Iz novih knjiga

Saša Milenković

ŠUĆURAK

("Alma", Beograd, 2012)
 

Ne postoji neosvojiva tvrđava, postoje samo loši osvajači, kažu ljudi.
Siguran sam da je tako.
Jer ne mož' čovek imati sve u životu, ali ga to ne treba sprečiti da teži ka tome.
Pazi o čemu sanjaš i šta priželjkuješ, možda ti se i ostvari.

Život je utakmica.
Treba samo zapamtiti, da je poraz sastavni deo igre.
Ako ne umeš da preživiš poraz, nećeš znati uživati u pobedi.

Svaki novi dan je novi korak.
Nekome ka slavi, nekome ka provaliji.
Ali i najduže putovanje, počinje prvim korakom.
Koliko čvrsto stojiš na zemlji, toliko teško će te vetar oduvati.
Koliko dobra činiš, toliko ćeš ga i dobiti.
Koliko veruješ, isto toliko očekuj da će ti verovati.
Koliko se savijaš, toliko će te i drugi savijati.
Ukoliko se bojiš, drugi će te plašiti, a ako ne, drugi će te se plašiti.

Obraz je najvažniji deo tela i duše.
Ako ga prodaš, prodao si se đavolu, a ako ostaneš svoj spram svih iskušenja, tada možeš mirno spavati.

Još kažu ljudi, a i neke stare knjige: ko tebe kamenom, ti njega hlebom.
Da li su u pravu?
To morate sami da procenite, ja vam tu ne mogu pomoći.
Nekada se moramo i kamena latiti, da bi nam hleb u ustima ostao.
Na žalost, tako je to u pravom životu.

Kada malo bolje razmislim, ceo život je u stvari šah.
Ima u njemu i belih i crnih polja, i belih i crnih dana, i belih i crnih sudbina, i belih i crnih lju-di...
Ima u njemu i belih i crnih figura.
I mi sami smo nekada beli a nekada crni. Takve su nam i duše, zavisno od toga šta činimo i ka-ko činimo.
Nekada smo pešaci, nekada lovci, često konji a nekada čak i kraljevi.
Nekada skočimo i po tri polja napred, a onda se vratimo nazad četiri.
Dešava se da od pešaka, postane kraljica, ili top, tako ti je to.
Jedno je sigurno, dok je kralj u igri, živi smo, a kada on padne, onda dođu neki novi kraljevi da nastave igru.
Šah je jedan od retkih sportova, ako nije i jedini, koji se igra samo mozgom.

E, sada ćete videti zašto sam vam ovo sve ispričao, sve počinje ovako...

1.

- Šah!
- Kako šah, kako?
- Pa evo, pogledaj, lepo šah. Napao sam ti lovcem kralja, eto kako je šah.
- Stvarno, majku mu, šah.
- Pa ja ti kažem, a ti mi ne veruješ Gazda, što?
- Kako što? Pa znaš ti dobro, Crni, što, znaš!?
- Nemam pojma, Gazda, prosvetli me.
- E sad zajebavaš, a ja sam ozbiljan! Nemam nikakvog razloga da ti verujem u životu, ni ovom, ni nekom budućem.
- Ne zajebavam, najozbiljnije, zašto mi ne veruješ ništa, upita Crni?
- Jednom ću ti sve ispričati, reče Gazda, ali kada dođe vreme, a sad ću da te omlatim kao vola u kupusu, evo ti, (pomeri figuru), pa reče:
- Nije više šah! Sad da te vidim, šta ćeš sad!?

Sedeli su u hladu, na klupi u parku.
Klupa je bila sva oguljena, stara.
Boja se više i nije prepoznavala.
Samo je oštro oko moglo da nasluti da je nekada to bila zelena klupa.
Izanđala od sunca, više je ličila na staro pseto, svo savijeno i ućebljeno od prljavštine.
Ali, to je bila njihova klupa, i ne bi je dali ni za šta na svetu. I ne bi je menjali ni za koju drugu. Bilo je lepših klupa u parku, ali je ova bila njihova, tu su seli prvi put da igraju šah, sasvim slučajno, i tako je to postala njihova klupa.

Prošlo je deset i više godina kako nisu govorili (pre tog slučajnog susreta), i klupa je za njih bi-la mesto, svetinja.
Mesto na kome se rane leče.
Ružne uspomene zaboravljaju.
Događaji iz prošlosti koji sami od sebe izviru, prepričavaju, a nov penzionerski život dobija smisao.
Bilo je na toj klupi i sukoba i čarki, ali nikada teških reči kao u prošlosti, nikada.
Bila je to klupa pomirenja, klupa radosti i klupa uspomena na neka davna, davna vremena, koja su sada izgledala i pričala su se kao da se nisu ni dogodila, kao da su bajka koju znaju samo njih dvojica.
Nisu tu bajku pričali unucima pred spavanje, pričali su nešto drugo, o nekim vitezovima i ažda-jama, a ne ovu njihovu „bajku“.

Bilo je toplo julsko popodne.
To tiho popodne, imalo je ukus knedli sa šljivama, slatkog sudžuka, boze i limunade kao i neka stara, stara vremena kada je sve bilo usporenije i mirnije.
Kada je sve što se radilo imalo nekog smisla.

Golubovi su se šetali po travi i savijali glave kao da nešto traže.
Po koja veverica bi pretrčala, sa jednog na drugo drvo.
Mlade mame bi gordo vozile svoje potomstvo u kolicima.
Prsile bi se svojim od mleka nabujalim grudima.
A one su pratile njihov korak, pa levo pa desno, pa opet levo, uh!
Prsile i mislile da svi u njih gledaju.

Dečiji žamor bi se čuo negde daleko.
Igrali su lopte i svađali se, da li je faul, ili nije?
Taj žamor bi se pretvarao u bujicu nejasnih, isprepletanih glasova.
Tek po koja reč bi se odvojila od gomile, i doprla do njih:
- Jeste faul, udario si me!
- Nije, nisam te ni pipnuo!
Pa bi, opet, sve uronilo u nejasnu buku i metež u daljini.
A onda bi se sve smirilo i tako i ostalo.

Njih dvojica, nimalo se nisu razlikovali od klupe na kojoj su sedeli.
Ostareli.
Sasušeni u licu.
Izborani i pomalo, na trenutke, tužni.
Bili su totalno različiti.
Kao lice i naličje pare.
Kao svetlo i mrak.
Kao dva rođena brata.

Gazda je imao sedu kosu, skoro belu. Bradu lepo oblikovanu, uredno štucovanu i takođe belu. Samo je iznad usana, na brkovima, bilo oker boje koja je stajala kao spomenik bezbrojnim paklicama cigareta koje je popušio. Skoro da je ličio na Deda Mraza, rumen u licu, punačak i uvek sa osmehom.
Oči su mu bile poluzatvorene, i kada se nije smejao.
Crveni obrazi, odavali bi tajne ispijenih čaša.
Bio je smiren i usporen.
Tek na trenutak bi planuo ako bi ga što iznerviralo, pa bi se opet brzo smirio.

A Crni, Crni je bio sušta suprotnost.

Imao je izrazito crnu kosu, kao mrak u ponoć bez mesečine i nije imao ni jednu sedu vlas. Br-kovi su mu takođe bili crni i nestvarno uredni. Nisu prelazili okvir usana, kako po dužini, tako i po visini. Ni jedna jedina dlaka nije sa njih štrčala.
Bio je lep čovek, ali suvonjav. Obrazi su mu skoro upadali u lice.
Na jednom obrazu je bio karakterističan ožiljak na sredini, skoro okrugao. Jedino na njemu što je bilo plavo, to su bile oči.
Duboke plave oči, skoro nestvarne u odnosu na lice.
Imao je lepe bele, pravilno oblikovane zube. Samo mu je jedan sekutić bio zlatan, pa kada bi se smejao, on bi svetlucao na suncu.
Ostalo mu je još od malena da taj zub pokriva rukom, jer mu je tu dugo stajala rupa umesto zlatnog zuba.
Na toj ruci kojom je prikrivao zub, imao je takođe ožiljak na sredini dlana.
Bio je stalno nervozan, ubrzan i plahovit.
Kao da ga je nešto bolo pod zadnjicom, samo bi se vrteo i pomerao.
To je Gazdu nekada dovodilo do ludila.
To njegovo mreškanje i mrdanje.
Kažu da se suprotnosti privlače, tako je bilo i sa njima dvojicom.

1.1

Znali su se još kao deca, stanovali su blizu jedan drugoga.
Samo ih je ulica delila.
Ulica i društveni status.
Igrali su fudbal, kao klinci i stalno se svađali oko faula.
Neke stvari se nikada ne menjaju.
- Udario si me preko cevanice, faul je, povikao bi Crni!
- Nije faul, i ti si mene malopre udario pa sam ja ćutao, a ti sad cmizdriš.
- Ama bio je faul, udario si me!
- Nisam ti ja kriv što si ti tolicki pa padneš čim prođem pored tebe, nije faul i gotovo, reče Ga-zda!
- Je l' nije faul, razdra se Crni!
- Nije, odgovori Gazda!
- Dobro, sad ću ti pokazati, kako Musa dere jarca, somino, sad ćeš da vidiš, uzviknu Crni!
- Ko je, bre, somina, budaletino, upita Gazda!
- Ti, some, ti!

I počela bi tuča.
Razvađali su ih saigrači, ali džaba.
Tukli su se do iznemoglosti svi zamazani i zeleni od trave, najzad kada bi im ponestalo snage, legli bi na leđa raširenih ruku (kao da lete) i pokušavali da dođu do daha.
Kada bi prestali, ostala deca bi sama otišla kući.
Znali su da od fudbala više nema ništa.
Što bi neki rekli „puče fudbal, rasturi se društvo“, ovde je samo razlika bila što su pucale gla-ve, umesto fudbala.
Kada bi najzad došli do daha, uspravili bi se i seli, gledajući jedan u drugoga ruku naslonjenih na travu.
- Je l' vidiš šta si napravio, svi odoše, reče Gazda!?
- Ja napravio, a ti, šta si ti uradio, da si mi dao faul, bilo bi sve u redu, odgovori Crni!?
- Tebi ide krv iz usta, da vidim, priđe Gazda Crnom i zavrnu mu gornju usnu.
- Pa gde ti je zub, ovaj napred, upita Gazda!?
- Koji zub, prođe Crni jezikom preko zuba? Izbio si mi zub, kretenu, sad ću ti jebati mater za ovo!
- Ne psuj mi majku, budaletino, ubiću te za to!
I opet krenu tuča, ovaj put niko ih nije razdvajao, opet su se tukli dok nisu popadali na travu.
Crveni, zajapureni, zadihani, ležali su oko desetak minuta. Gazda ustade prvi i reče:
- 'Ajmo na limunadu, mani fudbal, vidiš da se stalno svađamo.
- Ne mogu, nemam ni dinara, reče Crni.
- Ma idemo kod mene u poslastičarnicu, tu nam pare ne trebaju, 'ajde, idemo.
- 'Ajde, baš sam žedan, a ovo za zub ćeš mi platiti, kad tad.
- Platiću ti limunadu, a zub će ti izrasti novi.
- Ma nemoj, nisam ja gušter, da mi rastu zubi ko njemu rep, unakazio si me za ceo život!
- Ne seri, 'ajmo na limunadu.
- 'Ajde.

Zagrljeni odoše u pravcu poslastičarnice, kao da se ovo što se dešavalo u zadnjih pola sata, ni-kada nije ni desilo.

Gazda.
Gazda je bio sin jedinac najbogatijeg čoveka u gradu. Imao je svega što dete poželeti može.
Njegov otac je držao pola jedne ulice, sa bezbroj radnji u njoj.
Od poslastičarnice, do bakalnice i kafane, sve je bilo njegovo. Imao je i desetak kuća u vlasni-štvu duž te ulice i elektranu i mnogo zemlje, vinograda i šume.
Familija Gazdić je bila bogata i pre prvog rata, a njegov otac Danilo kao dobar trgovac, samo je uvećao imetak po završetku rata.

Na drugoj strani, Crni je bio treći sin iz radničke porodice.
Posle njega, njegov otac Života Starčević, dobio je još dve ćerke bliznakinje, pa ih je ukupno bilo sedmoro u kući (babu ne računam) i uvek su bili gladni i bosi.
Željni svega dobroga, željni pristojnog života i pristojnih obroka koji će im popuniti stalno pra-zan stomak.
Odeću su jedan od drugoga nasleđivali, pa kada bi stigla do Crnog, već bi bila sva poderana i propala, tako da je on uvek bio neuredan i zamazan.
Niko na njega, kao najmlađeg muškarca, nije ni obraćao pažnju. Gledali su žensku decu, njego-ve mlađe sestre Biljanu i Miljanu, koje su bile slatke kao med.
Videlo se, još dok su bile male, da će to biti prave lepotice.

- Čika Marko, dajte nam dve limunade za mene i Crnog, reče Gazda ulazeći u poslastičarnicu.
- A gde se tako nagrdiste, deco, pobogu? Na fudbalu, je l' da upita čika Marko?
- Jeste, čika Marko, na fudbalu, odgovori Crni.
- Je l' opet oko faula, upita Marko?
- Jeste, oko faula, reče Gazda.
- A ti, šta je tebi sa tim zubom, opet će Marko?
- Ma udario me Gazda i izbio mi ga, odgovori Crni, ispijajući hladnu limunadu.
- Nisam te je udario, nego si sam naleteo na moj lakat, branio se Gazda.
- Da, da! Laktovi sami tako lete pa ja nalećem na njih, onako slučajno!
- 'Ajde deco, dosta više svađe, reče čika Marko! Evo ti malo leda, da staviš na taj otok i popij-te to, pa kući da se lepo operete, evo. Stavio je malo leda u maramicu i pružio Crnom. A i nije stra-šno, izrašće ti novi zub.
- Hvala, čika Marko, uze Crni i nasloni maramicu na usnu. A je l' će stvarno da mi izraste novi zub?
- Hoće, ne brini.
- Čika Marko, je l' dolazio maj tata ovde, upita Gazda?
- Nije, sinko, eno ga u kafani dole niz ulicu, sedi tamo ceo dan.
- 'Oćeš posle da idemo na ringišpil, upita Gazda Crnog.
- Ma nemam para, rekao sam ti, promrmlja Crni kroz maramicu.
- Idem ja sad kod oca, da uzmem nešto para pa idemo, je l' važi?
- Važi, reče Crni, odoh do kuće da se umijem pa se nađemo dole kod tvoje kapije, dogovore-no?
- Dogovoreno, hvala čika Marko na limunadi, sad ću ja reći ocu da smo bili i koliko smo popili, reče Gazda i istrča.
- Dobro, deco, ajd' uzdravlje, odgovori Marko smejući se i brišući sto za njima.
- Tata, tata, bili smo u poslastičarnici i popili po limunadu ja i Crni, reče Gazda ocu Danilu pritrčavajući stolu!
- Dobro, sinko, dobro, ako ste, reče Danilo, već dobro pripit.
- Dođi, sine, sedi, 'oćeš nešto da pojedeš?
- Oću, tata, ćevape.
- Milutine, daj ovom mom jedinom nasledniku i tvom budućem gazdi deset ćevapa.
- Odmah, Gazda, stiže, reče konobar Milutin i trčećim korakom ode u kuhinju.
- Pa dobro, sine Pavle, gde se tako isprlja pobogu, ubiće te majka.
- Ma, malo smo se posvađali na fudbalu, ništa strašno.
- Opet ste se svađali oko faula ti i onaj Crni, je l' tako?
- Jeste, tata, oko faula.
- E, jebem vam kupus detinji pa dokle, bre, dokle?
- Ne znam dokle nego trebalo bi mi tata malo para, za ringišpil.
- A gde ima ringišpil, sinko?
- Gore na onoj našoj poljani, juče su ga postavili.
- Evo ti para za ringišpil, i da znaš, rešio sam tamo da napravim jedan park, da se deca šetaju po parku i igraju lopte, a ne da mi tamo stavljaju ringišpile pa kad odu, ostave mi samo đubre. I ko im je dozvolio da postave tamo ringišpil, koga su pitali!? Ima da ih najurim odande, odmah!
- Nemoj, tata, da ih teraš, molim te, da se malo vozim, pa ih oteraj za neki dan, molim te, tata, nemoj!
- Dobro, sinko, neću, ali ću tamo da napravim park, rešio sam i gotovo.
- Dobro, tata, napravi park, ali nemoj samo da praviš još za neki dan, da se malo provozam.
- Neću, sine, neću, idi vozaj se pa se vidimo kod kuće i klopaj te ćevape, pa briši, 'ajde!
- Evo idem, vidimo se, zdravo!
- Ama stani, nisi sve pojeo!
- To ću da stavim u 'leba, pa ću da ponesem.
Smota one preostale ćevape u hleb i salvetu i otrča u pravcu kuće.
- Pa 'de si do sada, čekam te pola sata, upita Crni naslonjen na ogradu!?
- Morao sam da jedem a evo i tebi sam doneo, 'ajde, klopaj ti tu dok se ja presvučem, pa mu tutnu onaj zamotuljak u ruke i uđe u dvorište.
- Hvala, Gazda, promrmlja Crni i poče halapljivo da jede pošto je od kuće pošao gladan. Toli-ko se radovao što će ići na ringišpil da nije hteo da jede vruće popare, koju je inače voleo najviše na svetu. Žurio je, jer retko dolazi ringišpil kod njih. A retko se ima i besplatna vožnja.
Ali kad te 'oće, ono te oće.
A evo sada i ćevapi.
A najviše je voleo ćevape...

Vozili su se te večeri dok im se nije zavrtelo u glavi, do duboko u noć.
Okretali se i okretali, hvatali jedan drugome korpe pa ih puštali.
Vrištali od sreće.
Zadovoljni i usta razmotanih u osmeh pošli su kući.
- Čekaj, evo su ovi sa kuglama, da gađamo malo, reče Gazda.
- 'Ajde, radosno reče i Crni!
Bila je to jedna daska na metalnim nožicama ispred, na kojoj su stajale umotane krpene lopte. Na dva, tri metra odatle su bile naređane u trougao metalne čaše, koje je trebalo pogoditi i sve sruši-ti.
Svako je imao po tri pokušaja.
Tako se jedino dobijala nagrada.
Gazda baci jednu i promaši, drugom pogodi, ali ostaše dve čaše, koje on iz trećeg pokušaja sruši.
Skoči od radosti. Osmeh mu prekri lice. Oči željno iščekivaše šta je bila nagrada?
- Bravo, reče čovek za pultom, evo vaše nagrade i pruži Gazdi šućurak.
- Šta je ovo!? Izem ti nagradu, reče Gazda. Pa šta da radim sa ovim!? A oni automobilčići ta-mo!? Za koga su oni?
- Oni su ovde radi ukrasa, evo, piše tamo šta je nagrada, reče čovek.
- Što, bre, Gazda, baš je lep, daj da vidim, reče Crni.
- Ma serem im se u šućurak, reče i zavrljači ga u travu.
- Nemoj, bre, Gazda, da ga bacaš, pritrča Crni i podiže ga, vidi ga stvarno kako je lep. Daću ga mojim sestricama da se igraju.
- Ma daj ga kome hoćeš, baš me briga, razočarano reče Gazda.
- Hvala ti, Gazda, reče Crni i ćušnu šućurak u džep ozarenog lica.

Najzad krenuše kući.
Neko je imao sve zube, a neko ne.
Neko je imao šućurak i bio srećan, a neko je imao sve i bio nesrećan.
Neko je imao osmeh na licu, a neko ne.

Šta ćeš, ne može čovek sve da ima u životu.

Ali detinjstvo su imali obojica.
Tu su bili isti, jednaki.
Prekrasno, nezaboravno, radosno detinjstvo.
Ono ih je spojilo do kraja života.
Ringišpil, šećerna pena, klaker, šarene bombone najslađe na svetu od kojih bole zubi, to se pamti zauvek.
Ti ukusi i mirisi ostaju.
Ti dani se ne brišu iz sećanja.
Oni žive, dok je čovek živ.
I sa njim umiru.
 

nazad