Iz novih knjiga

Aleksandar Tenodi

MI O MEDVEDU

("Alma", Beograd, 2012)
 

Ma­le­no se­lo Sa­sa­tak se na­la­zi­lo ot­pri­li­ke u sre­di­ni kra­ljev­stva. Ne­što ma­lo is­pod cen­tra, ka ju­gu, ima­lo je to­plu kli­mu i mi­ro­lju­bi­ve ži­te­lje. Ti lju­di ni­su bi­li vič­ni ni­če­mu dru­gom osim ob­ra­đi­va­nju ze­mlje, ba­vlje­nju sto­čar­stvom i lo­vu. Me­đu­tim, jed­no ta­kvo mir­no me­sto je iz­ne­dri­lo ne­mir­nu du­šu. Mom­ka avan­tu­ri­stič­kog du­ha i ve­se­le na­ra­vi. Taj mla­dić se zvao Me­dved. To ime su mu da­li zbog na­rod­nog ve­ro­va­nja da će u se­bi no­si­ti sna­gu me­dve­da i ta­ko se za­šti­ti­ti od sveg zla. Ma­da su ne­ki pri­ča­li i dru­ga­či­je pri­če o ne­ka­kvom pi­len­ce­tu ko­je si­la­zi niz mer­de­vi­ne, ali zbog ne­ra­zu­mlji­vo­sti ni­ko ni­je obra­ćao pre­vi­še pa­žnje na njih. Me­dved je bio sve­stan da je glav­ni da­sa u se­lu i kad god bi pro­la­zio uli­či­ca­ma ose­ćao je da su sve oči upr­te u nje­ga. Znao je i da su baš sve de­voj­ke ov­de uz­di­sa­le za njim, ali nje­mu je u kr­vi bi­la avan­tu­ra. Nje­go­vo ju­nač­ko sr­ce je ku­ca­lo sa­mo za he­roj­ska de­la ko­ja je že­leo da či­ni. Žu­deo je za pu­to­va­nji­ma, da­le­kim ze­mlja­ma i no­vim po­znan­stvi­ma. Že­leo je da ceo svet zna nje­go­vo ime!

Da­nas je bio ve­li­ki dan u Sa­sat­ku i se­lja­ni su se oku­pi­li na je­di­nom tr­gu ko­ji je to me­sta­šce ima­lo. Bio je pr­vi dan pro­le­ća, što je zna­či­lo da je do­šlo vre­me da Me­dved is­pu­ni svoj du­go­go­di­šnji san. Još odav­no je iz­re­kao že­lju da na­pu­sti svo­je rod­no me­sto i kre­ne u svet, no ro­di­te­lji mu to ni­su do­pu­šta­li sve dok ne na­pu­ni dva­de­set go­di­na ka­ko bi bio spo­so­ban da se o se­bi sta­ra. I dok ne do­če­ka pro­le­će te go­di­ne jer su ta­da uslo­vi za pu­to­va­nja bi­li naj­bo­lji. Či­ta­vo de­tinj­stvo i ra­nu mla­dost Me­dved je slu­šao pri­če o kra­lje­vim vi­te­zo­vi­ma i opa­kim ču­do­vi­šti­ma pro­tiv ko­jih su se oni bo­ri­li. Za­mi­šljao je moć­ne ča­rob­nja­ke i ka­ko to iz­gle­da ba­ra­ta­ti ma­gi­jom ili le­te­ti na zma­ju. Na­rav­no, ni­je mo­gao da zna šta je od tih pri­ča bi­lo tač­no, a šta iz­mi­šlje­no, ali je bio čvr­sto uve­ren da je stvo­ren za ne­što vi­še od ži­vo­ta u do­sad­nom se­lu na oba­li re­či­ce. I vi­še ne­go od­lu­čan da tu svo­ju ide­ju spro­ve­de.

Svi se tog da­na oku­pi­še na tr­gu da ga is­pra­te. Ne­ki su se di­vi­li nje­go­voj opre­mi, dru­gi su mu de­li­li sa­ve­te, tre­ći za­je­dlji­vo do­ba­ci­va­li da se vi­še ni­ka­da ne­će vra­ti­ti i da ne­će pre­ži­ve­ti da­lje od pr­vog ve­li­kog gra­da. Me­dved je bio mo­mak osred­nje vi­si­ne od oko dva ko­ra­ka i pro­seč­ne gra­đe. Je­di­no što je na nje­mu od­ska­ka­lo je bi­la upa­dlji­vo ve­li­ka gla­va. On se če­sto hva­lio da je zbog to­ga naj­pa­met­ni­ji u se­lu, dok su dru­gi go­vo­ri­li da je to naj­pra­zni­ja bun­de­va ko­ju su ika­da vi­de­li. Isti­na je bi­la ne­gde na sre­di­ni. Me­dved je bio ko­li­ko pro­mo­ću­ran, to­li­ko i br­zo­plet po­ne­kad. Pri­stoj­ne um­ne i fi­zič­ke sna­ge, bio je kao stvo­ren za lov­ca i ro­di­te­lji su mu go­vo­ri­li da ga če­ka le­pa bu­duć­nost u se­lu ako se bu­de ba­vio tim za­na­tom. Na­rav­no, Me­dved ni­je hteo ni da ču­je za ta­ko ne­što. Ma­da se hva­lio da je pri­lič­no vešt sa lu­kom i stre­lom, Me­dved je da­le­ko vi­še vo­leo da ve­žba sa sta­rim oče­vim ma­čem i da se spre­ma za dvo­bo­je. Iako ni­ka­da ni­je uče­stvo­vao u pra­voj bor­bi, sma­trao je se­be pri­lič­no do­brim rat­ni­kom. Sa­da je po­no­sno sta­jao u cen­tru tr­ga i slu­šao ka­ko se­o­ski sta­re­ši­na dr­ži go­vor u nje­go­vu čast. Od Me­dve­da se oče­ki­vao ve­li­ki pod­vig, kao i da osve­tla obraz svog de­de ko­ji je ne­ka­da dav­no bio glav­ni me­đu Hi­ho­ti­ći­ma, ka­ko se ina­če zva­lo se­o­sko ve­će. Ta­ko da je ovaj mla­dić pred so­bom imao te­žak za­da­tak da oprav­da sla­vu svo­jih pre­da­ka. Ka­ko je Me­dve­dov ži­vot­ni mo­to bio "naj­va­žni­ja je gla­va", iz­ra­zi­to je bio po­no­san na ve­li­ku me­tal­nu ka­ci­gu ko­ju je no­sio i ko­ja je sa­da sve­tlu­ca­la na sun­cu. Ona je, na­rav­no, bi­la po­seb­no na­pra­vlje­na po nje­go­vim me­ra­ma i to mu je ve­ro­vat­no bio naj­dra­ži ko­mad opre­me. No­sio je i la­ga­ni oklop ko­ji su či­ni­li pan­cir ko­šu­lja od sit­nih is­pre­ple­te­nih al­ki­ca i ko­žni štit­ni­ci na po­dlak­ti­ca­ma. Pre­ko le­đa su mu bi­li una­kr­sno po­sta­vlje­ni nje­gov lo­vač­ki luk i to­bo­lac sa stre­la­ma. Imao je ši­ro­ki ko­žni opa­sač sa dr­ža­čem na de­snoj stra­ni, ta­ko da mu je o bo­ku vi­sio i sta­ri očev mač, sa­da pre­ko­van i ob­no­vljen u se­o­skoj ko­vač­ni­ci. Ka­da je go­vor ko­nač­no za­vr­šen, pro­lo­mi se apla­uz i uz­vi­ci odu­še­vlje­nja. Pr­vi put je ne­ko iz se­la od­lu­čio da se oti­sne i vi­di svet. Svi su mu po­taj­no za­vi­de­li na ra­znim ču­de­si­ma ko­je će vi­de­ti i do­ži­ve­ti, ali se opet ni­ko ni­je usu­đi­vao da kre­ne sa njim i na­pu­sti si­gur­nost svog do­ma. Zbog to­ga su ga ne­ki pro­gla­ša­va­li lu­dim, a ne­ki ve­li­ča­li i već svr­sta­va­li u he­ro­je. Sa­da je ko­nač­no do­šao tre­nu­tak da kre­ne. Me­dved si­đe sa cen­tral­nog uz­vi­še­nja tr­ga i po­la­ko kre­nu ka svo­joj po­ro­di­ci ko­ja je sta­ja­la u pr­vim re­do­vi­ma sku­pi­ne. On se opro­sti sa ro­di­te­lji­ma ko­ji ga is­pra­ti­še sa po­no­som i su­za­ma u oči­ma. Po­zdra­vi se i sa svo­jih dva­na­est se­sta­ra, što mu je od­u­ze­lo do­sta vre­me­na... i on­da, po­ku­piv­ši tor­bi­ce sa za­li­ha­ma hra­ne, vo­de i ode­će, po­la­ko kre­nu ka iz­la­zu iz se­la pra­ćen mu­zi­kom i po­vi­ci­ma se­lja­na. Na sa­mom iz­la­zu se za­u­sta­vi i po­sled­nji put mah­nu svo­jim pri­ja­te­lji­ma, po­ro­di­ci i kom­ši­ja­ma. Ret­ko ko je bio ube­đen da će ga po­no­vo vi­de­ti.

Pr­vi dan pu­to­va­nja je pro­ti­cao sa­svim mir­no i sa­da, na­kon pet sa­ti ho­da, Me­dved od­lu­či da se ma­lo od­mo­ri. Za­seo je is­pod jed­nog dr­ve­ta po­red pu­ta i otvo­rio za­ve­žljaj sa hra­nom i vo­dom. Dok je po­la­ko jeo, iz­vu­kao je i ma­pu ko­ju su mu da­li naj­mu­dri­ji lju­di u se­lu da se uz po­moć nje ori­jen­ti­še. Ra­ču­nao je da ako na­sta­vi ovim tem­pom, idu­ći na se­ver, tre­ba­lo bi za tri da­na da stig­ne do naj­bli­žeg gra­da – Jan­ku­ma. U Jan­ku­mu je bio sa­mo je­dan­put, dav­no, sa ocem ka­da su u za­pre­žnim ko­li­ma no­si­li hra­nu na pro­da­ju, a vi­deo ga je sa­mo ono­li­ko ko­li­ko je us­peo da iz ko­la po­hva­ta šta se oko nje­ga de­ša­va­lo. Uosta­lom bio je ta­da isu­vi­še ma­li da bi se sa­da iče­ga se­ćao. Ka­da se od­mo­rio i sku­pio do­volj­no sna­ge, Me­dved usta­de i na­sta­vi svoj put. Do ve­če­ri je još na­i­šao na ne­ko­li­ko put­ni­ka ko­ji su išli u su­prot­nom prav­cu i jed­nog lov­ca ko­ji je išao iz Jan­ku­ma na­zad u svo­je se­lo ko­je se na­la­zi­lo ne­da­le­ko od Me­dve­do­vog. Me­dved raz­me­ni par re­či sa njim i pro­du­ži da­lje. Od lov­ca je sa­znao da se na grad­skoj ka­pi­ji mo­ra pla­ti­ti je­dan zlat­nik kao ce­na ula­ska u grad.

– Ne ma­ri. – po­mi­sli Me­dved – Imam pet­na­est zlat­ni­ka i de­vet sre­br­nja­ka. Je­dan ma­nje-vi­še. Za­ra­di­ću ja još mno­go vi­še u tom gra­du.

Ali do ta­mo mu je tre­ba­lo još tri da­na, a mrak je već po­čeo da pa­da. Me­dved opa­zi ve­li­ko dr­vo po­kraj pu­ta ko­je je bi­lo zgod­no da se pod­no nje­ga za­no­ći. On se po­la­ko spu­sti po­red moć­nog sta­bla, iz­va­di će­be iz svog put­nič­kog za­ve­žlja­ja i le­že. Du­go ni­je mo­gao da za­spi te no­ći. To je bi­la pr­va noć ot­ka­ko se oti­snuo u ne­po­zna­to i gla­va mu je bi­la pre­pu­na ra­znih uti­sa­ka i pla­no­va. Raz­mi­šljao je ka­ko će to iz­gle­da­ti ka­da za par da­na bu­de ko­nač­no sti­gao u Jan­kum i ka­ko će iz­gle­da­ti ti lju­di, te uli­ce i uop­šte ži­vot ta­mo. U du­bo­kom raz­mi­šlja­nju Me­dved ni­je bio sve­stan ko­je je do­ba no­ći bi­lo ka­da ga je san ko­nač­no sa­vla­dao.

Ka­da se su­tra­dan pro­bu­dio, sun­ce je bi­lo već po­vi­so­ko na ne­bu.

– Uh! – uz­dah­nu gla­sno Me­dved – Mo­žda sam se ma­lo uspa­vao...

Ra­ču­nao je da je pod­ne već pro­šlo i on br­že-bo­lje po­ku­pi ra­su­te stva­ri sa ze­mlje, po­tr­pa ih u svo­je tor­be i po­žu­ri da­lje niz drum. Me­dved je bio ro­đen pod sreć­nom zve­zdom i če­sto se u tu svo­ju sre­ću uzdao da ga iz­ba­vi iz ne­vo­lja. Sa­da se po­no­vo po­mo­lio za ču­do ko­je će mu po­mo­ći na nje­go­vom pu­tu. Na­rav­no, ka­ko je Me­dved bio oso­ba sa vi­še sre­će ne­go pa­me­ti i ovo­ga pu­ta mu se nje­go­va sreć­na zve­zda na­sme­ši­la. Na pu­tu ga je su­sti­gao je­dan se­ljak ko­ji je za­pre­žnim ko­li­ma išao u Jan­kum da po­ku­pi ro­bu. Ka­ko su ko­la bi­la pra­zna, on pri­sta­de da po­ve­ze Me­dve­da ko­ji će mu za­uz­vrat pra­vi­ti dru­štvo za vre­me pu­ta. Ta­ko je Me­dved br­zo na­dok­na­dio ma­njak vre­me­na ko­jeg je svo­jim spa­va­njem stvo­rio i ubr­zo pre­đe u vre­men­sku pred­nost u od­no­su na svo­je pla­no­ve. Te no­ći je spa­vao u ko­li­ma, a uju­tru ga pro­bu­di dr­mu­sa­nje i truc­ka­nje ko­la ko­ja su po­no­vo po­la­ko kre­nu­la pre­ma gra­du. Od­lu­čio je da je vre­me za do­ru­čak i on iz­va­di ne­što hra­ne ko­ju su mu još u se­lu spre­mi­li i po­de­li obed sa se­lja­kom ko­ji je bio to­li­ko lju­ba­zan da ga po­ve­ze. Na­kon to­ga, Me­dved po­no­vo iz­va­di ma­pu i ba­ci se na pro­u­ča­va­nje pu­ta. Bio je iz­u­zet­no le­po ras­po­lo­žen jer, su­de­ći po sve­mu, već su­tra će bi­ti u gra­du. Osta­tak da­na je pro­te­kao ma­nje-vi­še do­sad­no. Je­di­ni put ka­da su sta­li, be­še to da se ko­nji ma­lo od­mo­re i da njih dvo­ji­ca na­pu­ne ču­tu­ri­ce sa vo­dom u po­to­ku ko­ji je pro­la­zio po­red pu­ta. Do kra­ja da­na, Me­dved se uglav­nom ras­pi­ti­vao o ži­vo­tu u gra­du. I još uvek ni­je mo­gao da za­mi­sli tač­no ka­ko će to sve iz­gle­da­ti. Te no­ći tek ni­je mo­gao da za­spi jer je znao šta ga uju­tru oče­ku­je.

Sle­de­ćeg ju­tra ga pro­bu­di ne­ka­kva bu­ka i mno­štvo ljud­skih gla­so­va. Još bu­no­van od spa­va­nja, po­la­ko se pri­di­gao na ko­le­na i ta­ko če­tvo­ro­no­ške po­ku­ša­vao da ra­za­be­re šta se to de­ša­va. U tom tre­nut­ku ko­la na­glo sta­do­še, a Me­dved po­le­te na­pred i uda­ri gla­vom u dr­ve­ni ram ko­la – AUUUUUU! – pro­lo­mi se gla­san ur­lik i svi se okre­nu­še pre­ma nje­mu. Me­dved naj­pre ugle­da voj­ni­ka sa ko­pljem i kra­ljev­skim obe­lež­ji­ma ka­ko mu se pri­bli­ža­va... kao da ho­će ne­što da mu ka­že...

– A ti što ar­la­u­češ, imaš li i ti nov­ca za tak­su? – upi­ta ga oštro voj­nik.

Još uvek se dr­že­ći le­vom ru­kom za gla­vu i sa za­ču­đe­nim iz­ra­zom li­ca, Me­dved shva­ti da su sti­gli do ka­pi­je gra­da i da je do­šao te­nu­tak da se pla­ti onaj je­dan zlat­nik za ula­zak u grad.

– Eh da da... – re­če on i ne pu­šta­ju­ći gla­vu, de­snom ru­kom po­tra­ži po dže­po­vi­ma taj je­dan zlat­nik ko­jeg je ra­ni­je pri­pre­mio.

Čim je dao stra­ža­ru nov­čić, ko­la po­no­vo kre­nu­še i oni pre­ko uza­nog mo­sti­ća uđo­še u grad. Me­dved po­la­ko po­me­ri ru­ku i opi­pa gla­vu. Nig­de ni­je bi­lo kr­vi, ali ga je ite­ka­ko bo­le­lo i pr­vi put u ži­vo­tu je za­ža­lio što ni­je spa­vao sa ka­ci­gom.

Od­mah na­kon što su ušli u pr­vu uli­cu, se­ljak za­u­sta­vi ko­la i re­če: – E pa mom­če, ov­de se iz­gle­da ra­sta­je­mo. Ja ću sa­da oti­ći u gvo­žđar­sku rad­nju po svoj to­var, a ti ćeš ve­ro­vat­no hte­ti do grad­skog tr­ga. Oda­tle sve no­vaj­li­je po­či­nju sa is­tra­ži­va­njem gra­da.

Me­dved sko­či sa ko­la i okre­nu se pre­ma se­lja­ku: – Hva­la do­bri čo­ve­če za pre­voz! I na­dam se da će­mo se jed­no­ga da­na po­no­vo sre­sti.

Još jed­nom mu mah­nu, a on­da uz klo­pot ko­nja i škri­pu toč­ko­va se­ljak ode da za­vr­ša­va svo­je oba­ve­ze. Me­dved ta­ko osta­de sam na grad­skim uli­ca­ma. Pr­vo je sta­vio ka­ci­gu uz bol­nu gri­ma­su, a za­tim kre­nuo po­la­ko pre­ma me­stu sa ko­jeg je do­la­zi­la naj­ve­ća bu­ka, uve­ren da je ta­mo taj trg o ko­jem je se­ljak pri­čao. Dok je išao uli­com, po­gled mu pri­vu­ko­še vi­so­ke gra­đe­vi­ne u ovom gra­du. Ne­ke ku­će su ima­le i po tri spra­ta. Ni­ko mu ni­ka­da ni­je re­kao da ta­ko ne­što po­sto­ji. Je­di­no što je on za­mi­šljao ve­će od obič­ne ku­će je bio za­mak ili ka­kvo utvr­đe­nje, ali ova­ko ne­što ni­je ni sa­njao. Bi­lo mu je čud­no i što ni­ko ne gle­da u nje­ga na uli­ci već svi užur­ba­no pro­la­ze i idu ne­gde svo­jim po­slom. Kod nje­ga u se­lu su se svi po­zna­va­li i ka­da pro­la­ziš uli­com sit se is­pri­čaš, a ov­de – ni­šta. Iza sle­de­ćeg ćo­ska on iz­bi na trg. Taj trg je uisti­nu bio ogro­man. Onaj u nje­go­vom se­lu ni­je bio ni de­se­ti deo ovo­ga. Me­dved po­la­ko kre­nu u obi­la­zak, raz­gle­da­ju­ći pro­dav­ni­ce sit­nih đin­đu­va i po­sma­tra­ju­ći ulič­ne za­ba­vlja­če. Ova­ko ne­što ni­ka­da ni­je vi­deo.

– Tre­ba­će mi bar po­la da­na da sve ovo obi­đem. – pro­đe mu kroz gla­vu.

Pa­žnju mu ta­da pri­vu­če gru­pi­ca lju­di ko­ja je bi­la oku­plje­na oko ne­če­ga. Me­dved pri­đe bli­že ne bi li ra­za­znao o če­mu se ra­di. Ni­je hteo baš da se ume­ša u go­mi­lu jer je čuo pri­če o to­me ka­ko se ve­šti grad­ski lo­po­vi pro­vla­če kroz gu­žve i lju­di­ma uzi­ma­ju pa­re iz dže­po­va, a da ovi to uop­šte ne pri­me­te. Odav­de je već mo­gao sa­svim le­po da vi­di šta se de­ša­va.U cen­tru pa­žnje su bi­le dve oso­be. Je­dan je se­deo na ze­mlji le­đi­ma na­slo­njen na zid ko­ji je jed­nim de­lom oba­vi­jao trg, a dru­gi je sta­jao li­cem okre­nut nje­mu. Na ze­mlji iz­me­đu njih su sta­ja­le tri kar­te. Znao je tu igru. Jed­na kar­ta se raz­li­ko­va­la od osta­le dve. Je­dan će uze­ti da pro­me­ša te kar­te, a ovaj dru­gi će po­ga­đa­ti gde se na­la­zi ta ko­ja je dru­ga­či­ja.

Ta­ko­đe je znao da je taj ko­ji me­ša kar­te obič­no vešt pre­va­rant i da po­sto­ji či­tav niz stra­te­gi­ja da se po­ga­đač pre­va­ri. Sve se na kra­ju svo­di­lo na to da lu­ka­vi tip hi­trih po­kre­ta od­ne­se pa­re, a na­iv­ni igrač osta­ne pra­znih ru­ku, u uve­re­nju da bi us­peo ne­što da za­ra­di sa­mo da je imao ma­lo vi­še sre­će. Me­dved je znao da se ne vre­di upu­šta­ti u ta­kve igre jer se tu una­pred znao po­bed­nik. Vi­še od sa­me igre pa­žnju mu pri­vu­če tip ko­ji je na ze­mlji se­deo. Ni­je de­lo­vao kao kla­si­čan pre­va­rant. Da ga ni­je vi­deo u ovom po­slu, imao bi sa­svim dru­ga­či­je mi­šlje­nje o nje­mu. Bio je mlad, ot­pri­li­ke Me­dve­do­vih go­di­na ili ma­lo sta­ri­ji. Imao je krat­ku, je­dva vid­nu bra­di­cu i čud­no ode­lo. Ko­li­ko je Me­dved znao iz pri­ča, ta­kva ode­la su no­si­li sa­mo ma­go­vi, ali dru­ga­či­jih bo­ja i ma­te­ri­ja­la. Ovo je bi­lo tam­no si­vo i kao da ga je ne­ko iz­ra­dio da bi pod­se­ća­lo na odo­re ča­rob­nja­ka ili je bi­lo pre­pra­vlja­no. Uosta­lom, mo­mak je bio pre­vi­še mlad za ma­ga. Još ga ma­lo bo­lje po­gle­da i pri­me­ti da je ovaj na sre­di­ni opa­sa­ča no­sio me­tal­nu mr­tvač­ku gla­vu i da mu par pu­ta dok je po­me­rao ru­ke, is­pod ru­ka­va blje­snu­še ne­ka­kve me­tal­ne na­ru­kvi­ce te za­klju­či da je ve­ro­vat­no ka­kav lo­pov ili ban­dit, te se kin­đu­ri svi­me što stig­ne da po­kra­de ili ot­me od dru­gih. Oda­tle mu ve­ro­vat­no i to ode­lo. Sa­da Me­dved obra­ti ma­lo pa­žnju na igru. Upra­vo je po­či­nja­la no­va par­ti­ja. Me­dved vi­de da su na dve kar­te is­cr­ta­ni sim­bo­li smr­ti, a na jed­noj de­voj­ka ko­ja dr­ži pu­nu vre­ću zla­ta. Mo­mak je po­la­ko po­čeo da me­ša kar­te i Me­dved se za­ču­di ka­ko on uop­šte mi­sli da ta­kvom br­zi­nom iko­ga za­va­ra.

Ka­da je za­vr­šio me­ša­nje ka­ra­ta, on se nag­nu una­zad: – Gde je? – upi­ta neo­bič­nim gla­som ko­ji je oda­vao nje­go­vu mla­dost, ali i ne­što čud­no u ve­zi nje­ga.

To pi­ta­nje je bi­lo uža­sno sme­šno Me­dve­du. Ka­ko su kar­te le­ža­le jed­na do dru­ge, sli­kom okre­nu­te pre­ma ze­mlji, tra­že­na kar­ta je bi­la u sre­di­ni. Sad mu bi ma­lo žao što se on ni­je pri­ja­vio za ovu igru, jer bi sa nje­go­vim oštrim okom i re­flek­si­ma za­ra­dio go­mi­lu pa­ra.

– Ovaj ov­de ne­ma poj­ma da me­ša ili su svi lju­di ov­de uža­sno spo­ri i glu­pi. Ni na­lik me­ni. Da, to će naj­pre bi­ti. – po­mi­sli Me­dved.

To­li­ko je spo­ro po­kre­tao i ru­ke i kar­te da bi i ma­la de­ca iz nje­go­vog se­la zna­la gde se na­la­zi na po­čet­ku po­ka­za­na kar­ta.

Čo­vek ko­ji je sta­jao iz­nad se po­gla­di po bra­di, ma­lo na­mr­šti i reče: – U sre­di­ni.

– Opa, zna­či i ovaj je vi­deo. Ni­sam ja je­di­ni brz ov­de. – pro­đe Me­dve­du kroz gla­vu. Mo­mak ko­ji je se­deo na ze­mlji se nag­nu i po­la­ko kre­nu de­snom ru­kom pre­ma sred­njoj kar­ti. Oči de­se­ti­ne lju­di su bi­le upr­te u nje­ga i ni­je bi­lo ni­ka­kvih šan­si da ne­što pod­va­li. Uosta­lom, po­no­vo se kre­tao ta­ko uspo­re­no da ne bi pre­va­rio ni sle­pog čo­ve­ka.
– Ova? – upi­ta on po­ka­zu­ju­ći pr­stom na sred­nju kar­tu.
– Da! – već po­ma­lo ner­vo­zno od­go­vo­ri čo­vek nad njim.

On još ma­lo za­dr­ža ru­ku iz­nad kar­te i la­ga­no za­ta­la­sa pr­sti­ma. On­da je po­di­že i okre­nu. Sa kar­te se ce­ri­la smrt sa ko­som pra­vo u li­ce ne­sreć­nom po­ga­đa­ču. Me­dved se tr­že i pro­gu­ta kne­dlu. Br­zo pro­me­ni mi­šlje­nje u "do­bro je što ni­sam ja igrao".

Vid­no iz­ner­vi­ran čo­vek po­vi­ka: – Do­bro, ali još uvek sam ja na do­bit­ku tri zlat­ni­ka. Igra­će­mo još jed­nu!

Me­dve­du ovo već po­sta­de ja­ko za­ni­mlji­vo... me­đu­tim... još ne­što se tu de­ša­va­lo. Ka­ko je Me­dved sta­jao ma­lo po­da­lje, mo­gao je da vi­di ce­lu gru­pi­cu lju­di od­jed­nom. Ta­ko je pri­me­tio da se, za raz­li­ku od svih osta­lih po­sma­tra­ča ko­ji su ne­po­mič­no sta­ja­li i ne­tre­mi­ce pra­ti­li igru, je­dan tip stal­no mu­vao iz­me­đu osta­lih i pro­vla­čio kroz go­mi­lu sa iz­go­vo­rom: – Pu­sti­te me­ne da bo­lje vi­dim!

On obra­ti ma­lo vi­še pa­žnje na tog ti­pa. Bio je ti­pič­nog lo­pov­skog iz­gle­da i Me­dved ni­je ni mo­gao ima­ti ne­ko bo­lje mi­šlje­nje o nje­mu osim da je obič­na se­ci­ke­sa. Ali ipak je mo­rao pri­zna­ti da je mla­dić to ra­dio sa do­sta ve­šti­ne. Bio je pri­lič­no vi­sok i mr­šav, upa­dlji­ve cr­ne bra­de, do­sta du­že ne­go u onog kar­ta­ro­ša. Ob­u­čen u kla­sič­ne lo­pov­ske pr­nje, ve­ro­vat­no ni­je ni imao dom već je po­put klo­ša­ra spa­vao na uli­ca­ma gde god stig­ne. Ipak, da­nas mu je iz­gle­da bio sre­ćan dan. Lo­pov na­ku­pi po­pri­lič­no ple­na od ne­sreć­nih po­sma­tra­ča ko­ji ni­su ni slu­ti­li šta im se de­ša­va iza le­đa. On za­vu­če ru­ku tu, ukra­de ne­kom na­kit ta­mo i lju­di­ma po­ku­pi par ke­sa sa nov­cem iz dže­po­va.

– Baš kao što su me i upo­zo­ri­li. Do­bro je što ni­sam sta­jao ta­mo. – oce­ni Me­dved – Ovaj će još i bo­lje da pro­đe od onog jad­ni­ka što se­di ta­mo na ze­mlji i vr­ti kar­te.

Za­tim po­no­vo pre­ba­ci pa­žnju na igru, baš u tre­nut­ku ka­da je "mag" po­ka­zi­vao oda­bra­nu kar­tu. Za div­no ču­do, ovo­ga pu­ta je na kar­ti bi­la de­voj­ka sa nov­cem.

Čo­vek ko­ji je ovo­ga pu­ta po­go­dio kar­tu se ja­ko ob­ra­do­va i gla­sno uda­ri u smeh: – Naj­lak­ši no­vac ko­ji sam ika­da za­ra­dio! Ha ha ha!

Mo­mak na ze­mlji se snu­ždi i ti­ho re­če: – To je sve od me­ne. Po­tro­šio sam sve pa­re. Bo­jim se da ne­ću mo­ći vi­še da na­sta­vim.

Čo­vek se i da­lje gro­ho­tom sme­jao i od­ma­hi­vao ru­kom. Na­rav­no da mu vi­še ni­je bi­lo ni­šta va­žno ka­da je za­ra­dio pet zlat­ni­ka za ta­ko krat­ko vre­me. On bez osvr­ta­nja ode da­lje tr­gom i ve­se­lo po­ska­ku­ju­ći kre­nu pre­ma naj­bli­žoj krč­mi. Gu­žva se po­la­ko ra­zi­la­zi­la i sa­da je od svih, je­di­no još uvek na ze­mlji se­deo onaj jad­nik što je iz­gu­bio sav no­vac u po­ku­ša­ju da ne­što za­ra­di. Me­dve­du ga bi po­ma­lo žao. Mo­mak je po­la­ko ustao i raz­gle­dao le­vo-de­sno. Iz­gle­dao je kao ne­ko ko ne­ma pred­sta­vu sta će sle­de­će da ra­di, ni­ti gde da ide. U jed­nom tre­nut­ku mu se po­gled sre­te sa Me­dve­do­vim i on se upa­dlji­vo na­sme­ja, da bi za­tim sle­de­ćeg mo­men­ta na­vu­kao ši­ro­ku ka­pu­lja­ču i okre­nuo mu le­đa. Me­dve­du to bi uža­sno čud­no i po­mi­slio je da bi ne­ko mo­rao bi­ti u naj­ma­nju ru­ku lud da se sme­je na­kon ta­kvog gu­bit­ka nov­ca. Ovaj ču­dak sa­da po­ku­pi svo­je kar­te sa ze­mlje i još par svo­jih kr­pa i ne­ka­kav otr­ca­ni ogr­tač i uze štap ko­ji je do ta­da sta­jao na­slo­njen na zid po­red nje­ga. On­da, pre­ba­civ­ši za­ve­žljaj sa svo­jim stva­ri­ma pre­ko le­đa, po­la­ko kre­nu u stra­nu slu­že­ći se šta­pom u ho­du. Me­dved je sve to pa­žlji­vo gle­dao i bi mu ja­ko čud­no što se ovaj slu­ži šta­pom, a ni­je ni hra­mao ni­ti bio po­gr­bljen i ni­je imao ni­ka­kav raz­log da se po­šta­pa. Za jed­nog odr­pan­ca se dr­žao pri­lič­no do­bro. Bio je mo­žda za mr­vi­cu vi­ši od Me­dve­da, ali do­sta krup­ni­ji, ši­ro­kih ra­me­na i grud­nog ko­ša pa čak i sa ne­što ki­lo­gra­ma vi­ška. Na vr­hu nje­go­vog šta­pa se na­la­zi­la ne­ka­kva fi­gu­ri­ca, a ma­lo is­pod nje is­cr­tan ne­ka­kav sim­bol, ali Me­dved iz da­lji­ne ni­je uspe­vao da ra­za­zna šta to pred­sta­vlja. Na­kon ne­ko­li­ko ko­ra­ka on za­sta­de, po­gle­da na de­sno i klim­nu gla­vom. Me­dved ta­ko­đe po­gle­da u tom prav­cu i ugle­da onog lo­po­va ko­ji se mu­vao po gu­žvi ka­ko po­la­ko pri­la­zi.

– Zna­či ta­ko! – shva­ti Me­dved pre­va­ru ko­ja se od­vi­la – Dok je je­dan za­ma­ja­vao lju­de, dru­gi se sit na­krao. Ha! Ka­kva tak­ti­ka.

I Me­dved po­no­vo bi po­no­san na se­be što je bio do­volj­no pa­me­tan i ni­je na­seo na sve to. Sa­da je ja­sno vi­deo da je onaj mr­ša­vi još ma­lo vi­ši od svog pri­ja­te­lja pre­va­ran­ta. Ne­u­red­na raz­ba­ru­še­na ko­sa je sa­mo još vi­še na­gla­ša­va­la nje­go­vu vi­si­nu. Njih dvo­ji­ca su se ne­što do­mun­đa­va­li ne­ko vre­me, a on­da kre­nu­še la­ga­nim ho­dom... pra­vo pre­ma nje­mu! Me­dved shva­ti da je on po­sled­njih po­la sa­ta sta­jao ap­so­lut­no ne­po­mič­no i sa­mo po­sma­trao šta se de­ša­va. I sa­da je bio u ne­do­u­mi­ci šta da ra­di, da li da po­beg­ne ili da se po­la­ko okre­ne i ode? Šta ova dvo­ji­ca na­me­ra­va­ju? Ne­će ga valj­da opljač­ka­ti u sred be­la da­na i pred go­mi­lom lju­di? Uosta­lom, bra­ni­će se ako za­tre­ba. Ali ubr­zo shva­ti da od sve­ga to­ga ne­će bi­ti ni­šta. Oni su po­la­ko skre­ta­li u stra­nu i pro­la­zi­li po­red nje­ga. Je­di­no što mu pa­de na pa­met, bi, da im da do zna­nja da je sve­stan nji­ho­ve pod­va­le.

– Vas dvo­ji­ca ste stvar­no do­bri! – vik­nu Me­dved.

Onaj u odo­ra­ma ma­ga okre­nu gla­vu u pro­la­zu, po­no­vo se na­sme­ši i ta­ko­đe gla­sno i raz­go­vet­no re­če: – Naj­bo­lji!

Po­tom obo­ji­ca ubr­za­še ko­rak i iz­gu­bi­še se iza pr­vog ćo­ška. Još uvek pod uti­skom sve­ga ovo­ga, po­la­ko ko­ra­ča­ju­ći i raz­mi­šlja­ju­ći, Me­dved od­lu­či da je naj­bo­lje da sa­da na­đe me­sto gde će od­se­sti. Bo­lje ne­go da ga mrak za­tek­ne još uvek bez sme­šta­ja. Iako je sa­da bi­lo tek oko pod­ne, Me­dved kre­nu da obez­be­di se­bi pre­no­ći­šte. Sle­de­ćih ne­ko­li­ko sa­ti je utro­šio na obi­la­zak ra­znih krč­mi i pan­si­o­na ko­ji su iz­da­va­li so­be. Na jed­nom me­stu, tek par uli­ca od glav­nog tr­ga, on na­đe po­god­nu ma­lu go­sti­o­ni­cu ko­ja je iz­da­va­la so­be po ce­ni od po­la zlat­ni­ka na dan. Po­što mu je lo­ka­ci­ja od­go­va­ra­la, a svi­deo mu se i am­bi­jent ma­le krč­me, Me­dved od­lu­či da se ov­de sme­sti. Vla­snik mu je po­ka­zao so­bu i po­zvao svog si­na da po­mog­ne Me­dve­du oko sme­šta­ja. Ne­kih po­la sa­ta na­kon što se use­lio, so­ba je iz­gle­da­la po­put one u nje­go­voj ku­ći. Stva­ri su bi­le svu­da una­o­ko­lo, ali Me­dve­du to ni­je sme­ta­lo. Šta­vi­še, on je na­vi­kao na ta­kvo okru­že­nje. Sa­da je bio ja­ko gla­dan i on po­zva da mu se u so­bu do­ne­se ne­što za je­lo. Hra­nu mu do­ne­so­še za pet­na­e­stak mi­nu­ta i Me­dve­du već po­če da se svi­đa ži­vot u gra­du. Ova­kvu uslu­gu ni­je imao kod ku­će. Na­rav­no, ni ova nje­go­va ušte­đe­vi­na ne­će ve­či­to tra­ja­ti i on će već ko­li­ko su­tra mo­ra­ti da poč­ne da tra­ži po­sao. Na­kon što se naj­eo, on od­lu­či da se ma­lo od­mo­ri. Već da­ni­ma ni­je le­žao na pra­vom kre­ve­tu i sa­da se po­la­ko pri­se­ćao ka­ko to iz­gle­da. Me­đu­tim, ka­ko je bio umo­ran, san ga pre­va­ri i nje­gov od­mor se pre­tvo­ri u drem­ku. On za­spa, još uvek kroz po­lu­san raz­mi­šlja­ju­ći šta će sle­de­će da ra­di.
 

nazad