Iz novih knjiga

Mirko Škiljević

NAREDNI ĆE BITI BOLJI

("Alma", Beograd, 2011)
 

Sve se od­i­gra­lo isto­ga da­na i na istom me­stu.

Obič­no i bez ob­zi­ra u kom ras­po­lo­že­nju da sam le­gao, bu­dio sam se ve­dar i čio. Usta­jao istog ča­sa bez pre­ne­ma­ga­nja i iz­vo­lje­va­nja. Od tre­nut­ka bu­đe­nja spre­man da se su­o­čim sa svim iza­zo­vi­ma ko­je dan so­bom no­si. I bio sam po­no­san na to.

Me­đu­tim, tog ju­tra sve je bi­lo dru­ga­či­je. Gla­va mi je bi­la te­ška. Pra­zna, kao is­pu­nje­na gu­stom ma­som ni­če­ga. Ni­je hte­la s ja­stu­ka. Pri­pi­sao sam to no­ći ko­ja je pret­ho­di­la. Bi­la je te­ška, spar­na, go­to­vo trop­ska.

Za­žmu­rio sam i opu­stio te­lo. Svom svo­jom te­ži­nom gla­va je uto­nu­la u ja­stuk. Udah­nuo sam pu­nim plu­ći­ma i uža­snut se pre­nuo. Ob­li­vao me hla­dan znoj. A to je, ba­rem za me­ne, naj­go­ra mo­gu­ća ka­zna. Ako ne­što ne pod­no­sim, on­da je to mi­ris sop­stve­nog zno­ja. Za vre­lih no­ći umeo sam i po tri pu­ta da se tu­ši­ram i isto to­li­ko po­ste­lji­na da pro­me­nim. U pod­mi­ći­va­nju ve­še­raj­ki ni­je mi bi­lo prem­ca. Ču­di­lo me što se to i te no­ći ni­je do­go­di­lo. Ali, ni­sam to­me pri­dao po­se­ban zna­čaj. Gle­dao sam da se što pre do­ko­pam sve­ži­ne. Bes me ob­u­zi­mao a dan je­dva da je po­čeo.

Od­u­stao sam od ru­ti­ne. Ni­sam sa­če­kao ve­še­raj­ke i ni­sam za­me­nio po­ste­lji­nu. Oti­šao sam pra­vo u te­re­ta­nu. Ja sam bil­der. Od­no­sno, bio sam bil­der. Bio sam po­klo­nik kul­ta sna­žnog mu­škog te­la. Pre sve­ga, sma­trao sam da je neo­p­hod­no da mu­ška­rac bu­de sna­žan, da te­le­sna sna­ga mo­že da me iz­vu­če iz sva­ke ne­vo­lje. Da ne po­mi­njem pred­ra­su­de estet­ske pri­ro­de. Za me­ne, ob­li­ko­va­na mi­šić­na ma­sa pred­sta­vlja­la je vr­hu­nac mu­ške le­po­te. I imao sam le­po te­lo. Raz­vi­je­no. Mi­ši­ća­vo. Sna­žno. Pot­pu­no de­fi­ni­sa­no. Sa­vr­še­no.

Sa­la je bi­la pra­zna. Bio sam je­di­na bu­da­la ko­ja je mu­či­la i duh i te­lo udo­vo­lja­va­ju­ći vo­lji, ali ta­da ni­sam ta­ko po­sma­trao stva­ri. Hteo sam na­po­rom da ubi­jem na­pe­tost. Hteo sam na­po­rom da umr­tvim bes. Hteo sam da is­ce­dim sav znoj iz se­be. I na­rav­no, ni­je us­pe­lo. Što sam se vi­še na­pre­zao, iz me­ne se vi­še zno­ja ce­di­lo. Po­sta­jao sam sve ne­str­plji­vi­ji i ner­vo­zni­ji. Bes me ob­u­zi­mao. U gla­vi je po­če­lo da bub­nja: Ne idem nig­de... Ne idem nig­de... Ne idem nig­de...

Na­i­me, za dva da­na tre­ba­lo je za­u­vek da na­pu­stim ze­mlju. Ni­sam za­dr­ti pa­tri­o­ta, ali ni­ka­da ni­sam po­že­leo da na­pu­stim Sr­bi­ju, ze­mlju u ko­joj sam ro­đen i u ko­joj sam od­ra­stao. Me­đu­tim, ni­sam se ta­ko iz­ja­snio ka­da je tre­ba­lo.

Za raz­li­ku od me­ne ona je že­le­la po­što-po­to i što je pre mo­gu­će da ode odav­de. Ima­la je či­ta­vu li­stu neo­bo­ri­vih iz­go­vo­ra. Rat, in­fla­ci­ja, kri­mi­nal, ko­rup­ci­ja, afrič­ki stan­dard, na­si­lje, re­pre­si­ja, ne­si­gur­nost, ljud­ska pra­va... pro­kle­te de­ve­de­se­te...

Ospo­ri­ti ta­kve ar­gu­men­te bi­lo je vi­še ne­go ne­ra­zum­no. Bi­le su to oči­gled­ne isti­ne. Me­đu­tim, jed­no je pri­zna­ti či­nje­nič­no sta­nje, a ne­što sa­svim dru­go ne bi­ti iskren ka­da je u pi­ta­nju pla­ni­ra­nje bu­duć­no­sti.

Tih go­di­na, tih te­ških, bre­me­ni­tih de­ve­de­se­tih, pi­ta­nje od­la­ska za­u­vek bi­la je ne­za­o­bi­la­zna te­ma sva­kog iole ozbilj­ni­jeg raz­go­vo­ra u ovom gra­du. Shva­tio sam je ola­ko. Ne­što kao prin­ci­pi­jel­ni stav. Ne­što kao is­pra­zno re­to­rič­ko na­kla­pa­nje a ne kao pi­ta­nje od ži­vot­ne va­žno­sti. I iz­ja­šnja­vao sam se upra­vo ona­ko ka­ko se oče­ku­je od ne­ko­ga ko" mi­sli svo­jom gla­vom“. Da, iz kom­plek­sa, iz bo­ja­zni da u nje­nim oči­ma ne is­pad­nem ogra­ni­če­ni pro­vin­ci­ja­lac, ja­sno iz­re­če­ne ne­po­sto­je­će že­lje, po­stao sam za­to­če­nik sop­stve­ne la­ži.

Po­vrh sve­ga, po­ve­rio sam joj na ču­va­nje lič­na do­ku­men­ta. Kr­šte­ni­cu, dr­ža­vljan­stvo, sve mo­gu­će pri­ja­ve i po­tvr­de. Na­rav­no, i pa­soš je bio me­đu nji­ma. Dom­sko okru­že­nje ni­je ga­ran­to­va­lo si­gur­nost. Već se šu­ška­lo o ne­stan­ci­ma pa­so­ša...

Imao sam neo­gra­ni­če­no po­ve­re­nje u nju. Ste­kao sam ga istog tre­nut­ka ka­da sam je pr­vi put vi­deo. Ka­ko je to mo­gu­će? Ka­ko sam mo­gao da bu­dem ta­ko na­i­van? Ko­ji deo me­ne je od­go­vo­ran za to?

Ko­šta­la me ta in­fan­til­nost... baš me ko­šta­la...

Bez mog zna­nja sre­di­la je sve for­mal­no­sti, pri­ba­vi­la vi­ze, od­re­di­la dan i čas po­la­ska i sa­op­šti­la mi to par da­na ra­ni­je. Ostao sam za­te­čen. Ras­po­lu­ćen. To­tal­no zbu­njen.

Bi­la je to bes­pre­kor­no iz­ve­de­na tak­ti­ka svr­še­nog či­na. Ni­sam ni pret­po­sta­vljao da je spo­sob­na za ne­što ta­ko... ta­ko... ta­ko po­dlo. Po­be­sneo sam ka­da sam to shva­tio. Usme­rio sam ga na se­be i gu­šio u se­bi. Gro­zni­ča­vo sam tra­žio iz­laz, ali ni­je ga bi­lo.

Do tog tre­nut­ka bio sam uve­ren da su slu­čaj i sud­bi­na od­i­gra­li isto­vrem­no, da je u pi­ta­nju, ni ma­nje ni vi­še ne­go lju­bav na pr­vi po­gled, lju­bav za ceo ži­vot. Strast ko­ja je oslo­bo­đe­na ce­men­ti­ra­la je to uve­re­nje. Gra­dio je ilu­zi­ju čvr­ste ve­ze. Ko bi još u tom sta­nju po­sta­vio pi­ta­nje po­ve­re­nja?

Ali, sa­da znam da ni slu­čaj ni sud­bi­na ne po­sto­je. Sop­stve­nim is­ku­stvom jem­čim, da je sve što se do­ga­đa po­sle­di­ca ne­kih de­be­lih raz­lo­ga sa­mo što ti raz­lo­zi ni­su od­mah ja­sno vi­dlji­vi. Kao po pra­vi­lu, pre­po­zna­ju se tek na­knad­no, na­knad­nom pa­me­ću, ka­da se osvr­ne­mo una­zad, a ta­da je ka­sno da se bi­lo šta is­pra­vi.

Iza­bran sam po prin­ci­pu slu­čaj­nog uzor­ka ko­ji se sa­vr­še­no uklo­pio u pro­fil mu­škar­ca ka­kav joj je tre­bao. Mlad, jak i glup. Sa­mo što se ja ta­kav ni­sam slu­čaj­no na­šao na tom me­stu i u to vre­me.

Jed­nog bla­gog pro­leć­nog ju­tra, tri me­se­ca ra­ni­je, še­ta­la je cen­trom gra­da. Mer­ka­la je iz­lo­ge u Knez Mi­haj­lo­voj uli­ci. Op­ho­di­la se non­ša­lant­no kao da je sa­ma na sve­tu. Od­mah sam je za­pa­zio i iz­dvo­jio. Zra­či­la je. Odi­sa­la skla­dom i gip­ko­šću. Sa­vr­še­no vla­da­la svo­jom na­bu­ja­lom žen­stve­no­šću. Ta vr­sta pri­vlač­no­sti i iz da­lji­ne oča­ra­va. Do­vo­ljan je sa­mo po­gled na že­nu ob­da­re­nu tom vr­stom le­po­te pa da sve dru­go za­se­ni, da uči­ni da sa­mo ona po­sto­ji, da dah odu­zme.

Se­bi ni­sam da­vao ni gram šan­se. Ka­mo sre­će da je ta­ko i osta­lo. Ni­sam avan­tu­ri­sta, žen­ska­roš, šme­ker i slič­no to­me. Šta vi­še, i po­red mu­žev­nog iz­gle­da, mo­je is­ku­stvo sa že­na­ma bi­lo je oskud­no. U to vre­me ni­sam bio ni u ka­kvoj ve­zi. Ma ni "kres" še­mu ni­sam imao. Da­ni­ma una­zad pre­i­spi­ti­vao sam svo­je estet­ske na­zo­re. Je­dan deo me­ne stal­no je opo­mi­njao: Ako je sna­žno, mi­ši­ća­vo te­lo vr­hu­nac mu­ške le­po­te, za­što si sam? Hteo sam da mu do­ka­žem da sam ja u pra­vu, da je po­treb­no sa­mo da se po­ka­žem na pra­vom me­stu. Po­sto­ji li bo­lje me­sto za to od cen­tra gra­da?

Već ne­ko vre­me na­gri­za­la me i te­sko­ba. To je na­da­sve te­gob­no i bol­no ose­ća­nje. Ubi­ja ra­dost ži­vlje­nja. Uti­sku­je ose­ćaj bez­vred­no­sti. I po­red nat­pro­seč­ne fi­zič­ke sna­ge či­nio me ne­si­gur­nim i sla­bim. Ne­ma to­ga ko to, ba­rem na krat­ko, ni­je is­ku­sio. I ne­ma to­ga ko ni­je te­žio da iz tog sta­nja, po sva­ku ce­nu, po­beg­ne. Vo­đe­ni ego­i­stič­kom že­ljom da bu­de­mo vo­lje­ni, očaj­nič­ki se tru­di­mo da se ne­ko­me do­pad­ne­mo. Tra­ži­mo lju­bav iz­van se­be jer in­tu­i­tiv­no ose­ća­mo da je­di­no ona ima moć da taj ne­pod­no­šlji­vi ose­ćaj sa­mo­će pro­te­ra iz na­še du­še. A po­tvr­du na­la­zi­mo u po­vr­šnom osvr­tu uoko­lo. Či­ni nam se da sva­ko ima ne­ko­ga ko ga vo­li. Či­ni nam se da je lju­bav mo­gu­ća sa­mo ako do­đe spo­lja.

I ne bi­ra­mo mno­go. Obe­ruč­ke i bez ika­kvog dru­gog kri­te­ri­ju­ma osim estet­skog pri­hva­ta­mo ono što nam ži­vot pr­vo po­nu­di. Što to ta­ko ne do­ži­vlja­va­mo, dru­ga je stvar. Upra­vo to se de­si­lo i me­ni. Sa­mim tim što sam je iz­dvo­jio, po­kre­nuo sam i usme­rio do­ga­đa­nja a da ni­sam imao poj­ma o to­me šta za­pra­vo ra­dim. Usa­mlje­no sr­ce se ogle­da u sja­ju ne­do­stup­nog iz­o­bi­lja. Po­mi­slio sam na­iv­no, a ona se osvr­nu­la i po­klo­ni­la mi osmeh pra­ćen po­gle­dom ko­ji ni im­po­tent­nog ne bi osta­vio rav­no­du­šnim.

– Gde si ti sve ove go­di­ne? – Iz­le­te­lo je iz me­ne.

Zvu­ča­lo je otr­ca­no, ali, za­ču­do, pri­hva­ti­la je iza­zov.

– Gu­bi­la sam vre­me če­ka­ju­ći te­be. – Uz­vra­ti­la je upu­ću­ju­ći po­gled u mo­ju du­šu.
– Bo­jim se da si se na­če­ka­la. – Na­do­ve­zao sam zbu­nje­no.
– Sa­mo da znaš ko­li­ko. – Za raz­li­ku od me­ne ona je ima­la spre­man i od­go­vor i osmeh.

Tih ne­ko­li­ko po­gle­da,osme­ha i re­či, pa­li su na mo­ju du­šu kao me­lem na ra­nu. Ne, ni­sam se od­jed­nom ose­tio sna­žnim i moć­nim. Sa­mo sam po­sta­jao sve­stan da po­sto­jim još za ne­ko­ga osim za sa­mog se­be. Zbog to­ga, po­stao sam još ne­si­gur­ni­ji ne­go što sam bio. Te­ško sam na­la­zio re­či. Dla­no­vi su se zno­ji­li. Sr­ce je tu­klo na pre­skok. Čas kao da ho­će da is­ko­či iz gru­di, a čas ga nig­de ni­je bi­lo. Obra­zi su mi go­re­li. Pro­kle­ti znoj me obil­no ob­li­vao. Sve go­re od go­reg, ali ose­ćao sam se ži­vim.

Po­zvao sam je na pi­će. Pri­sta­la je. Svra­ti­li smo u pr­vi re­sto­ran na ko­ji smo na­i­šli. Pri­ča­li smo o obič­nim stva­ri­ma. Odav­no sam za­bo­ra­vio ko­jim. Ono što pam­tim i što mi je ka­sni­je če­sto tut­nja­lo u uši­ma je­ste da je obo­ža­va­la Štu­li­ća i Azru. Oti­šli smo u stan. Bio sam ube­đen da je njen...

Od­mah je pro­zre­la da je mo­ja su­zdr­žlji­vost od­raz ne­is­ku­stva. Pre­po­zna­la je i da u me­ni kip­ti od že­lje i iš­če­ki­va­nja da ona na­či­ni pr­vi ko­rak. I uči­ni­la ga je. I to sa sti­lom. Sa ne­ko­li­ko sklad­nih po­kre­ta ru­ka­ma i te­lom oslo­bo­di­la se ha­lji­ne. Le­po­ta je za­bli­sta­la pu­nim sja­jem. Bio je to pra­znik za mo­je oči. Ka­kvo je te­lo ima­la! Le­va doj­ka joj je bi­la ne­znat­no ve­ća od de­sne. Ona­ko je­dre i čvr­ste od­mah su mi ot­kri­le taj­nu. Od­le­pio sam. Na­sr­nuo. Ko ne bi!? Na­sr­nuo sam iz sve sna­ge. Na­sr­nuo sam se­dam pu­ta to­ga da­na i te no­ći.

Bio je to dan za pam­će­nje. Na je­dan sa­svim po­se­ban na­čin ko­ji se ne da opi­sa­ti ose­tio sam se ta­ko sna­žno, ta­ko moć­no da mi ni­je­dan mu­ška­rac ni­je ra­van i zbog to­ga do­sto­jan nje­ne le­po­te, nje­ne lju­ba­vi... nje...

Smeo sam u ži­vot da se op­kla­dim da me i ona vi­di u dla­ku isto kao što sam se­be vi­deo ja, ali i da ostat­ku sve­ta to ne­će pro­ma­ći. Jer, imao sam do­kaz. Nju! Upra­vo ona će to svi­ma ja­sno sta­vi­ti do zna­nja. Pa zar bi ta­kva že­na oda­bra­la ne­kog ma­nje vred­nog!?

Čvr­šće sam ve­ro­vao u tu umi­šlje­nu sli­ku o se­bi ne­go da sam živ. Ga­ran­ci­ja da je to neo­bo­ri­va isti­na na­la­zio sam u nje­nim oči­ma. Isi­ja­va­le su sre­ću. Osmeh je zra­čio mi­li­nom.

I to ni­je sve. Smeo sam ži­vo­tom da ga­ran­tu­jem da će ta­kav stav o me­ni osta­ti za­pe­ča­ćen dok sam živ. Ma i du­že. Ni­vo i ko­li­či­na sre­će ko­ja me pro­ži­ma­la ne­po­bit­no je po­tvr­đi­va­la da je upra­vo ta­ko i ni­ka­ko dru­ga­či­je.

Ose­ćaj ne­ras­ki­di­ve sje­di­nje­no­sti sa njom, sa že­nom či­ji kva­li­te­ti se ne da­ju po­re­di­ti sa kva­li­te­ti­ma bi­lo ko­je dru­ge že­ne, jer je od svih dru­gih mu­ška­ra­ca iza­bra­la upra­vo me­ne, bio je ta­ko in­te­zi­van da ni­ka­ka­vu po­tvr­du, ni­ka­kav do­kaz ni­sam tra­žio. Jed­no­stav­no, ni­je mi bio po­tre­ban. Ve­ro­vao sam u ono što me pro­ži­ma­lo ta­ko čvr­sto kao što ver­ni­ci ve­ru­ju u bo­žan­sku eg­zi­sten­ci­ju. A od bo­go­va se ne tra­že ni­ka­kvi do­ka­zi. Bo­go­vi se sa­mo obo­ža­va­ju!

I što je još čud­ni­je, istog tog tre­nut­ka, sve se pre­o­kre­nu­lo u me­ni. Kao da sam po­stao no­vi ja. Pot­pu­no pre­po­ro­đen i pro­me­njen. Te­sko­ba i sve što ide s njom za­u­vek je pro­te­ra­no. Šta vi­še, nje­no me­sto je za­u­ze­la sre­ća i to u naj­po­želj­ni­jem vi­du, u vi­du za­lju­blje­no­sti.

Za­bo­ra­vio sam sve do­ta­da­šnje te­žnje a nji­ho­vo me­sto za­u­ze­la je po­žu­da. Za­bo­ra­vio sam zbog če­ga sam do­šao u ovaj grad. Ko ne bi!? Ko bi se sma­rao obli­ga­ci­ja­ma i odav­no mr­tvim rim­skim pra­vom po­red ta­kve že­ne? I ni­je žud­nja po­kre­tač! Po­žu­da i sa­mo po­žu­da je ta ko­ja po­kre­će de­ša­va­nja!

Na­rav­no da mi ta­da ove stva­ri ni­su bi­le ni u pe­ti. Sa­ži­veo sam se sa sre­ćom. Bio sam pre­pla­vljen enorm­no pri­jat­nim sen­za­ci­ja­ma. Bi­le su ta­ko upe­ča­tlji­ve i in­ten­ziv­ne da su nji­ho­vi od­je­ci pul­si­ra­li mo­jim bi­ćem kao što od­je­ci ve­li­kog pra­ska još uvek pul­si­ra­ju uni­ver­zu­mom. Pa­met uop­šte ni­sam kon­sul­to­vao. Sre­ća pa­met ne tro­ši. Ako je ne­što do­volj­no sa­mo se­bi, on­da je to upra­vo sre­ća!

Tre­ba li još na­gla­ša­va­ti o ka­kvoj se za­sle­plje­no­sti ra­di ka­da je u pi­ta­nju za­lju­blje­nost?

Ali da se vra­tim u vre­me ka­da o sa­mo­ob­ma­nji­va­nju ni­šta ni­sam znao i ka­da ni­sam imao po­tre­bu da raz­u­mem se­be. U vre­me ka­da sam na­iv­no ve­ro­vao da ono što ja vi­dim vi­de i dru­gi, i to u dla­ku na isti na­čin kao ja.

Oti­šao sam pod tuš, ski­nuo le­vak i za­ti­ljak po­tu­rio pod mlaz le­de­ne vo­de ko­ja je pa­da­la od­o­zgo, di­rekt­no iz ce­vi. Hteo sam gla­vu da ohla­dim. Hteo sam mo­zak da za­le­dim. Hteo sam mi­sli da pre­sah­nu. Ni­su hte­le. Ro­ji­le su se i ko­vi­tla­le u ko­šmar. Za­što si do­zvo­lio da ona po­vla­či kon­ce tvo­je sud­bi­ne? Za­što baš uvek ura­diš ono što ona ho­će? Za­što jed­nom svoj ži­vot ne uzmeš u svo­je ru­ke? Za­što bar jed­nom ne pru­zmeš od­go­vor­nost za sop­stve­ne po­stup­ke? Za­što jed­nom ja­sno ne ka­žeš ono što ho­ćeš? Do­ka­žeš to! Jed­nom uči­niš po svom pa ne­ka ko­šta ko­li­ko ko­šta! Mu­ško si! Pla­ti!!!

Iz te­re­ta­ne, sa sve ran­cem o ra­me­nu, oti­šao sam pra­vo njoj. Ni­je mi od­mah otvo­ri­la vra­ta. Na­lju­tio sam se zbog to­ga. Hteo sam od­mah, bez ika­kvog us­te­za­nja, da joj sta­vim do zna­nja da ne­mam na­me­ru nig­de da idem. Ni­sam to re­kao. Ni­šta ni­sam re­kao. Ka­da je otvo­ri­la vra­ta, za­ne­meo sam kao da je pr­vi put vi­dim. Šna­la­ma i gu­mi­ca­ma za ko­su sa­ple­la je ko­su na vrh gla­ve. Do iz­ra­ža­ja je do­šlo če­lo. Iz­me­ni­la se ce­la fi­zi­o­no­mi­ja li­ca. Iz­gle­da­la mi je ne­ka­ko no­vo, ne­ka­ko stra­no. Ma­ji­ca se le­pi­la za gru­di. Bra­da­vi­ce su bo­le moj po­gled. Po­vu­kla me unu­tra, šut­nu­la vra­ta i pri­pi­la se uz me­ne. Za­ču­do, aro­ma nje­nog te­la ni­ka­da mi ni­je sme­ta­la. Ima­la je ukus stra­sti. Iz­lu­đi­va­la me. Pro­vo­ci­ra­la po­ma­mu.

Vo­leo sam taj ose­ćaj, ali ne i ta­da. U tim tre­nu­ci­ma mr­zeo sam ne sa­mo taj ose­ćaj već i se­be. Hteo sam ne­što dru­go. Pre sve­ga, hteo sam da is­te­ram svo­ju vo­lju. Na­rav­no, hteo sam i uz­bu­đe­nje i za­do­volj­stvo, ali ka­sni­je. Me­đu­tim, ni­je bi­lo ta­ko. Iako to ni­sam že­leo ta­da, ne­ka di­vlja, ne­kon­tro­li­sa­na strast ob­u­ze­la me od­jed­nom. Po­me­ša­la se sa mr­žnjom i be­som. Zgra­bio sam je, od­neo u so­bu i ba­cio na kre­vet. Ma­ji­cu je ski­nu­la us­put.

Či­ni­lo mi se da je to ide­al­na pri­li­ka da joj ko­nač­no i za svag­da odu­zmem moć ko­jom je kon­tro­li­sa­la mo­ju vo­lju. Či­ni­lo se da uspe­vam. Ona je pr­va do­ži­ve­la ek­sta­zu. Tek on­da sam se opu­stio i eja­ku­li­rao. Ma pra­vi iz­raz je ka­pi­tu­li­rao. Jer, pri­pi­la se tad uz me­ne i do­ži­ve­la onaj po­no­vlje­ni pro­du­že­ni iz­lu­đu­ju­ći or­ga­zam. I sve to bez mog ak­tiv­nog do­pri­no­sa. Je­ste, že­leo sam da do­ži­vi baš ta­kvo za­do­volj­stvo, ali za­to što sam ja uči­nio da ga do­ži­vi, za­to što to mo­že do­ži­ve­ti sa­mo ako ja to ho­ću. Ka­ko sam se ose­tio su­vi­šnim. Ka­ko sam se ose­tio ne­po­treb­nim.

U pr­vi mah ni­sam ma­rio. Seks je bio baš do­bar. Deo me­ne je že­leo još.

Pr­vi sam zbri­sao pod tuš. I ni­sam uži­vao pod pri­jat­nom ki­šom mla­kih ka­plji­ca vo­de. Ra­zum me ne­pre­sta­no opo­mi­njao da ni­sam ura­dio ono zbog če­ga sam do­šao. Po­žu­rio sam. Hteo sam još ma­lo ak­ci­je. Hteo sam da ja bu­dem taj ko­ji vo­di igru. A tek ka­da to i te­lom do­ka­žem da is­pa­lim ono što sam imao.

Za­te­kao sam je u ku­hi­nji. Pri­sta­vlja­la je ka­fu. Pre­si­ja­va­la se kao da joj je ce­lo te­lo pre­ma­za­no ete­rič­nim ulji­ma. I čim je shva­ti­la da je tuš slo­bo­dan, pro­tut­nja­la je po­red me­ne osta­vlja­ju­ći dže­zvu na vre­loj rin­gli. Ni­sam sti­gao ni da je osmo­trim ka­ko va­lja.

– Za­ku­vaj. – Od­zvo­ni­lo je.

Ni­sam.

Oti­šao sam u so­bu. Pro­zo­ri su bi­li ši­rom otvo­re­ni, ali iza spu­šte­nih ro­let­ni va­zduh je ostao te­žak, usta­jao, za­si­ćen aro­mom mi­nu­le stra­sti. Ni­je mi za­sme­ta­la. Čak, pri­ja­la je ču­li­ma.

Za­te­gao sam čar­ša­ve i raz­ba­cao se po kre­ve­tu. Ni­sam mr­dao. Da spre­čim zno­je­nje je­dva sam i di­sao. Vla­da­la je neo­bič­na ti­ši­na. I bu­ka sa uli­ce kao da je utih­nu­la. Spa­ri­na je ubi­ja­la grad.

Ša­rao sam po­gle­dom po so­bi. Sva­ki ko­mad na­me­šta­ja je bio na svom me­stu, ali u po­lu­mra­ku spu­šte­nih ro­let­ni so­ba je de­lo­va­la pra­zno. Osvr­nuo sam se na sva če­ti­ri zi­da. Ne­do­sta­ja­lo je do­sta to­ga. Na to­a­let­nom sto­lu ni­je bi­lo sve one si­le pre­na­tr­pa­nih ne­se­se­ra, ne­mar­no raz­ba­ca­nih la­ko­va za nok­te, pu­de­ra, kre­o­na, kar­mi­na i bog te pi­ta če­ga sve ne. Do sve­sti mi je do­šlo i ono što sam u br­zi­ni pre­vi­deo. Ni u ku­pa­ti­lu ni­je bi­lo go­to­vo ni­če­ga. Ostao je sa­mo je­dan če­šalj i je­dan de­zo­do­rans sa ku­gli­com. Ni­vea. Be­la.

Ipak, ne­što je bi­lo na svom me­stu. Di­sko­vi. Na­su­mi­ce sam iz­vu­kao je­dan iz go­mi­le i, na­rav­no, ubo AZRU. RAV­NO DO DNA. Uba­cio sam ga i za­pe­vu­šio.

STO PE­DEST RU­ŽA I DE­LIĆ TVOG SNA

Ali i za­ne­meo. La­ga­ni ve­trić ne­znat­no je ras­tvo­rio ro­let­ne od ze­le­nog plat­na. La­ser­ski tan­ka tra­ka sve­tlo­sti pre­se­kla me pre­ko sto­ma­ka. Is­pra­tio sam je po­gle­dom i pod pro­zo­ri­ma ugle­dao jed­nu, dup­ke pu­nu, ogrom­nu put­nu tor­bu i ši­ro­ku le­plji­vu tra­ku.

Po­vrat­ka ne­ma, bi­la je mo­je pr­va po­mi­sao. Sva­lio sam se na kre­vet. Štu­lić je pe­vao sam.

Tre­snu­la je vra­ti­ma iz sve sna­ge ka­da je iza­šla iz ku­pa­ti­la.
Tr­gao sam se.

– Za­što ni­si za­ku­vao ka­fu?! – Iz­dra­la se sa ku­hinj­skih vra­ta.
– Ni­sam. – Uz­vra­tio sam bez­volj­no.
– Vi­dim i ja da ni­si. – Pro­ce­di­la je lju­ti­to.

Čuo sam je. Bo­le­lo me uvo što je lju­ta. Ljut sam bio i ja.

DO­LA­ZIM TI KAO FAN­TOM SLO­BO­DE

Ize'm ti slo­bo­du kad ne mo­gu da is­te­ram svo­ju vo­lju, po­mi­slio sam dok je Štu­lić pe­vao, i da­lje sam. Ja sam imao pre­ča po­sla. Bio sam pot­pu­no za­o­ku­pljen so­bom. Da li je za nas, obič­ne smrt­ni­ke, slo­bo­da fan­tom­ski po­jam u ko­ji tr­pa­mo sve i sva­šta? Pu­ke že­lje na pri­mer? Šta sad da ra­dim? Ka­ko da je od­vra­tim? Po­vrat­ka ne­ma! Vo­lim je ov­de! Ov­de mi je le­po! Ne ide me se nig­de! Po­vrat­ka ne­ma!

DA TE VO­DIM RAV­NO DO DNA

Po­ja­vi­la se sa po­slu­žav­ni­kom u ru­ka­ma. Zvec­ka­lo je, ne zna se šta vi­še, šo­lji­ce, ča­še i fla­ša vi­na ili pik­sla, va­di­čep i njen zlat­ni upa­ljač. Spu­sti­la ga je po­red me­ne. Iz­vi­la se na bok. Ras­tvo­rio se jar­ko cr­ve­ni ki­mo­no od ki­ne­ske svi­le. Po­ka­za­le su se gru­di. Čvr­ste, je­dre, dr­sko su pro­vo­ci­ra­le mo­ju strast. Le­va, ne­znat­no ve­ća od de­sne, ra­zro­ko je štr­ča­la pre­ma pro­zo­ri­ma.

– Ba­la­viš. – Njen reč­nik je umeo da bu­de baš sli­ko­vit.
– Le­va ti je ve­ća.
– To znam od svo­je še­sna­e­ste.
– Ra­zro­ke su.
– I to znam.
– A šta ne znaš?
– Šta se mo­ta po toj tvo­joj tin­ta­ri? Za­što si ta­ko agre­si­van? Hteo bi ne­što?

Mi­sliš da se to ta­ko ra­di? Na mi­ši­će!?!
Ni­sam hteo da joj od­go­vo­rim. Ni­sam hteo otvo­re­no da pri­znam po­raz.
Ova sve­ska je ne­što dru­go. Ov­de, ni­šta ne­ću pre­ću­ta­ti.

Ose­ćao sam se lji­ga­vo. Iz­be­ga­vao sam da se iz­ja­snim. Iz­be­ga­vao sam kon­flikt. Jer, to bi zna­či­lo neo­po­zi­vo uki­da­nje sek­sa mo­žda i na du­ži rok, a onaj deo me­ne ko­ji je nad­ja­ča­vao ra­zum, že­leo je seks, uvek seks, sa­mo seks i ni­šta dru­go.

U ne­vo­lji, pri­hva­tio sam ča­šu. Uz­gred, ja ni­sam lju­bi­telj do­bre ka­plji­ce. Iz­u­ze­tak su tre­nu­ci s njom, a i ta­da sam po­te­zao je­dva gu­tljaj dva, at­mos­fe­re ra­di.

– Ne­ćeš da pri­čaš o to­me? I ne mo­raš. Za­bo­le me ova mo­ja... ve­ća...

Uhva­ti­la je, po­vu­kla na go­re i per­verz­no li­znu­la. Po­tom, za­gri­zla je sop­stve­nu bra­da­vi­cu. Krv mi je jur­nu­la u gla­vu. Pri­ma­kao sam se li­cem. Usti­ma. Po­že­leo sam da na svom je­zi­ku ose­tim hra­pa­vost nje­nog je­zi­ka za­jed­no sa ne­žnom me­ko­ćom nje­ne bra­da­vi­ce, ali ni­sam. Na­glo se iz­ma­kla i do gr­la po­te­gla ki­mo­no.

– To je sa­mo da znaš da i ja imam taj­ne. – Zlo­če­sto se pod­sme­va­la.
– Za­bo­le me. – Od­vra­tio sam lju­ti­to, do­lio i is­pio ča­šu na is­kap. Bio je to pre­se­dan. Tre­bao mi je do­dat­ni im­puls. Tr­žio sam ga u vi­nu. Ako sam hteo da po­be­dim nju, pr­vo sam mo­rao da po­be­dim se­be.

Kao da je či­ta­la mo­je mi­sli, osme­hi­va­la se i mir­no ot­pi­ja­la gu­tlja­je ka­fe za­či­nja­va­ju­ći ih ni­ko­ti­nom. Po­sma­trao sam je is­pod oka. U po­lu­ta­mi so­be iz­gle­da­la je ne­stvar­no. Ne­do­sti­žno. Ne­u­hva­tlji­vo. Nje­na ko­sa, nje­na du­ga cr­na ko­sa ra­su­la se po ja­stu­ku. A oči, cr­ne, sjak­ta­ve, is­pod du­gih tre­pa­vi­ca, odi­sa­le su ži­vo­tom i stra­šću, si­gur­no­šću u se­be. Spu­stio sam kap­ke. Vi­no me oma­mi­lo. Ne­ma va­lja­nog im­pul­sa iz­van nas sa­mih.

La­ga­no sam to­nuo u san.
A ona? Ona je i da­lje mir­no od­bi­ja­la di­mo­ve i pi­juc­ka­la ka­fu.

Mo­ja je osta­la ne­po­pi­je­na. Ni­sam imao ni že­lje, ni vo­lje, ni sna­ge da ote­ram umor. Čak ni oči ni­sam otvo­rio. Te­re­ta­na i mi­nu­la, te­ška noć, osta­vi­li su vid­nog tra­ga na me­ni. San je vo­lju do­tu­kao.
 

nazad