O knjigama

Milivoje Mlađenović

KNJIGA ZA ODRASLE MALIŠANE

(Milutin Đuričković: Neverovatne priče. "Alma", Beograd, 2010) ­

Udeo neverovatnog u pričama Milutina Đuričkovića ukazuju na autorovu težnju da elemenat bajkovnih svojstava doda svojim kratkim proznim oblicima. Uostalom, već naslov knjige upućuje na osnovnu srodnost sa ovim književnim žanrom. I on u toj nameri dosledno uspeva i na planu fabuliranja, kao i u strukturi priče. Obuhvatnijom analizom bilo bi mo­guće klasifikovati ove "neverovatne priče" u više ciklusa koji bi počivali na stepenu verovatnog, odnosno neverovatnog u njima. I već u prvoj priči naslovljenoj "Tigar" pisac uvlači čitaoca u igru realnog i fiktivnog tako što junaku ove priče nadeva svoje lično ime. Upotrebom te i mnogih drugih faktografskih činjenica, što čini dosledno gotovo u svim pričama, uspeva da pobudi pažnju recipijenta, da ga navede da po­veruje i u ono "što ne može biti".

Otuda u pričama Milutina Đuričkovića i "mađioničarski trikovi uspevaju s malim zakašnje­njem", i duhovi vode duhovitu konverzaciju, i najbezazleniji dečiji nestašluci dobijaju neve­rovatne razmere, a istovremeno, svi njegovi "kobajagi" trikovi imaju veze s realnošću, najčeš­će nastaju kao posledica zamene funkcija likova, naglavačke postavljenih priča. Tako je u "Vojničkoj priči" opisan podvig jednog kukavice, umesto junaka ."U lovu" je takođe čudesna priča u kojoj se izokreće stereotip o lovačkim podvizima – pripovedač ih pretvara u di­namične komične scene, sa potencijalom dogodovština junaka nekog budućeg crtanog filma.
U priči "Moj kum i ja" Đuričković maštovito razvija priču čija je duhovita poenta narodna izreka "Kume, izgore ti kesa". I niz drugih priča u ovoj knjizi jesu razvijene poslovice, izreke, opšta mesta, govorne fraze. Takav postupak je najočigledniji u pričama "Obećanje", "Mrak", na primer. Niz priča počiva na objašnjenju anegdota, načina i formi govorne komunikacije, prirodnih pojava ("Mrak", "Zima"), ljudskih osobina i postupaka ("Apetit", "Obećanje", "Svađa", "Lenjivci", "Baksuz", "Mrza", "Smeško"), običnih i neobičnih predmeta, stvari ("Stra­šilo", "Semafor", "Metle", itd). U "Neverovatnim pričama" izdvaja se i karakterističan krug priča o nastanku imena mesta ("Tošin bunar", "Hrabri mladoženja", i dr.).

Mladi čitalac će uživati i u priči "Filozofska otkrića" koja svakako nije jedino ispripovedana iz perspektive adolescenta i u kojoj se izriču , primereno pojednostavljena "životna pravila" i saveti u formi duhovitih pseudoaforizama ili aforizama za decu¹ koji su nastali kao igra sinonimnih reči, istog grafičkog oblika ali različite melodioznosti čime se menja značenje ("Kad nema kiše dobar je grad, ali selo", "Trnovit je put do zvezda i zato ne treba ići bos", itd). Karakteristika priča ispripovedanih iz pozicije adolescenta jeste stil kazivanja koji podražava obrazac, "uvodnu" formulu pismenog zadatka: "tog vrelog avustovskog dana", ali koja čuva istodobno i svoju vezu sa formom usmenog pripovedanja. U nekim pričama ne događa se ništa bitno, pa opet imaju dramatiku. Đuričkoviću je nekad dovoljno ime i prezime junaka priče pa da o njemu ispete priču (Krstivoje Jarić u priči "Šta zna Krstivoje" krsti jariće).

Postoji u zbirci "Neverovatne priče" ceo jedan neobeležen, pa ipak jasno uočljiv, ciklus priča o priči. On ima posebnu vrednost, jer se tiče tehnike pripovedanja, poetike kratkih formi. U priči "Blizanci" Đuričković objašnjava vlastiti stvaralački postupak. Zaokupljenost fenomenom pripovedanja i iispovednim tonom saopštena "tajna" o vlastitom pripovedačkom postupku čitljiva je i u nizu drugih priča ("Blizanci" "Nedoumice", "Zima", itd). Vrlo često autor u pričama izriče misli o umeću pripovedanja: "Ovaj svet počiva na priči" ("Dedin zavet") ili "Reči treba čuvati ne rasipati se njima" ("Reči"). Duhovita, ironična opservacija u priči "Inspiracija", zasnovana je na igri reči, odnosno na govornoj frazi o "potrazi za inspiracijom".

Sve ono patetično u govoru, banalizovano, od preterane upotrebe u svakodnevnom govoru obesmišljeno, može da postane potka priča M. Đuričkovića i tako stekne novi smisao i značenje. "Oko nas ima mnogo toga nejasnog, poučnog i uzbudljivog, ne samo za priču nego i za film", zapaža jedan od Đuričkovićevih junaka. Neobični, nelogični spojevi ("zaslužio sam dobar odmor na nekoj planini, zato što mi prija morska voda i trčanje unazad"), nepojmljiva poređenja (žgoljav kao debela hladovina", "ustašca malena kao najveći vulkan"), posve iznenadan poremećaj očekivanog niza reči ("tako su lepo živeli i slagali se kao rogovi u vreći") izazivaju komičan efekat i obezbeđuju ovim proznim tvorevinama posebnu književnu vrednost: dah svežeg i nepatvorenog izraza.

Nema sumnje, humor je jedno od dominantnih obeležja kratkih priča Milutina Đuričkovića. To jesu smešne i čudesne zgode i nezgode, epizode iz života običnih ljudi koji u nekim pričama, zahvaljujući jezičkoj igri postaju neobični, nesvakidašnji. Đuričković dopusti da jezik, forme obraćanja, opšta mesta u svakidašnjem govoru zagospodare pričom i upute je u neočeki­vanom, pustolovnom pravcu ("Čovek s bradom"). Priče M. Đuričkovića svojim humo­rističkim sadržajem, iznenadnim obrtima, vrtoglavom radnjom ostvaruju bez teškoća komu­nikaciju s širokim krugom recipijenata. Ili rečima autora kazano: ovo je knjiga namenjena svim "odraslim mališanima".

______________
Napomene:

1. Đuričković je i priredio "Antologiju aforizama za decu i mlade" ("Alma“, Beograd, 2007) te se učestalu "primesu" ove kratke književne forme u tkivu njegovih kratkih priča može razumeti i kao tekovina autorove istraživačke usmerenosti.
 

nazad