O knjigama

Ivan Despotović

PESNIČKI SKUĆEN TAJNOPIS

(Dušan Čolović: Unutrašnje nebo. Šumadijske metafore, Mladenovac – Biblioteka „Sveti Sava“, Aranđelovac, 2012) ­

Pesnik i antologičar Dušan Čolović neumorno piše. Njegove pesničke zbirke tvore već osobeno šesnaestoknjižje. One koje su se pojavile poslednjih godina – U ikoni duše (2005), Orašački put (2007), Odjek beskraja (2008), Svetlosne dveri (2009), Sinovima tajne svevišnje (2010) i Mleko jezika (2011), kao i ova, Unutrašnje nebo, o kojoj upravo pišemo – sasvim očigledno deo su poetskog projekta koji gradi zamišljeni, i ostvareni, fragmentizovani, duhovni ep. Refleksivnost Čolovićeva pevanja ono je što je i najraniju fazu njegova pesništva činila prepoznatljivom, a ona je, sada promišljena i zrela, odistinski mudra, potpuno ovladala poslednjim zbirkama našeg pesnika. Unutrašnje nebo, skinimo (nepotrebne, ne retko i pogubne) kritičarske (tesne) rukavice, jeste dokaz neprestanog pesnikovog poetskog rasta i, sledstveno tome, najbolja zbirka koju je Dušan Čolović uopšte napisao. Ona nudi pravu kvintesenciju onoga što je srpski pesnik naumio, svojim stvaralačkim moćima ostvario i čitaocima, i sadašnjim i onim budućim, podario.

Nekoliko ranijih pesama (sve su prisutne u antologiji mladenovačke poezije, Rudnici snova koju sam priredio 2006. godine) – „Beseda o večnom regrutu“, „O narodu“, „Hod u svetlost“, „Reči poslednjeg Čarnojevića“, „Prelistavanje unazad“ i nekoliko kripto haikua – nalaze se i u ovoj knjizi i uspostavljaju kopču između ranijeg i najnovijeg Čolovićeva pesništva, ukazujući kako nikakvog prekida, loma, drastične izmene nije ni bilo. Pesnik koji je zacrtao svoj trag u modernoj srpskoj lirici tim tragom – to se i moglo očekivati – stameno stupa..

I sada, kao i ranije, jezikožuborenje ostaje pesnikov zaštitni lirski znak. Baštinik starih i zaboravljenih, i lepih i jedrih, ali i – i više od toga – magijski tvorac novih reči, Čolović je skladalac pesama koje se jednako gnezde i u mišljenju i u jeziku. Njegova lirika osobena je vrsta jezičke poezije. Novoskovane reči, potencijalni neologizmi, potpuno su srasli sa poetskim tkivom i nipošto ne štrče. Daju pesmama talasavu, unutrašnju, trepetnu melodiju. Evo njihovog spiska: vetrovanje; vremlje; dariti; dohod; duhovlje; zablistaj (im.); zazlatiti se; zakorak; zamračje; zvižduski; izdvojnik; iznežen; krsnik; lovitelj; ljuboslavlje; maštarnica; metlariti; milogrenje; nebni; neboslavlje; obremenje; osjajiti; orođenje; otajniti; otežica; ohristovljen; preumljen; proglednina; sagledač; samota; svetlina; skućavanje; snovit; uzorenje; unoćiti se; uognjištiti; upitaj (im.); uhodina; tajnopis; teža; traj (im.); trajnica; čudes sjaj; šahijada. Evo i pregršti, uglavnom religijskog prizvuka, arhaizama: vozdizanje; molestvije; otečestvo; roždestvo; svehvalni. Čolovićevo jezikoslovlje ne retko pravo je bogoslovlje. Upotreba novih reči novo je imenovanje, progledavanje, onarodljavanje jezika, jezičko suštovanje, u jezik prigrljivanje... Bitan je naslov pesme posvećene lingvisti Milu Mediću – "Skućavanje jezika". Dušan Čolović je svoj pesnički, i čitav srpski, jezik majstorski skućio. Njegova poezija je, na leksičkoj ravni, sušto milozvučje.

Osnovne reči-teme najnovije Čolovićeve zbirke su: nebo ( i pridev nebni); Bog (i pridev božiji); san; sjaj; vis; pogled; trag; duša; daljina; vreme; misao. Veoma frekventan je i  pridev svet.

I ovaj put moraju se zapamtiti nekolike sintagme koje su samo srce Čolovićeva pesničkog kosmosa, njegove sjaktave zvezde i zvezdice: zaspalog svetla ("Zagledanost"); drevne visine ("Naseljavanje" i "Kad dođe vreme"); ljuboslavlje tela ("Ljuboslavlje"); dah prostranstva ("U nedostiž"); prsima neba ("U prsima neba"); nedra neba ("Moleban za mir"); kavezu neba ("Cvrkut"); talog sjaja ("U tesnom dnu"); slatka tišina ("Pred oltarom"); prozeblog srca (Isto); hranjivim šapatom ("Zasejano polje..."); mirisom sećanja ("Mirisom sećanja"); grmljavine srča ("Provala oblaka"); snežna duša ("Snežni pejsaž nad Akmečićem"); lirske zalogaje ("Pohvala duhu"); trunje svetlosti ("Misao"); leno sunce ("U njenim očima"); nezaspalog zaborava ("Kazivanje"); ostarele tišine ("Prastare tišine"); skorelog pepela duše ("U nekazanim rečima"); mladog sunca ("Ukopani u trajanje"); potrošenim, ugaslim nebom ("Praznina"). Njima – vidljivo – dominira personifikacija. Njome se ne oživljava samo neživo, već se i (o)pevano miluje pogledom (i duše), brati se i orođuje sa svekolikim svetom. No, pesnik često pribegava apostrofama, a ni imperativa se ne kloni. Oživljava i sintagme i slike, oneobičavajući ih, čestim oksimoronima: veje žar ("Zagledanost"); prasak / onemelog bisera ("Na vrhu izazova"); dan tvoje večnosti ("Dan tvoje večnosti"); gromkom ćutnjom ("Pečati grada").

Skrećemo pažnju na veštinu tkanja, filigransku, pesničkih slika Čolovićevih navođenjem nekolikih primera (kao i u ranijim pesnikovim zbirkama one su podjednako metaforičke i metonimijske, a ne retko i – dubinski – metafizičke): Duhom / Natopljen prostor / Slovi / Neštedljivo / Trajnicom ("Pred spomenicima"); Osedele su joj reči ("Simonida"); Zvezde trče beskrajem / Te munje svemira ("Odblesci"); Te skriveno sunce / Oštricom svojom / Kleše predeo ("Ispaljeni sjaj"); Nadživeti / Strah od smrti / Ribarenjem / Vlastite duše ("Vaganje"); Smanjena domovina / Skraćuje mi hod ("Reči poslednjeg Čarnojevića"); Gde zore nema drhtaj je Boga ("Prebol"); Svuda Gospod a ja sam ("Mrak u krilo mene svio...").

Zasićenost zvučne ravni, nadasve aliteracijama i asonancama, ilustrovaćemo jednim jedinim primerom – navođenjem iscela kripto haiku pesme „U maštarnici“: Sačuvani snovi / Ne umiru / Ni u samoti.

Česta su nabrajanja, emfatičan ton, inverzije reči i inverzivni sled stihova. Konciznost je zaloga majstorski realizovane lirske kristalizacije. No, Čolovićeve, maksimalni iscizelirane, pesme nipošto nisu krhotine, lirsko iverje. One pred svojim – lirskim – očima neprestano drže, veoma zahtevne, japanske haiku pesme i tanke. I kada su duže, kao da su „produženi“ haiku ili „produžena“ tanka. Da bi to bile moraju, makar u lirskom prikrajku, pričuvati ponešto od onoga što je za ove kratke istočnjačke forme tipično. Ne beleži nipošto pogrešno veliki poznavalac ovih japanskih formi, i sam vrsni haiđin, Vladimir Devide kako „haiku pjesma i od čitaoca zahtijeva da bude i pjesnik“. R. H. Blajt, pak, piše: „ ... haiku je poezija smislenog dodira, ukusa, zvuka, pogleda i mirisa; on je humanizovana priroda, naturalizovano čovečanstvo, i kao takav može biti nazvan poezijom u njenoj biti“. Evropska „varijanta“ haikua poprilično je slobodna. Haiku, u svakom slučaju, i ne samo zbog osobenosti japanskog pisma,  podrazumeva određenu vrstu likovnosti. Čolovićeve pesme oslikavaju pejsaž, ali duše. Unutrašnji. Nimalo slučajno, njegova zbirka, za razliku od Popinog Sporednog neba, upravo je i naslovljena – Unutrašnje nebo. Naslov ukazuje kako su spoljašnje i unutrašnje, oneobičeno, zamenili mesta. U pesmi „Božanski dodir“ spominje se i peta strana sveta. Upravo o toj petoj strani svedoči Čolovićeva poezija. Peta strana sveta jeste – naš autor nam to nedvosmisleno dokazuje – samim tim što je izmaštana, i nadrealna pritom, pesnička strana. Ona bez koje prave i značajne poezije niti ima niti može biti. Pesnici zarobljenici realnog prostora, ukotvljeni samo u vremenu u kojem jesu, obični su listovi koji će ubrzo požuteti. Čolovićeve pesme, naprotiv, nalik su na majstorske čvorove velikog lirskog tepiha, ali čvorove koji su poput onih koje je antipsihijatar Leing iznalazio u duševnoj čovekovoj sferi. Sve Čolovićeve pesme pesme su o čoveku koji se, poput mrve, zadesio usred ogromnog svemira. Njegova samota vihori usred svekolike tmice. Žižak njegovog uma neprekidno trepti, a on se pita može li se, i kako će se to zbiti, oljuditi.

Čolovićeve pesme, ovlašno oslikane, istovremeno pastelnim i dubokim potezom lirske kičice, ostavljaju, poput peluda, na sebi trag daha, njegov blagi trepet i, ponekad, leluj. Nema dominacije lirskog JA. Kudikamo su prisutniji prvo lice množine i dozivačko, „dijaloško“, TI. Opevane, ospoljene unutrašnje slike obrasle su, ili još bolje –  urasle u religiozno. Sve se dešava pred Bogom. Ponekad i u njemu samom. Nad svime je oko nedremovno: Progledninom / Svetkuje / Plavetan dan / Duhom / Ohristovljen („Ohristovljen“). Svuda vlada proglednina. Ova imenica simbiotički objedinjava pogledanje i dogledanje. Progovara se iznutra, iz samog srca pevanog. Doseže se slast pevanja. Jedan od najfrekventnijih glagola je žariti. I pogled, i onaj unutrašnji, žari. Sve se zbiva na razapetoj žici međuvremlja. Prošlost i budućnost ukazuju se kao sastavnice trajaćeg, brzočilećeg, trena.

U zbirci je prisutno suptilno, sasvim fluidno rimovanje. Rima, zapravo, upućuje na to kako su i nerimovini stihovi melodijanjem ostvareni, Čini nam se, ponekad, kada ih izgovorimo da i u njima rima obitava.

Gnomske pesme su, na primer, "I dok ćutim" (navodim je iscela):

Sve ono što će
U meni ostati
Svedoči
Da čujem sebe
I dok ćutim,

kao i "Bespočetno" (navodimo i nju):

I bespočetno slovo
Bez kantara
Život meri

Eda bih pokazao, i dokazao, kako je Dušan Čolović pravi majstor kada su kratke pesničke forme u pitanju (one zrače nepatvorenom i istinskom dubinom; jednako i ostvarenom i blagotvornom lepotom) navodim iscela nekolike ovakve alem-pesme, lirske medaljone zasnovane na epifanijskom sevu: Vidik u duši / Jedini moj je posed / Svakoga trena / Zavičaj gnezdim („Posed“); Na jasnom nebu / Sunce je / Ruža preplanula („U večnom orođenju“); Klate se / Svetlucave kazaljke tišine / Započinje / Zaokruženo zujanje / Mrtvih časova („Mrtvi časovi“); Teško narodu / Koji neba nema. / U njemu pakao veje („O narodu“).

Pesnik koji ovakve pesme iznedri istinski je pesnik. Čitalac koji ovakve pesme pročita i sam se u pesnika preobrati. Od poezije se ne može ni očekivati ni dobiti nipošto nešto više.
 

nazad