O knjigama

Jelena Stojanović Đorđević

JEDNA KNJIGA – JEDNO VIĐENJE

(Zoran Plećević: Pariz je daleko. "Alma", Beograd, 2013) ­

U knjizi Pariz je daleko Zorana Plećevića na svakom planu posmat­ranja radnje uočavaju se po dva sloja. Plan opšte radnje usredsređen je na alegorijski prikaz autobusa koji se iznenadno zaustavlja i ne zna kuda dalje, dok je pojedinačni plan usmeren na sliku običnog sveta koji izbacuje reči onako kako misli i ne misli da treba, koji govorom dokazuje da još živi. U okviru slike opšteg i pojedinačnog, izdvaja se figura naratora, a ona je rađena sa posebnom pažnjom i jednos­tavnošću u isto vreme. On je taj koji i jeste i nije piščevo drugo ja. Za njega je karakteristično da ne pripada ni jednoj grupaciji, ni jednom delu mase, ni onima koji su bliže vozaču pa su znali šta će se dogoditi, ni onima koji su bili neobavešteni i iznenađeni ovom situacijom naglog bezizlaza. Ali, on nije otuđena ličnost već u određenim okolnostima pokazuje želju da pomogne i saučestvuje u poduhvatima, iako svuda biva uočen kao uljez i na neki način izbačen. Budući i u parčićima sećanja upoznat sa samim sobom u očima drugih, kao što je retrospektiva sa posetom biblioteci, piscu ili naratoru preostaje samo da posmatra stvari i da ih urezuje u sećanje. (Sa stanovišta karakterizacije epike kao književnog roda, objektivizacija je njena osnovica).

Poetični govor koji nosi pisca, i kroz likove i kroz naratora, nije manjkavost, već je samo jedna od prednosti knjige u čemu se ogleda lepota srpskog jezika, bilo kada govore obični ljudi iz naroda ili kada je to neka piščeva misao od koje ne može da se oslobodi. Sa gotovo pesničkim iskazima srećemo se od samog početka knjige, od scene u kojoj se prati let i hod žutog leptira, u opštoj gužvi i panici, preko misli „Jest sit sam... ali nije mi potaman“ koja sadrži filosofsku poruku o čovekovoj neskromnosti i nezadovoljnosti, do osude i samoosude, kao potajne griže savesti; poezija je i u slikama stvari i ljudi koje narator vidi oko sebe; i nešto bolno i ambivalentno je u osvešćenju na kraju: „da nije bilo zle krvi... nikada se nas dvoje ne bi sreli“.

Međutim, pored blagosti reči koje su deo i sloj samog jezika, postoji u izrazu jedna široka traka koja prožima čitav tekst. To je ironija. Ironično je da je putnik-pisac pošao na put ušavši u prvi autobus, ironično je da je samo on ostao od onih koji nisu pali, ironično je što likovi nemaju imena nego se karakterišu preko metonimijskih atributa: „žena sa moje leve strane“, „dobrodušni dedica“, „intelektualac“ koji traži artefakta i slično. Imena imaju samo posvađani Cigani i čobani, što je i alegorija i ironija. Neki događaj u okviru njihovog sveta dao im je imena oslovljavanja. Zadesilo ih je inače sve isto što i ostali narod, a to je: svađa, bespuće i beznađe.

Neizvesnost, tuča između Cigana i čobana, likovanje kada za to nema mesta, još je jedan vid piščeve ironije.

Bljeskovi sećanja na vreme kada mu je bilo dobro, ali ne i potaman, dolaze kao osvrt na toplotu koja se javi u trenucima hladnoće, sećanje koje i pored ukusa upamćene gorčine, sada u lošim trenucima ima oreol veličine i nade.

Tražiti nadu u sećanjima, malo je za svest koja razume stvarnost. Bekstva u prošle priče su samo to na prvi pogled, a zapravo su uvod u nešto što tek treba da se dogodi ili samo ispripoveda. Ukoliko svaki od ovih likova, kojih je u isto vreme i mnogo i malo, malo jer se pretapaju u masu, a to znači u jedno, ukoliko oni imaju svoje iskrsle utešne uspomene, onda postoji izgled za spas. Ali, ukoliko toga nema, postoje samo surove okolnosti stvarnosti iz kojih nema izlaza.

Vatra kao strašna stihija, jedna od dve najveće (voda i vatra), podiže požar, koji je simbol i slika unutrašnjeg stanja duše glavnog junaka, pripovedača, toliko i opšteg stanja realnosti, sveta koji će izgoreti sa svim svojim sitnicama i krupnicama, sa sitnom ljubavlju i krupnom mržnjom.

Alegorija u celosti obuhvata ovu knjigu. Pisac može koliko hoće biti u svetu mašte kao višem planu svog izražavanja, ali ga realnost drži i vezuje zmajevim koncima za zemlju. Jer, ako se ti konci ispuste, zmaj je pobegao i nestao. Proživljeno vreme u opštem smislu života i istorije koju je podneo narod i zemlja koja se zvala Jugoslavija, do nedavno živa a od nedavno mrtva, eto, stoji sasvim u poleđini ove metafore, ove velike slike malih ljudi i velike vatre. Zađevica jednih i nerazabranih snova u drugih.

Jedno veliko saznanje o bolu, ma koliko se ironija podsmevala i naglas smejala, zrači iz ove knjige, proznog prvenca Zorana Plećevića.
 

nazad