Iz rukopisa


Душан Стојковић

ПЕСМЕ


ИГРАЧ
  
јездик и уметник у гладовању
на истој отрцаној жици

суши се прљав крвав веш
над отвореним крезубим устима
орадошћене земље

палаца ватричак
шиба ваздух
гнезди се водомар

кап на искап
о лед оглед
да и да и поред коњића у сени

јелечкиње барјачкиње
ко пре допре до клин чорбе
ексер му на језику

зањихана алава тела
гладна празднина појела

играчка плачка

ИНСЕКТ

грегоре већ једном навуци
стармале те папуче
ослони се на (тро)кут
праха и огризака препун

не видиш ли муцавче
муњевити сев
скара(д)беја у свим
правивицама истоочно

не осећаш ли како
душа осећајно трули
док тело прецветава
у мемли подојеног вазДуха

ухвати се једном већ
за рукохват бесног трамваја
што змијски плази
у загрцнуту ноћ

отворена је твоја гробница
у којој те фирмозвер
упорно и сладострасно печати
кано још један подбули д(л)ан

 

ИКОНА

 нахерена на зид цркве
одлетелог цркнутог крова

ико на прозору
нико на палуби брода
сиренама тромим изуједаног

и ко на то да се осврне
и(с)кон и сам рђе попут
онемелог собства

и ко она што спи
у ботичелијевској шкољци
уврнутих усмина

и ко он умрвљен мравоједским
доследним мравињањима
мрмљањем мракогледа

и коња узвикну
обезглављени војак коме је
закотрљана глава притезала ореол
попутнине по/ пут
за сваког орлића (с)лет

 

 

ЈА
  
у пукотини / у прасккоотлини
на усни неба
у уху дремљиве тишине

спљоштеним речима
жмиркаво прскам
отежали свет

у чаши празнине
збрао се пелуд
слаткасте смрти

на тацни преврнуте судбине
разроке руке
којима сам те грлио / давио

док те усркаваше она
што касни и када прерано приспе
а жури неслано жури

и када пожурује
помрле на журки
након претпоследњег блуђења

ја/ја смрти
којима се куцамо о живот
којима се куцкамо о смрт

 

nazad