНСКИ ЕХО
Све нас је звездани прах створио.
Настали смо у космичком трену.
Били у светости или греху,
копирамо праву васељену.
У планете или можда душе,
даљом еволуцији свемира,
како Божије промисли реше
Он ће благо да нас моделира
Може да нам створи шаку и прст,
живо биће, стручак траве, камен.
Лако ми је јер ја носим свој крст,
а и Божије љубави пламен.
Илиана Илиева
ПОВРАТАК НИБИРУА
Ја нисам била у твом Сунчевом систему.
Тебе није било у мом Млечном путу.
Астрономи су гледали далеко у прошлост –
ка крајњем почетку Васионе
и нису подозревали нашу блискост.
Само клинасти записи чуваху запис судбине
о нашем неизбежном сусрету.
Сви долазимо са неба
и вибрације материје
свирају на лири смртнога.
Није касно да те волим,
није тужно да ме волиш.
Сада је наше време –
у њега верује само легенда,
телескопи га пропуштају,
а нада још није рођена
од космичког праха духа.
Маја Митова
Песма зрнима
Ноћас златан прах заснежи небо.
Претвори га у житну њиву.
У зрелу житну њиву.
Ноћас ветар покоси небо.
Пресече пшенично зрно.
И оно затрепта фењерастим очима.
Даде нови знак живота.
Ноћас сам била Тамо.
Била сам свезнајућа Луна расплетених кика
ка твојој земљи. Плетенице,
сачуване од маказа облака.
Кике, које укорењују зрна.
и класају у песме-
лепотице шарених сукања
с белим недрима и белим рукавима-
зачете у фрули
космичких гајди.
Песме-растрептали свици-
које у човеку везу тајновитост.
Ожеднеле за временом кад петли поју
и за тобом, мој Коњаниче.
Пређи источну границу,
Просузи очекивање моје њиве,
Дивљим маковима окити раздањивање
и златником
на жетелачком пешкиру
откупи песму зрна на мојим грудима.
Бар ... за још једну ноћ.
Милчо Кирилов Цветков
Зелено писмо Лорки
Драги Лорка,
од мене имаш писмо,
просто ти га носим, јер за друго нисам.
Брат ми га, Лорка, Рајсн даде,
не одбиј ме, гомилу ми питања зададе.
Прво да те питамо зашто,
у Шпанији расту маслине?
Грану, две откидох, не сто,
а плаветнило неба сине!
Ако их окренеш, погледај, Лорка:
Као сребрне струне беласају.
Зашто у Севиљи и на Мајорки,
Кастањетама звече и таласају...
И зашто фламенко је розе?
И зашто нам крв је црвена?
Само то те питам, Лорка,
знам да је све друго ЗЕЛЕНО!
Орлин Миланов
МУСТРА
...Како се пише песма? Боже,
одговор на питање то
изузетно је сложен
и прост изузетно.
Сложен, зато што песма
треба да је генијална,
а међу свим људима
генији су група мала.
Одговор је и прост, зато што
прекрасне су увек биле песме,
када сам живот напише то
али аутор сметати несме.
Ето вам сложено и просто.
Ето вам је и мустра...
Павлина Јосева
БОСЕ ЗВЕЗДЕ
Од каруца тихо ти буде.
Танка сламка срце ти пали.
Густу сенку ту трешње праве,
а кроз гране небо се плави.
И босоного сусрећеш звезде.
Глас зелен. Жабокрекећу воде.
Нестинарке се у оку гнезде,
траве ноге ти љубе и кроте.
Черга нека тамо је скрита,
празник, звона и свадбе чека.
Густо млеко под пешкир завито,
жели радост за усне неке.
Кокодачу две коке од среће.
Греју јаја док бука се чује.
Козунак се на пари окреће.
Свежим дахом те мастика пије.
Разлајале се гласом безличним
као псета и баште суседа.
Иза ограде неко провири.
Једна мачка у бари се гледа.
А луна је кружна и велика.
Иза блиског се жбуња креће.
Мала бака са стручком јаглике
и очима већим од среће.
Папуче те чекају код прага.
За голицање ту се крију мрави.
Нема добрих и лоших сви су драги
Моје село је пуно љубави.
Петко Недјалков
Јутро
Пијан до плавог наступа дан
прелази ноћне булеваре
и пада, мирисом бензина зауздан
на циганске музике и боеме старе.
Наднесене, потамнеле им очи,
загледају га сад уличне лампе.
Дан у операционој мучи,
отпевао је пијане дитирамбе.
С крвавим оком ко у киклопа,
такси у себе ноћну жртву метне.
Ко једини да је остао после потопа
будилник откуцава тренутке сетне.
Успављује као змија памет
што у подземним тунелима душе се крије
и чудном сујетом сав прожет
плакат поцепан гордо се вије.
Као златник исплива сунчани зрак
у јутарњој светлости растворен
изгажен стручак тоне у мрак,
истргнут на алеји лежи му корен.
Рајчо Русев Рајсан
Београд
Усне ми трепере у сну,
Вали Дунава крвотоком следе,
Господ ме доведе ту,
а ко ће да ме одведе!
Понављам бело ти име,
И бело ти вино пих...
Од себе усрдно си крио ме...
и ја од себе те крих.
Али да будемо јасни –
волећемо се до века.
Као град – ме волиш – страсно,
Ја тебе – ко живог човека.
Дал опет ћу да ти хрлим!
Оданост теби вечну би хтео.
У мом сну те анђео грли,
Дан ти мој спомен бео!
Ружа Велчева
ГЛОЖЕНСКИ МАНАСТИР
Под њим
грешна земља.
Чак и облаци.
Моћним раменима су потпора
стене под ногама му.
А он – на вечној стражи,
загледан у долину
пребројава
преостале Бугаре...
Над њим блистају
само
орлови,
сунце
и Бог.
Улјана Паскалева
Сазвежђе
Из кадифених му очију,
са благим мирисом кафе,
излазили су дуги шестокраки зраци,
који су чаробно миловали њену ауру
и разлиставали један по један
безбројне ланене овоје
њене Душе...
На крају је од ње остао
само један атом,
који ангелогласно запева,
разбуди јој све ћелије
и одапе их право на горе,
где начини од њих ново
Сазвежђе...
Цонка Христова
ВРЕМЕ
То је по средини између мене и тебе,
између њега и ње, између Нас и Других.
Нешто средње између јучерашњих новости
и сутрашњих чињеница, између истина и заблуда.
То је мала разлика између бола и екстазе
између духа, разума и чула.
То је гранично, незабележиво,
брбљиво као ово и оно.
То је пољубац између сунца и реке,
Сан и стењање
упорне траве, дуго потискиване хладноћом.
Нешто средње-статистичко
као право и дуговање,
као народ без ногу и главе.
То личи на полу-испијање
флаше вина усред умора
и вечери у туђој земљи.
много личи на косе мајке,
која одавно броди
по средње обртној орбити
средње сјајне звезде.
То ми као нож пробада груди,
када ме изневеравају
средње-месечно по једанпут
и само тада ми сањају траку са зубима,
и од очију ми се излива средње проливена киша.
To је са сигурношћу табела за нигде,
непријатељски округлила образе на средини пута
међу расама и цветовима,
међу тренутком и трајањем,
међу чињеницом и илузијом,
међу шапатом и гласовима.
Звучи као случајно оформљена музика
од аплауза, крикова и тишине,
од буке ратова, започетих
породичним скандалом и завршених
химном нове далеке земље.
То је свитац, који је лети бљеснуо
изнад опране тезге.
Звук шутнутог каменчића,
изненадни смех, опало лишће.
Наизустна, непослата писма
између прелудија и краха.
На столу – трагови праха...
И успомене.
nazad
