Sagledavanja

Mladen Đuričić

Oznake modernosti na razvojnom putu Kostićeve poslednje pesme

Ova studija predstavlja pokušaj portretiranja jedne od prvih modernih pesama u srpskoj književnosti (Santa Maria della Salute, Laze Kostića)¹, na izvorištu mnogobrojnih studija koje su se bavile istom. O njoj je do danas napisano više tekstova nego i o jednoj drugoj lirskoj pesmi srpske književnosti. U tim studijama, pesma je proučavana i osvetljavana sa različitih strana.

Petar Milosavljević ističe da su o pesmi "pisali kompetentni ljudi različitih stvaralačkih profila"², te bi se moglo reći "da kritičar, istoričar ili teoretičar, koji dolazi posle njih, praktično ima samo ponešto da doda ili popravi, da afirmiše neki novi stav ili pristup pesmi"³.

Ovom prilikom, baviću se zanimljivom sudbinom pomenute pesme, njenim razvojem od neshvaćene i neprihvaćene, do jedne od najlepših pesama srpske poezije, one koja ulazi i u antologiju svetske lirike. Cilj studije jeste da oslika razvojni put pesme i da uvid u njen prijem kod čitalaca i kritike, te da na tom putu označi mesta na kojima su počele da se prepoznaju njene moderne crte. U sažetoj priči, zastajući na važnim prekretnicama razvojnog puta ove pesme, pokušaću da ukažem na činjenicu da je ona, zajedno sa još nekim pesmama Laze Kostića, izvela srpsku romantičarsku poeziju na put modernog pesništva.
 

I
RAZVOJNI PUT KOSTIĆEVE POSLEDNJE PESME

"Santa Maria della Salute" javlja se u srpskoj književnosti 1909. godine u okviru zbirke pesama Laze Kostića, koja nosi naziv "Pesme". Kritika je zanemarila ovu zbirku, te će se nakon njenog objavljivanja oglasiti samo dva književna kritičara⁴, ali nijedan ne primećuje poslednju pesmu u zbirci.

Godinu dana kasnije umire Laza Kostić, a književni milje će uzdrmati Antologija novije srpske lirike Bogdana Popovića. Njen deo nije bila Kostićeva najveća pesma, koja u to vreme očigledno nije ispunila očekivane norme.

Pre prvog svetskog rata samo je jednom pomenuta. Reč je o tekstu Veljka Petrovića iz 1911. godine, koji samo napominje da je Laza Kostić autor i pesme "Santa Maria della Salute".

Imajući u vidu sve što je navedeno, postavlja se pitanje Zašto pesma nije prihvaćena od strane čitalaca? Na to pitanje je veoma teško dati precizan odgovor. Pojedini kritičari smatraju da je tekst pesme za ondašnje čitaoce bio hermetičan. A "hermetičnost je jedna od odlika moderne poezije. I po tome je Laza Kostić u nas bio preteča i rodonačelnik."⁵ On je, dakle, načinio hermetičnu pesmu, i na taj način je učinio nejasnom i nepristupačnom.

Dragiša Živković ima drugačije mišljenje, on smatra "da niko nije zapazio pesmu (…) ne zato što je ona bila "hermetična" i "nerazumljiva" za tadašnje čitaoce i kritičare, (…) nego zato što na takvu harmonizovanu poetsku viziju i virtuozno građenu pesničku strukturu srpska čitalačka publika još nije navikla."⁶ Navodeći razloge neprihvatanja pesme, on govori o "nenaviknutosti te epohe na moderniji izraz i na poetizaciju bizarnih aspekata života, o "sukobu između pozitivizma i romantizma koji ne zna za granice (R. Konstantinović), i s druge strane, o stvarnim poetskim omaškama ili umetničkoj nedovršenosti nekih pesama Laze Kostića, naročito iz prvog perioda njegovog pevanja"⁷.⁸

Danas, kada postoji obimna literatura o ovoj pesmi, teško možemo da razumemo kako su je doživljavali Kostićevi suvremenici. Te nam je zato veoma značajan tekst Mladena Leskovca Prvi susret sa pesmom "Santa Maria della Salute".⁹ Leskovac ističe da pesma nije bila slavna i poznata, kada ju je pročitao u leto 1922. godine. Kako kaže – "tek ju je trebalo otkrivati"¹⁰. On se seća svoje tadašnje uznemirenosti i opisuje svoj doživljaj pesme:

"Nisam je čitao^*– kazujem kako je bilo. Samo sam listao njome. Na kraju, kod poslednje pesme – to je ta slavna, najslavnija -, zastao sam. Teško je reći zašto. Možda stoga što je bila poslednja; možda stoga što je već grafički, kao slika, izgledala drugačije no bilo koja u knjizi; možda zbog onog kurzivnog latiničnog refrena (a koji se ponavlja tačno onoliko puta – četrnaest puta – koliko je proteklo godina od smrti Lenke Dunđerske do trenutka kada je pesma bila završena), za koji refren tada još nisam znao da je ime venecijanske crkve...

Pročitao sam je, dakle.

Ne bih mogao jednostavnije opisati svoje tadašnje stanje: Bio sam zapanjen.

A odmah da dodam, jer i toga se takođe veoma živo sećam: Ništa nisam razumeo.¹¹ Danas, naknadno se prisećajući, čini mi se da drugačije i nije moglo biti i da je sve to veoma logično: O toj pesmi, do tada, ni jedna jedina reč nije bila rečena, nigde. Sav onaj filološki i književno-istorijski aparat, pa estetsko-teorijske podrobnosti kao i religioznonacionalne implikacije kojima pesmu uokvirujemo, a što je sve današnjem čitaocu lako dostupno i s čime je on upoznat možda i pre nego što pesmu uopšte i doživi, - sve to tada još nije postojalo..."¹²

Leskovčev doživljaj pesme može pomoći da shvatimo kakvu su sliku projektovali Lazini suvremenici čitajući pesmu. Ovaj doživljaj svakako potvrđuje da je pesma hermetična.

Petar Milosavljević opisuje svoje slično iskustvo, a daje i komentar da se ova pesma "nije opirala samo mladim ljudima. Opirala se i kritičarima od iskustva, pa i najvećima koje je naša kultura imala."¹³

Svakako treba ukazati i na neprihvatanje pesme od strane ondašnje kritike. Kada govorimo o tome, treba imati u vidu da je Kostić sa svojim delom (a naročito ovom, poslednjom pesmom) predstavljao novu paradigmu u književnosti. Tako će vremenom početi da se vrednuje i njegov značaj. Ali sa današnjeg stanovišta, mogao bi se izvesti zaključak da su pojedini kritičari i tada uvideli Kostićevu modernost, ali je nisu prihvatili. To bi se moglo tumačiti kao otpor starog prema novome. Kostić je – kao što je rečeno – predstavljao novu paradigmu, te ga zato ondašnja kritika (koja predstavlja staro mišljenje) nije prihvatila. Svakako treba napomenuti da oni nisu bili protiv pesme, ali je nisu vrednovali u ono vreme kao druge Kostićeve (pesme).

Tako bi se moglo objasniti neprihvatanje Kostićeve poslednje (a ujedno najveće) pesme od strane čitalaca i kritike. Moderne odlike koje sadrži trebale su da je stave u prvi plan, ali naprotiv, one su je bacile u senku. Tako je doživela sudbinu da bude poslednja Kostićeva pesma, poslednja u poslednjoj zbirci, i poslednja otkrivena, ali zapravo prva i najveća.¹⁴

O pesmi će nešto više početi da se govori tek u periodu između dva svetska rata. Dvadesetih i tridesetih godina XX veka značajno je isticana vrednost Kostićeve poezije od strane Miloša Crnjanskog, Milana Savića, Svetislava Stefanovića, Milana Kašanina, Isidore Sekulić i drugih. Prvi koji opširnije govori o pesmi "Santa Maria della Salute" je tekst Svetislava Stefanovića iz 1923. godine. Stefanović je iste godine sačinio i Antologiju Laze Kostića, a to čini u jeku srpskog modernizma. On govori o Kostiću kao ekspresionističkom pesniku, a u svojim tekstovima iskazuje i mišljenje da je preteča preloma u srpskoj poeziji (taj prelom je usledio ubrzo nakon Kostićeve smrti).

U vezi sa tim, treba imati u vidu činjenicu da "Santa Maria della Salute" sadrži oznake pesničke modernosti koje su kasnije uticale na mnoge avangardne pesnike. Laza Kostić je bio presudan u svakom smislu, i možemo ga posmatrati kao učitelja kasnijih pesnika (što nagoveštava i Svetislav Stefanović). Dakle, već iz prvih tekstova o pesmi, vidimo da se o Kostiću može govoriti kao pesniku srpskog romantizma, ali isto tako i srpskog moderniteta. Kostić jeste pripadao epohi romantizma (prema vremenu u kom živi i stvara), ali njegovo delo pripada nekom budućem vremenu. On je itekako bio obavešten o tokovima savremene evropske poezije¹⁵, te je uložio veliki trud da stvori pesmu koja će srpsku romantičarsku poeziju usmeriti na isti put.

Međutim, tekstovi Svetislava Stefanovića samo otvaraju put priči koja će uslediti kroz nekoliko decenija. Njegova opsesija Kostićevom poezijom predstavlja samo početak interesovanja za najveću pesmu srpske književnosti. Nakon Stefanovićevog, uslediće tekstovi Milana Savića (1929) i Todora Manojlovića (1931), a zatim desetak godina kasnije poznati esej Isidore Sekulić u kojem se opširnije govori o pesmi "Santa Maria della Salute".

U godinama posle Drugog svetskog rata Milan Kašanin objavljuje Dnevnik¹⁶ Laze Kostića (1955), a Stanislav Vinaver je napisao jednu od najobimnijih, i svakako najznačajniju monografiju srpske moderne književnosti - "Zanosi i prkosi Laze Kostića". Monografija je objavljena posthumno, 1963. godine, a Kostićevoj najvećoj pesmi je posvećeno poglavlje pod naslovom "Kajan ti ljubim prečiste skute". "Ali sve to je još uvek bilo premalo u odnosu na pažnju koja će se od početka šezdesetih godina pesmi posvećivati."¹⁷

"Posle drugog svetskog rata nastalo je pravo slavljenje Laze Kostića: njegova završna pesma Santa Maria proglašena je s` razlogom za "najlepšu pesmu naše književnosti (i za jednu od najlepših pesama svetske književnosti" – St. Vinaver)."¹⁸

1960. godine se (o pesmi) pojavljuju tri teksta u Letopisu Matice srpske, od kojih je autor dva teksta Mladen Leskovac (Lenka Dunđerska i još ponešto o pesmi "Santa Maria della Salute" i Julča Palanačka i još ponešto iz poslednjih godina života Laze Kostića), dok treći tekst O genezi jednog ritma i jedne forme potpisuje Svetozar Brkić.

Iz navedenih naslova vidimo da interesovanje za pesmu ne samo da raste, već se i usmerava u različitim pravcima.

1968. interesovanje za Kostićevu poeziju je poraslo, te mu je posvećen ceo broj u Zborniku istorije književnosti SANU. A naročitu pažnju privlači obimna studija Milana Kašanina pod naslovom "Svedočanstva o Lazi Kostiću". Tri godine kasnije (1971), javlja se slično interesovanje. U februaru i martu te godine, izlaze dva broja časopisa "Književnost", a pažnja je potpunosti posvećena pesmi "Santa Maria della Salute".

Reč je o studijama koje su usmerene u potpuno suprotnim pravcima, a kojima je zajedničko jedino to što govore o istoj pesmi. Objavljeno je devet značajnih studija, te Mladen Leskovac u svojoj – kao što je rečeno – opisuje sopstveni doživljaj pesme; Svetozar Brkić naglašava i analizira simbole unutar kojih se pesma tačnije i lakše čita; Vojin Matić pesmu stavlja u kontekst intimnog života Laze Kostića; Miodrag Popović piše o vezi pesme "Santa Maria della Salute" sa ranijim Kostićevim delima pisanim i više od trideset godina pre njenog nastanka; dr Milorad Pavić istražuje formu njene finalne strofe; Ljubomir Simović se bavi jezikom i velikim temama u pesmi, te zaključuje da su u pesmi iskorišćena najbolja svojstva našeg jezika¹⁹; Bogdan A. Popović govori o vezi sa pesmom "Među javom i med snom", te ističe da su ove dve pesme "koordinate među kojima je jedan, možda najznačajniji, tok Kostićevog pevanja"²⁰; Žarko Ružić je koncentrisan na prirodu stiha; dok Vladeta Jerotić na kraju drugog dela daje psihološku analizu, i već u samom naslovu teksta vidimo o čemu on govori – O preobražajima ženskog u duši Laze Kostića i njegovoj pesmi "Santa Maria della Salute".

Kratak rezime na sadržaj tekstova objavljenih u dva tematska broja časopisa Književnost, daje nam jasnu sliku ne samo povećanog interesovanja za pesmu, već ukazuje i na značaj koji joj se pridaje. Iz tekstova objavljenih u ovom časopisu, kao i iz kasnijih studija, jasno vidimo da se tek krajem XX veka javlja svest o značaju pesme Santa Maria della Salute, i uopšte o modernom Kostićevom stvaralaštvu.

Posmatrajući kako se pesma razvijala, možemo govoriti o povratku Laze Kostića kroz istoriju. Moderni kritičari, usmerivši svoja istraživanja u potpuno suprotnim smerovima, primetili su višestruki značaj pesme.

Na prvom mestu, tu je njena složena spoljašnja forma – potpuno moderna i drugačija. "Tako složenu formu nema nijedna pesma na našem jeziku, a verovatno je sasvim malo pesama na drugim jezicima čije se spoljašnje forme sa njenom mogu porediti. Tako složen model spoljašnje forme, sam po sebi, ne obezbeđuje veliku pesmu. Ali on omogućuje veliku pesmu, traži veliku pesmu, čini pretpostavku velike pesme."²¹ Kada govorimo o njenoj složenoj formi, onda se ponovo možemo osvrnuti na zapažanje Mladena Leskovca da ova pesma i grafički izgleda drugačije od drugih Kostićevih.

Formu pesme tumačio je i dr Milorad Pavić, koga je posebno zaintrigirala poslednja strofa. Tako je studiju "Unisono"²² finale Kostićeve poslednje pesme posvetio upravo njoj, te kaže: "Bio sam iznenađen prozodijskim rešenjem završetka pesme: izbacio me je iz čitalačke stolice taj finale koji posle trinaest pravilnih oktava odjednom završava pesmu "unisonom" devetostrukog slika. Kasnije sam raščlanjavao završnu strofu pesme i za sebe zaključio da je ona sasvim pravilno i veoma brižljivo rešena i sa čisto formalne strane. To su, kako sam razmišljao, u stvari dve nove oktave pesme, četrnaesta i petnaesta, samo su, iz posebnih razloga, spojene ujedno"²³.²⁴

Pored složene, moderne forme (što podrazumeva dužinu pesme, oblik njenih strofa i stihova, kao i njihove međusobne odnose) proučavaoci su primetili i druge specifičnosti koje nosi u sebi Kostićeva pesma.

Bilo je reči i o njenoj metričko-ritmičkoj strukturi. Savremena interpretacija nemoguća je bez takve analize. Tako je Žarko Ružić, analizirajući pesmu sa ovog stanovišta, istakao da ona ulazi u red melodijske lirike²⁵. On napominje da su o njenoj melodiji ranije pisali i Isidora Sekulić i Stanislav Vinaver. (Iz Isidorinog eseja vidimo da je ona među prvim istraživačima koji su razumeli ovu pesmu, ali ipak ni ona nije uočila mnogo toga što će kasnije otkriti savremena kritika.)

Većina istraživača bavila se i raščlanjivanjem pesme, te je tako u svojoj studiji^* Ljubomir Simović raščlanio na tematske celine koje objedinjuje jedna osnovna tema - ljubav. On je gotovo u svakoj strofi prepoznavao novu tematsku celinu, dok je Miodrag Pavlović pesmu podelio nešto drugačije.

Pesma se može raščlaniti i sa drugih stanovišta, a posebno zanimljiv je onaj na koji pesmu raščlanjava Žarko Ružić. On je raščlanjuje sa stanovišta gramatičkih vremena, te uočava da se "u prvom njenom delu evocira (…) dalja, u drugom bliža prošlost, u trećem snovi u sadašnjosti, dok se u završnoj strofi snuje o budućnosti. U svakoj od tih situacija dominiraju umetnički funkcionalna glagolska vremena: perfekat, aorist, prezent i futur. Ona imaju ne samo ekspresivno-stilsku, nego i melodijsku funkciju, tim pre što se u njihovim oblicima ostvaruje dobar deo prozodijskih fenomena."²⁶ Milosavljević u svom radu dopunjuje Ružićevu konstataciju, te ističe da su veoma retke pesme u kojima se javljaju sve tri dimenzije vremena. Ali na kraju zaključuje da pesma i pored različitih vremena u sebi, ima istaknuto vremensko središte u sadašnjem vremenu indikativa. 

Moderna i izuzetna, ova pesma je i zato što zna za tri stanja. Milosavljević navodi da su to: stanje jave, sna i jave sna. Te dodaje da su pesme "koje znaju za više od jednog stanja retke, (…) a ovakve koje znaju za tri stanja valjda su sasvim izuzetne."²⁷

Navedeni primeri potvrđuju da su istraživači u svojim studijama osvetljavali pesmu iz različitih uglova. Interesovanje za pesmu je vremenom poraslo u toj meri da se odlazi i dalje od samog teksta, te se tako javljaju i mnogi kontekstualni članci. Mnogi autori pišu npr. o Kostićevoj najvećoj ljubavi - Lenki Dunđerskoj (Mladen Leskovac, Pero Zubac, Gordana Stojaković i dr.), objavljuju se razni članci, monografske publikacije i sl.

Sve veće je interesovanje za Kostićevu biografiju i proučavanje pesme u njenom kontekstu. Ali ništa manje interesovanje ne javlja se ni za drugu vrstu proučavanja, pa se objavljuju i mnoge psihoanalitičke, simboličke, stilske, komparatističke i druge studije o pesmi.

Velika zainteresovanost istraživača za proučavanje i otkrivanje Kostićeve poslednje pesme, stavlja je na mesto na kom je trebala da se nađe onog trenutka kada se pojavila kao finalna pesma na stranicama njegove poslednje pesničke zbirke. Objavljene studije i veliki trud istraživača kroz čitav XX vek do danas, opravdavaju titulu jedne od najvećih i najznačajnijih pesama srpske književnosti.
 

II
"SANTA MARIA DELLA SALUTE"
- U KNJIŽEVNOJ ISTORIJI ILI VAN NJE?

Nakon što smo objasnili njen razvojni put i ukazali na moderne oznake koje poseduje, a koje su prepoznavali i otkrivali savremeni istraživači u svojim studijama, naš sledeći zadatak je da (imajući u vidu sve što je ranije rečeno), ukoliko je to moguće, pronađemo njeno mesto u našoj književnoj istoriji.

Napomenuli smo da je pesma u trenutku kada postaje javna (objavljivanjem u zbirci "Pesme") izgledala krajnje izgubljeno i zalutalo, a opet u isto vreme daleko iznad pesama epohe romantizma. Tako su i mnogi istraživači pokušavali da odrede njeno mesto u okviru srpske književne istorije.

Tako neki od njih smatraju da je "Santa Maria della Salute" najveća pesma našeg romantizma. To je jedno od mišljenja koje se može usvojiti, ali treba ga prihvatiti isključivo u jedinstvu sa ostalim mogućnostima. Stoji i mišljenje da je ona pravi predstavnik srpskog simbolizma, naročito ako imamo u vidu činjenicu da se dodiruje sa atmosferom kasnog ruskog simbolizma. Jasno je da pesmu možemo tumačiti i u ključu simbolizma, ali ni u ovom stavu ne bi trebali biti isključivi, iako je potpuno logičan sled bio da se jedan kasnoromantičarski pesnik ostvari i u duhu simbolizma.

Relevantan je i ranije pomenuti stav da je Laza Kostić bio antipozitivistički orjentisan, te da u njemu možemo videti prethodnika pobune koju će doneti moderna. Dakle, možemo ga posmatrati kao uvod u pesnike između dva rata. Gojko Tešić tako ističe da Kostićeva poezija sadrži oznake pesničke modernosti koje su kasnije značajno uticale na ostvarenja avangardnih pesnika. I takvi stavovi su potpuno opravdani.

Poznato je da pesnička rehabilitacija Laze Kostića dolazi sa pojavom moderne poezije XX veka. Složićemo se i sa činjenicom da je "Santa Maria della Salute" velika pesma koja je prevazišla svoju epohu, a Kostić je stvara na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek, kao romantičarski pesnik i jedan od najobrazovanijih intelektualaca koji je bio itekako upoznat sa tokovima moderne evropske poezije.

Svoju poslednju pesmu, kao i druga velika ostvarenja dao je u trenutku kada se oslobodio svih prethodnih uticaja, stoga je reč o pesmi koja dolazi kao očekivani rezultat na kraju razvojnog puta jednog velikog pesnika.

Ona je – kao što je rečeno – u skladu sa nekoliko epoha odjednom, sa romantizmom, simbolizmom i modernizmom. Ali istovremeno se i odvaja od svih tih epoha. Tako bi se kao najbolje ponuđeno rešenje mogao uzeti stav da je reč o pesmi koja je van književne istorije. Dakle, sadrži oznake svake od njih, ali je upravo zbog svojih modernih, "mozaičkih"²⁸ oznaka koje su prepoznavali mnogi istraživači, dospela na pijedestal srpske poezije. Kostić je u ovu pesmu ulio sve najbolje iz prethodno pomenutih epoha, ali je dodao i nešto potpuno novo i na taj način učinio svoju pesmu "mozaičnom", a samim tim modernom i velikom.

Možemo zaključiti da je Kostić stvarajući ovu pesmu dorastao životu i umetnosti romantizma, nadrastao svoj i postao pesnički genije narednih vekova. "Povremeno osporavan i nepravedno prećutkivan, on je od početka XX veka do danas postajao sve prisutniji u srpskoj književnosti kao evropski pesnik srpskog romantizma i kao začetnik modernih orijentacija u njoj"²⁹.³⁰
 

LITERATURA:

______________
Napomene:

1. Koreni moderne srpske poezije mogu se pratiti "od Kodera i Laze Kostića preko Vojislava Ilića, pa do Disa i moderne s početka XX veka." (Damjanov 2008, 171.) U većini slučajeva, vezuju se za 1892. godinu i programsku pesmu Vojislava Ilića "Kleon i njegov učenik".
2. Milosavljević 1991, 84.
3. Isto.
4. O zbirci je pohvalno pisao Dragutin Domjanić u zagrebačkom Savremeniku, a potom i Vladimir Čerina u zagrebačkom Zvonu.
5. Milosavljević 1991, 85.
6. Živković 1991, 152.
7. Isto, 153.
8. Pomenuto mišljenje Dragiše Živkovića zasniva se na stavovima Huga Fridriha, (v. "Struktura moderne lirike"). Fridrih, govoreći o modernoj lirici, ističe da "svuda zapažamo njenu sklonost da što je moguće više ostane podalje od jednoznačnih sadržaja... Pesma želi da bude samoj sebi dovoljna, a značenjem mnogoznačna tvorevina..." (Fridrih 2003, 14.) Moderna pesma – po njemu – izbegava neposrednu komunikativnost, a nemogućnost asimilacije je jedna od njenih bitnih odlika. On ističe da je romantizam posrednik između nasleđa i moderne lirike, te navodi da je "moderno pesništvo deromantizovani romantizam". (Fridrih 2003, 29.) Sve navedeno možemo povezati sa analiziranim segmentom Kostićeve lirike, dok sudbinu pesme "Santa Maria della salute" možemo dovesti u vezu sa Fridrihovim  mišljenjem da "moderno pesništvo i modernu umetnost niti treba braniti, niti je odbacivati ili poricati. Kao trajan fenomen sadašnjosti ono ima pravo da bude spoznato. Ali i čitalac ima pravo da svoja merila zasnuje na starijem pesništvu i da ih postavi veoma visoko." (Fridrih 2003, 17.) Upravo to se i dešava sa stavovima Kostićevih čitalaca i književne kritike. Ali Kostić je u okviru srpske književnosti najbolji primer za čuvenu Bodlerovu rečenicu, koja glasi "Ima određene slave u tome biti neshvaćen". Nema sumnje da je neshvaćenost i neprihvaćenost Lazine poslednje pesme, bacila ovog pesnika u zenit interesovanja poslednjih decenija XX veka.
9. Tekst objavljen u časopisu Književnost, knjiga LII, godina XXVI, sveska 2, Februar 1971, 101-103.
10. Mladen Leskovac, Prvi susret sa pesmom "Santa Maria della Salute", u časopisu Književnost, knjiga LII, godina XXVI, sveska 2, Februar 1971, 101.
*. Leskovac u uvodnom delu teksta govori kako je pronašao među svojim knjigama Kostićevu zbirku pesama iz 1909. godine, te počinje da je lista (nije je čitao).
11. Sa Leskovčevim doživljajem pesme ponovo možemo dovesti u vezu stavove Huga Fridriha, koji zapaža da moderna pesma "poseduje posebno svojstvo: da onoga koji čita istovremeno privlači i zbunjuje. Uz to, mora se imati u vidu i jedan od osnovnih pojmova teoretičara modernog pesništva koji glasi: iznenađenje, začuđenost." (Fridrih 2003, 16.) Fridrih ističe da čitalac "nešto doživljava, a da pri tome nije u stanju da kaže šta je to." (Fridrih 2003, 13). Te pritom citira i jedan od eseja T. S. Eliota, i kaže da "poezija može da se iskaže i pre nego što je shvaćena" (Fridrih 2003, 13). Navedeni stavovi o recepciji modernog pesništva, jasno se mogu dovesti u vezu sa Leskovčevim doživljajem pesme "Santa Maria della Salute".
12. Mladen Leskovac, Prvi susret sa pesmom "Santa Maria della Salute", u časopisu Književnost, knjiga LII, godina XXVI, sveska 2, Februar 1971, 101-102.
13. Milosavljević 1991, 87.
14. U skladu sa stavovima Huga Fridriha (v. "Struktura moderne lirike"), za pesmu "Santa Maria della Salute" može se reći da je, u trenutku kada ulazi u srpsku književnost (1909. godine), predstavljala "opozicionu pesmu". Kasniji period njenog razvoja donosi i prijem kod kritike i čitalačke publike, te ona ubrzo postaje "pesma budućnosti". Vremenom se sve više izdvaja, te se u toj izdvojenosti i posebnosti sve jasnije uočava njen značaj i veličina. Da bi joj se tek u poslednjim decenijama XX veka u pravoj meri pružila pažnja.
15. v. H. Fridrih, "Struktura moderne lirike", Svetovi, Novi Sad, 2003. Laza Kostić se jasno može dovesti u vezu sa modernitetom francuskih pesnika koji osvetljava Fridrih u svojoj knjizi. Kostić je npr. kao i Bodler, romantičarsko nasleđe pokušao da preoblikuje u pevanje i mišljenje koje će biti od značaja po dalji razvoj lirike, ali će i podstaći liriku onih koji su kasnije došli.
16. U skladu sa sadržajem, mnogi autori "Dnevnik" Laze Kostića nazivaju "Snovnik". (v. Damjanov, 186.)
17. Milosavljević 1991, 82.
18. Živković 1991, 152.
19. Analizirajući jezik Kostićeve pesme, ponovo se možemo koristiti stavovima Huga Fridriha, te napomenuti da "pesnički jezik poprima karakter eksperimenta iz kojeg proizilaze kombinacije koje nisu planirane od strane smisla nego tek stvaraju smisao. Običan jezički materijal javlja se u neobičnim značenjima..." (Fridrih 2003, 16.) Karakter eksperimenta u jeziku ove pesme predstavlja samo jednu od mogućih ideja njene jezičke analize. Te u ovom slučaju, pozivajući se na Huga Fridriha, samo nagoveštavam da bi se pesma mogla tumačiti i sa tog stanovišta. Ali se ovom prilikom neću upuštati u dalju analizu "eksperimentalnog" jezika Kostićeve lirike. * Kao kratku napomenu ističem i podatak da je Fridrih, govoreći o francuskim simbolistima, istakao npr. da je Remboov cilj bio da "stvori jezik koji je do danas ostao prajezik moderne lirike" (Fridrih 2003, 60.) U našoj književnosti to su svakako učinili Đorđe Marković Koder, Laza Kostić (tzv. preteče simbolizma) i dr.
20. Bogdan A. Popović, Java i san Laze Kostića, u časopisu Književnost, knjiga LII, godina XXVI, sveska 2, Februar 1971, str. 142.
21. Milosavljević 1991, 95.
22. Unisono (ital. unisono) – muz. jednozvučno, u jedan glas; jednoglasno, složno. (Vujaklija 1980)
23. Milorad Pavić, "Unisono" finale Kostićeve poslednje pesme, u časopisu Književnost, knjiga LII, godina XXVI, sveska 2, Februar 1971, str. 135.
24. Sava Damjanov je, baveći se Kostićevom lirikom, istakao da je ovaj pesnik zbog svojih versifikacijskih eksperimenata viđen kao preteča moderne srpske poezije. Takvi su eksperimenti jasno uočljivi u ovoj pesmi.
25. Sava Damjanov, imajući u vidu Kostićevu pesmu "Pevačka imna Jovanu Damaskinu", zaključuje da se "Laza Kostić najviše približio Verlenovoj ideji o "obojenom zvuku" (nastalom u spoju reči i muzike) i uopšte idealu simbolističke poetike da nekadašnji pesnik reči postane muzički pesnik (a njegovo delo sugestivna muzička tvorevina u kojoj su emocije izražene melodijom i ritmom)" (Damjanov 2008, 176.) Bez sumnje sličan zaključak možemo pripojiti i pesmi "Santa Maria della Salute".
*. Ljubomir Simović, Građevina od zvuka i jezika, u časopisu Književnost, knjiga LII, godina XXVI, sveska 2, Februar 1971, str. 137.
26. Žarko Ružić, Simetrija i melodija u jedinoj Kostićevoj stanci, u časopisu Književnost, knjiga LII, godina XXVI, sveska 3, mart 1971, str. 199.
27. Milosavljević 1991, 105.
28. Koristim ovaj termin u skladu sa onim što je prethodno izrečeno. "Mozaičke oznake" – u smislu da je isprepletena sa određenim karakteristikama svake od navedenih epoha, ali smatram da je upravo te "mozaičke oznake" čine jedinstvenom i modernom pesmom.
29. Živković 1991, 153-154.
30. Navedenu periodizaciju, (koja se kreće od romantizma, preko simbolizma, do modernizma) možda najbolje oslikava jedna novija studija o Kostićevoj lirici. Reč je o tekstu pod naslovom "Pesništvo Laze Kostića između romantizma i simbolizma" u kom autor teksta, Sava Damjanov, sagledava Kostićevu poetiku "između romantizma i simbolizma, odnosno kao poetiku koja je izvesnim delom anticipirala simbolizam." (Damjanov 2008, 178.) U svojoj knjizi, Damjanov ističe Huga Fridriha koji – kako kaže – "korene evropskog moderniteta sagledava u razvojnom luku što vodi od romantizma ka simbolizmu". (Damjanov 2008, 186.) Te zaključuje da se "u istom kontekstu može reći da je jedan važan tok Kostićevog pesništva istovremeno uvodio srpsku književnost u moderne poetike, čiji će potonji produkt biti avangarda" (Damjanov, 186), o čemu je u tekstu već bilo reči. U okviru takve periodizacije možemo posmatrati i pesmu "Santa Maria della Salute".
 

nazad