Iz rukopisa

Danko Stojnić

IZ ĐUBRETA

Situacija je bila takva. Nisam mogao da biram. Bio mi je potreban samo krov. I cena je bila takva, kao da sam iznajmio samo krov. Zidovi i (čak) jedan prozor su bili džabe. I đubre je bilo džabe. Trebalo je to raspremiti...

Izgledalo mi je da će ovo biti veoma naporno, a nisam imao ni stolice da sednem, da se odmorim. Ni kreveta, da se opustim... Gledao sam u ono đubre... sami papiri uvezani u bale... stare novine i časopisi, razglednice... vremenska pošta. Čudno đubre. Nije izazivalo gađenje. Dok sam ga se polako laćao, ono je postajalo arheološko nalazište. Mnoge stvari su mi privlačile pažnju.

Najpre ljudi. Sadržaj đubreta je bio podeljen u sedam linija, verovatno sedam ljudskih života. Među njima je bilo neke neodređene veze. Četiri su bile krajnje zagonetne u međusobnim relacijama, jedna je bila čista "nebuloza", dok su dve pripadale braći. Njihov međusobni odnos mi je privukao veću pažnju, nego odnos ona četiri "duha" ili komplikovana sekvencijalnost one "nebuloze". Bilo je tu još nekih tekstova, koje nisam mogao da klasifikujem, i još koječega.

Jako sam bio usamljen u tom ćumezu, koji mi je pripao kao životni prostor. Đubre koje je sadržalo opise sudbina i kvalifikaciju misli tih ljudi, to đubre mi je postalo prijatelj u samoći. Zato sam prvo iselio miševe i bubašvabe iz njega, a onda se sâm uselio.
 

DOKUMENT O BRAĆI

Negde krajem dvadesetog veka, pronela se vest o nepostojanju Hiliardovog prostora. Nije to bila senzacija. Niko o tome nije govorio kao o definitivnoj činjenici. Na kraju, ta vest nigde nije ni objavljena. Išla je od uva do uva, poluglasno se prenosila, bez komentara. Moj brat, koji se tada pripremao da postane veliki stehtolog, pokušao je da mi objasni: "Matematički gledano, Hiliardova konstanta može da bude negativna. Ako je to tačno, onda... nema ničega!" Iako nisam shvatao o kakvim se tu vezama radi, veoma sam se uplašio. "A nematematički? Može li prostor da se konkretizuje multiplikacijom sa negativnim faktorom?" pokušavao sam da odagnam strah postavljajući pitanje koje ni sam nisam razumeo. "Može! U tome i jeste stvar..." glas mog brata je zvučao tajanstveno. "Pozitivan, negativan... isto nam se hvata. Sve, baš sve, ili jeste, ili nije. Potpuno jednak zakon vlada tamo, gde ničega nema, i ovde, gde... valjda, sve postoji."

Nije ovo saznanje ni predviđalo ni uslovljavalo apokalipsu. Možda smo se te večeri, kao i mnogih drugih, okupili za stolom sa roditeljima. Možda smo, kao što smo to često radili, išli u bioskop. Ili smo svirali gitaru, šetali po parku sa devojkama... Međutim, ja sam od tada počeo da razlikujem dva prostora: "hi minus" i "hi plus". Nije ta razlika bila sasvim jasna. Nisam mogao da kažem "ovo je ovaj, a ovo onaj". Više sam tu razliku slutio. A slutnja je bila neposredno uzrokovana harizmom starijeg brata.

Uticaj je bio neizbežan. Svet se i dalje kretao ustaljnim tokovima, ali, ja sam mislio i pisao u sistemu dva prostora. I, tu nije bilo pomoći (ako je, uopšte, i bila potrebna).

Prepoznavanje "hi plus" ili "hi minus" prostora (i radnje), i opredeljivanje za neki od njih, bilo je nenamerno. Ponekad, možda, i pogrešno.

Ako bih baš i morao nekako da odredim ta dva prostora, "hi minus" bi bila potencijalna, trenutno prazna arena. "Hi plus" je prostor u kome leti perje. Mada, ovakvo određenje, kada bolje razmislim, ne obuhvata sve situacije. Možda čak ni većinu, ali, olakšava "shvatanje nerazumevanja" kako je voleo da kaže moj brat.

Mislim da sam prvi put video tu vrstu podvojenosti prostora, čitajući neku priču (koju sam možda i sam napisao) o nekom čoveku koji je posle smrti došao pred Boga. Imao je mnogo problema smišljajući kako da sumira svoja dela. Dugo je taj živeo, i tu je bilo svega i svačega. Ko bi se svega setio, a da ne naruši ravnotežu koja podržava opštu činjenicu, koja može da ima samo dve vrednosti: pozitivan ili negativan. Vremena nije bilo (bukvalno!), pa je morao da se izjasni, bez obzira na neodlučnost. "Bože, mnogi misle da sam im naudio. Ali, pitaj i one druge, pa će ti reći kako sam bio plemenit, i mnogima pomagao." Ne sećam se čitave radnje, ali, na kraju dotični konstatuje: "Bog se samo tužno nasmešio... A ja ga više nikada nisam video..."

Dobroćudna presuda u potencijalnoj areni... najteža kazna kojoj nedostaje samo zahvalnost. I šta još?

Odavde neće ići lako. Bolje bi bilo da se poslužim adekvatnim primerima nego da pokušavam da objasnim ono što ne uspevam da sagledam u celini.

Jednom sam, greškom, dospeo u "hi minus" prostor. Tamo se dešavalo – veliko ništa! Šalim se. Stvari su daleko komplikovanije. Kako tamo nije bilo vremena (u smislu kako to mi /iz "hi plusa"/ očekujemo), otvorile su mi se brojne mogućnosti za direktno proučavanje događaja iz našeg sveta, bez obzira na njihovu hronologiju. Hronologija je tamo prostorna dimenzija, tako da je moguće da se, kao na nekoj izložbi u muzeju, šeta od događaja do događaja, i, ne učestvujući u njima, posmatra do mile volje. "Eksponati" su podeljeni u dve grupe: A i B, i, mada su akteri u obe varijante isti, među njima nema veze. Stoje tako nepomični. Rekao bi čovek, bez ikakvog značenja. Osim, što, na primer, nikada ne biste zamišljali ovakvog Kraljevića Marka. Iz A grupe događaja, lako sam se izvukao. Sa B je bilo mnogo teže. Za malo da ostanem zaglavljen u njoj...

Teško mogu da napravim veliku razliku između dve grupe "eksponata". Čini se da su B događaji mnogo ređi, značajniji. Gomila A ne može ni da se sagleda, toliko je učestala njihova pojavnost.

Sve u svemu, mogu da kažem da je ova noćna mora bila veoma uticajna u procesu modeliranja mog privatnog ludila.

Kada sam bratu ispričao o ovom iskustvu (očekujući potsmeh praćen značajnim komentarom), on me je samo pokroviteljski potapšao i rekao da se ne sekiram, jer nikada neću moći da izbegnem subjektivizam. Tada sam bio razočaran ovakvom reakcijom. Kasnije sam bio ambivalentan. Danas je doživljavam kao pravu utehu. U budućnosti će biti sasvim ordinarna činjenica. I, tako je to...

[Da budem dosledan skribografskoj metodi, jer samo pomoću nje mogu ponešto da spasim, dodaću malo ličnih komentara.

Ovo je bila dobra ideja kojoj nisam bio dorastao. Na primer, u A grupi se nalazio jedan čudan događaj. Lepo se videlo da je tu Bulgakov (Mihail Afanasjevič) sa nezadoljnim izrazom na licu. Rekao bih, bolestan čovek. Sedeo je za stolom u nekoj kancelariji, dok mu je neka baba, čijeg lika ne mogu da se setim, držala pridiku. Događaj–eksponat je bio obeležen sa A – BMA e_253*10⁹_{+ 327}; već sledeći (A – BMA e_253*10⁹_{+ 328}) pokazivao je jako loše Mišino osnovno stanje. Dok sam posmatrao tu sekvencu, pogledi su nam se sreli, pa sam lepo "čuo" kako mi (bezglasno) kaže: "Ne mogu više, brate!" Možda bi se, prokletinja jedna, pomerio i progovorio da sam imao strpljenja da nastavim posmatranje. Međutim, od 328 sekvence sam izgubio volju i prešao na neki drugi događaj.

Mislio sam o ovome. Kakve li veze postoje između Bulgakova, moje životne priče i Mak Tagartove teorije? "Brat!" bio je odgovor koji mi je stigao direktno iz etra. Iskreno sam mu se... iznenadio.]

Imao sam nekoliko praktičnih literarnih vežbi u "hi minusu" ("hi plus" priču bih preslikavao u "hi minus" okolnosti); možda je bilo i efikasnih proba tog tipa, ali, nisam smeo da rizikujem sa poznatim piscima i delima. U stvari, "hi minus" se ponašao kao sintetički prostor, u kojem je moglo da funkcioniše sintetičko (čitati proizvoljno) pravilo. Ko pati od inferiornosti, ova vrsta slobode mu donosi najveći užitak. Verovatno je malo ko čuo za George Francis Sthaller-a, poznatijeg, možda, po pseudonimu Don Hong. Njegov žanr je bio "bizar" (bez pornografske konotacije). Upravo mi je zbog toga i bio interesantan. Na primer, njegova priča "A happy new year" mi je bila veoma izazovna za modulaciju u "hi minus" sintetičkom registru. Zato je prenosim (sa dozvolom izdavača) u celosti, a potom i sintetičku modulaciju.

(Napomena: prevod sa engleskog je moj.)

A happy new year by Don Hong (in: Let stupidity write stories instead of your mind, Barker press, New York, 1956).

Budala sam, na sebi svojstven način. Treba li da budem ponosan? Odgovor je: "Danas da! Sutra... već ne znam." Dakle, prošle Nove godine me je ostavila devojka, izgubio sam posao, dobio gonoreju i vratio se u roditeljski dom. Sa trideset dve. Mislio sam da ništa više neće da me snađe... Ali, šetajući se rodnim gradom (ne vredi da mu navodim ime, ni gradonačelnik ne zna da ga izgovori kako treba) susreo sam lidera opozicionog (tada republikanskog) bloka. Znao sam ga još iz osnovne škole kao kretenčinu, pa me nije iznenadilo kad je rekao: "Buddy! Znam te ko’ staru paru. King se prezivaš, i po definiciji si mi neprijatelj. Ali, gori mi je neprijatelj Betty Queen!" Video sam da je pijan, pa sam mu odgovorio, sa namerom da ga otkačim, jednakim bezobrazlukom: "Seronjo, neprijatelj sam ti jer sam crnac! Da sam ti jebo sestru, garantovano bih završio na drvetu, sa mudima u ustima!" Uzvratio mi je gotovo uplašeno: "Svašta sam bio, ali nisam rasista!" Sutradan su ga našli mrtvog u žbunju gradskog parka. Neko ga je ucmekao. Ali, neko ga je i video kako se prepire sa Kingom na ulici. Tako sam se našao u istražnom zatvoru, a procedura je potrajala čitav zakonski maksimum. U međuvremenu, majka mi presvisne od tuge, a šlogirani otac ostane sam, bez zdravstvenog. Jedina svetla tačka je bila komišinica, milosrdna sestra, koja je negovala ćaleta punih šest meseci, odnosno, do njegove smrti. Ne znam zašto mi je to toliko neverovatno, sa tom sam ženom dočekao ovu Novu godinu. Naravno, poželela mi je "a happy new year" i poklonila plišanu mačku koja nosi sreću. Nisam imao šta drugo, pa sam joj poklonio dvesta dolara, ali imam utisak da joj se to nije dopalo. Što se plišane mačke tiče, evo, već je petnaesti januar, a meni se još nije desio nikakav maler. Možda i radi.

Nije čudo što Don Hong nije postao poznat, ali je čudno koliko priča spada u "hi plus", i prosto mu se prilagođava.

Priča ima skoro nikakav emotivni angažman, prosto ispunjava prostor, ne manipuliše smislom, analizom funkcionalnih relacija etc. Reklo bi se, prosto nabrajanje događaja. Zato je pogodna za modifikaciju u "hi minusu" gde postoje zone u kojima se relacije potenciraju i one u kojima se atenuišu.

Ovde treba da obrazložim modifikaciju. Prvo, paralele iz "hi plusa" i "hi minusa" nisu u odnosu "original i odraz u ogledalu". Don Hong oca zove "matori" (the old man) a majku prosto "ma’a" (mum). Komšinica je "sister of mercy", a glavni lik sebe denotira po prezimenu "King", to jest, kralj. U "hi minusu", relacija se sastoji u tome da je King pridobio obe očeve "ženke". Majka je "presvisla" (passed away brokenhearted) od prevelike ljubavi i brige za sinom, a očeva negovateljica je, očigledno, imala afinitet prema Kingu (iza tri tačke na kraju priče, verovatno ju je zadržao za sebe). Tako postoji jedna atenuacija i jedna augmentacija u relacijama koje potiču iz edipalne konflikcije.

Zato mi se učinilo najpogodnijim da relacionu konfiguraciju prevedem u priču o životinjama (nepriznati žanr, koliko znam, za razliku od basne).

Međutim, moj stariji brat je napravio grubu sprdačinu sa tom pričom; ja sam je, zbog toga, odbacio. Radilo se o vukovima, ako je to uopšte značajno...

Danas, brat i ja ne govorimo. Zbog nekih apsolutnih gluposti. Meni do njegovog mišljenja više nije stalo. Tako sam "hi minus" transformaciju potpuno relativizovao. U toj je priči Edip već u ranom dečaštvu počinio svoj greh, svesno i bez kajanja. A kada je postao "zreo", upotpunio ga je jednim neopevanim masakrom, u kojem jedino otac nije stradao. Bukvalno! Tu je bilo nekoliko ubistava iz strasti, i jedno samoubistvo bez strasti. Dakle, otac je jedini preživeo, ponovo se oženio, i imao gomilu dece. Daj bože da mu nova žena nije ćerka ili što slično.

Ali, čuo sam kako moj brat, vrli stehtolog, profesor univerziteta u glavnom gradu, pravi neslane šale sa mojom literaturom, neprimereno interpretirajući mojoj majci moje motive. Eto, tako sam postao zao. Novog Edipa sam odbacio. Ili, nisam?

I, to je to...

Međutim, kad bolje razmislim, ko ga šiša! Da sam ja njemu rekao: "Brate, ta ti je priča obična budalaština!" ili, još gore, da sam se okolo sprdao sa njegovim tekstom, on bi svoju priču svejedno zadržao. "Bata mi je nešto ljubomoran..." Tako bi on racionalizovao svoju frustraciju. Tako bi nekako i Kevi objasnio, a ona bi njemu: "Pametno mamino, ne slušaj ti nikoga!" Odvratna mi je ta njihova regresivna razmena. Samo čekam da napiše neko sranje...

Zato, evo te moje priče (u formi skibografske parafraze, jer sam uništio original, koji sada smatram dobrim). Ipak, nešto sam je ublažio (da ne bih pisao priču o životinjama, a ni basnu), pa sam vukove opet zamenio, nekim humanoidima, takođe čoporativnim bićima, koja, eto, nisu ljudi, ali su inteligentni. Nisu ljudi, u smislu nemanja etičke funkcije. Ukratko, radi se o čoporu inteligentnih grabljivaca i gramzivaca. Jednom rečju, na smrt preplašena stvorenja. Stalo im je samo da prežive i nadžive.

U takvom čoporu, jedan mužjačić, sin omega mužjaka, reši da preuzme stvar u svoje ruke. Na prevaru je oca pretvorio u ženku (tu se videlo koliko su ta bića inteligentna i beskrupulozna), a onda se sakrio kod majke u vaginu. (O čudima koja predstavlja anatomija tih bića, ne mogu ni da govorim; možda nekom drugom prilikom.) Pošto je majka bila dosta "aktivna", mali je odande otsecao penise ljubavnicima, a kada je sredio i glavnog mužjaka, pobedonosno je izašao iz pičke materine kao jedini kuronja čopora.

Iskreno, nosim se mišlju da se pomirim sa bratom, da nekako izgladim odnose i poravnam krivice. Sva sreća da je brat u pitanju. Sa sestrom bi bilo teže... U stvari, doneo sam odluku: pisaću mu, i pismeno ću da mu objasnim moje literarne motive. Ako pismo ne bude pročitao, to je tako. A, ako bude...

Ovde ću da stignem vreme i stvari prenesem realno. Mislim da će taj metod da bude najefektniji.

Utorak

Savio sam sve ovo što sam napisao do reči Utorak i zatvorio u koverat. Adresirao sam mu na katedru. Kao ekspeditora sam označio iunior Frater, mada nisam imao jasan motiv da upotrebim latinsku reč. Valjda, i sada želim da ga uplašim, kao nekada, u našim dečjim igrama.

Sreda

"Zašto insistiraš da sam ti stariji brat? Stariji sam samo pet minuta... Ti i ja smo iz istog koitusa... Slušao si razne tračeve, a nisi čuo kada sam ti rekao da si najbolji pesnik kojeg sam upoznao. Možda, ipak, preterujem, ali, u društvu si najboljih, i, ako budeš želeo, pomoćiću ti da se i javno svrstaš gde ti je mesto.

Sada, ti meni da pomogneš. Pošto te cenim, a i volim, da mi kažeš svoje mišljenje o ovome što ja pišem. Stehtologija je na umoru, a ja ne želim da umrem sa njom. Zato sam počeo da pišem, odnosno zapisujem, stvari o kojima, kao naučnik, nisam smeo javno da maštam..."

Njegovo me je pismo obradovalo i uznemirilo. Kada sam shvatio da se "bojim konkurencije" pomislio sam kako je Keva već matora, a mi, već "zreli" ljudi. Olakšanje! Sledi tekst mog starijeg brata, o kojem treba da se izjasnim...

Zatvorio sam oči i pokušao da se setim odakle to dolazi. Obične misli su tu negde, oko ušiju. Nešto složenije, trepere između očiju i potiljka. Onda, grupa misli koje ne mogu da lociram. Na kraju, najsuptilnije i najsloženije misli, koje imaju konstantnu dinamiku, zauzimaju eksterijer. U mom slučaju orman i lavabo. Ali, one nelocirane, među kojima je tušta i tma kvalitetnih, odakle dolaze, i gde žive?

Žmurio sam tako, i pokušavao jednu da trasiram. To je bila muzička misao. Zapravo, jedan akord. Ef, de, a, ce, e. Ali, nije išlo. Misao je bila tu, i bila je bez porekla...

U toj grupi misli (zvao sam ih "misli bez adrese") postojao je jedan koncept, koji nije imao ni imena. Čak ni opis ideje nije bio pristupačan. Preterano koristeći maštu, mogao bih da ga opišem terminom "emotivna mašina". Naravno, nije se radilo o mašini. Čak ni o bilo kakvoj vrsti naprave. Oštroumna koncepcija nije proizvodila emocije, nego je reagovala na njih. Pokušao sam to da realizujem. Ta koncepcija je, u svojoj krajnjoj varijanti, uticala na sadržaje koje sam zapisivao...

Završavajući rad na emotivnoj mašini, osetio sam neopisivu beznadežnost u trenutku kada sam opisivao defektno biće. Morao sam da upotrebim sopstveni kognitivni sistem, kako bih umirio to osećanje. Umalo da se ubijem! Takoreći, zamalo da stradam u "laboratoriji".

Radi se o prostom odnosu, a meni je teško da ga na razumljiv način opišem. Možda na primeru.

Imao sam nekog rođaka koji je bio skoro lišen emocija. Nekako smo se svi trudili da mu pomognemo da se održi, a on je, kao nekom vakuum pumpom, usisavao naše napore i sadržaje. Samo, niko nije osećao da se usisano negde čuva. Nestajalo je, kao da je upalo u bezdan... Mnogo su nas zamarale ovakve aktivnosti, pa smo počeli da ga izbegavamo. Posle se ubio.

E, sistem emotivne mašine, dosledan sebi (to jest, da reaguje shodno emotivnom naboju), jednostavno bi se "gasio" u susretu sa tim rođakom.

"E, moj rođače. Svega je bilo u tebe, a ostala je samo "vakuum pumpa za emocije", i emotivni dug koji si ostavio – nikom. Sve si nas oštetio, a niko se ne buni." Da sam imao priliku, ovakav bih mu nekrolog održao. A onda bih, u drugom delu govora, opravdao svoju ličnu privrženost idealizmu, u njegovoj najvulgarnijoj formi. Rekao bih kako mi je dosta dugova i dugovanja, cena i plaćanja... ekonomskih istina i istine. U tom bih se govoru setio kako sam i sâm lično bludeo shvatanjem da se ideje vezuju za energetski, nematrijalni deo stvarnosti. Energetski deo je deo materijalne realnosti; ideja je samostalna, i može da postoji ne trošeći baš ništa, da se javlja bez povoda, i isto tako da nestaje, nestankom potvrđujući svoju večnost. Misao teško može da dokuči ideju. Jer, misao je veliki trošadžija... "Neka ti je laka crna zemlja! Slava mu!" Tako bih završio taj govor da sam imao priliku da ga održim. I, prosto vidim izraze na licima onih koji su došli da isprate tog rođaka – samoubicu, koji je osramotio čitavu lozu svojim kukavičlukom. Zgledaju se rođaci. Neki pomišljaju, lepo se oseća, "Evo još jednoga! Gotovo je sa našom lozom!" Ne mogu da se uzdržim, pa objašnjavam: "Dragi moji, naš rođak je napustio ovaj svet zbog materijalizma koji ga je pritiskao. A ja sam obični idealista. Nema mesta vašem pesimizmu!"

U stvari, posle "Slava mu!" ne bih više ništa rekao. Ne bi bilo u redu.

Ali, verovatno je u redu što sam zalutao u svet ideja vraćajući se sa sahrane. I, gle "čuda". Prvo naletim na pokojnika Sedi pored svoje humke; nit’ romori, nit’ govori. Ne može ni da se dozove. Mislim da je to zbog toga, što sam nedovoljno u vasioni ideja. "Sigurno me i ne čuje!" Eto, to sam mislio gledajući ga kako tupo sedi u svojoj večnosti. Žao mi je što mu nikada neće biti bolje. Sudbina...

Nisam se ni vraćao u ovaj svet, sve do kapije groblja. Nastavio sam id ea vasionom osvrćući se u čudu. Ni po’ jada da sam tamo video samo pokojnike. Bilo je tu naprava, raznoraznih opštih koncepcija, živih ljudi... Sve je to postojalo nekako disocirano. Obradovao sam se kada sam video jednu ženu (u materijalnom smislu živu) koju sam, nekad davno, jako voleo. I ona se od sveg srca smejala. Ali, ne zbog našeg ponovnog, makar i ovakvog, susreta. Više mi se podsmevala: "Tvoje su ideje baš disocirane! Aha-ha-ha..." Bilo mi je neprijatno. Kao da sam se obrukao zbog svoje slabosti. Slabosti u idejnom smislu. Zamakao sam pored kapele prema kapiji, jasno je čuvši kako plače. "Nisam ja baš takav slabić!" pomislio sam, iznenada otkrivajući koliki sam slabić.

Na samom izlasku, sreo sam (sustigao sam ga) svog blizanca. Jedino me je on razumeo u tom trenutku. "Jedva preživesmo ovu eksurziju u Hiliardov prostor." Tačno je zaključio. Kao da smo ludovali udvoje; ili ujedno, teško je reći. On je, davno, strahovao u vezi Hiliardovog prostora, i tražio je da mu objasnim. A ja, nisam umeo sem da mu predočim

Χ = χΣ θ/n-1

i da mu kažem da je imenilac zbir svih dimenzija Hiliardovog prostora a n njihov broj. Danas bih još mogao da ga "umirim" sa istom formulom u kojoj χ ima apsolutnnu vrednost (lχl). Ali, ne verujem da bi bio zadovoljan, kao što ni onda nije bio.

__________________

I dalje je sreda. Pitao sam se da li odmah da mu odgovorim, ili da sačekam do sutra, da mi se malo slegne. Uvređen sam bio, a čini mi se da je trebalo da budem polaskan. Morao sam ovo da razrešim odmah. Odlaganje ne bi bilo od koristi.

Pozvao sam ga telefonom: "U pravu si, nisam zadovoljan. Tekst je u redu, ali objašnjenje mi je grozno. Ne znam, ali mislim da je i u matematičkom smislu pogrešno postavljeno. U svakom slučaju, ja sam ti brat, i, iako blizanac, nisam ti polovina. Jesam polovina, ali ne tvoja, tako da slobodno možemo da se družimo kao pravi kompatrioti, iz istog koitusa." Ćutao je, mislim par minuta, onda je spustio slušalicu. Bilo mi je nelagodno. Bolje da sam sačekao četvrtak

Četvrtak

Ništa.

Petak

I dalje, ništa. Da sam mu rekao da sam ja on, da nam je ludilo isto i da delimo to breme...

Subota

Najavio je posetu. Hoće da me upozna sa svojom ženom. Keva je mnogo voli... Stigli su u minut. Dobro je, nije lepa! Ova pomisao mi je samo okrznula svest. Okrenula je glavu dok smo se brat i ja grlili i ljubili. Posle je bilo opušteno. Ona je veoma obrazovana, duhovita, senzibilna, dovoljno detinjasta, pa sam počeo da je želim, ali, nisam to ničim nagovestio. Ta mi je pomisao jasno i odmah prodrla u svest. On se raspitivao za moju polovinu. "Na putu je. Videćeš je, ima vremena." etc. Nisu se dugo zadržali, valjda ne zbog toga što nisam imao nikakvo posluženje. Ipak, mučno mi je. Najavili su se, a ja nisam ništa... Sedim sam u sobi, i sa tugom gledam tri šoljice za kafu. Nisu je ni popili. Napolitanke koje sam poređao na jednu tacnu, nisu ni pipnuli. Bolje bi bilo da sam ih izveo u neku kafanu. Ali, očigledno sam bio blokiran. Njima kao da i nije stalo.

Pored mog nesrećnog posluženja, ostao je neki tekst koji mi je brat doneo. Valjda novi literarni radovi. Nisam odmah uzeo da ga pogledam. Tek negde u dubini noći, prelistao sam fasciklu: njene pesme...

Nedelja

...
"Veoma mi se sviđaju."
"Hvala. Vidimo se."
"Važi..."
Moj brat nije bio kod kuće.

... Sreda

Sastali smo se sami, nas dvojica, u kafančetu na uglu Kevine ulice. Rešili smo da je, ipak, ne posetimo. "Ma, bez veze bi bilo..." bio je jedini argument koji smo upotrebili prilikom donošenja ovakve odluke. Pola sata mi je pričao šta sve radi. "A ti?" pitao je napokon. "Pišem ep o Narcisu." improvizovao sam na licu mesta. "Kako, ep?" čudio se moj brat. Ispričao sam mu kako sam u jednoj staroj arhivi našao original i prevod asirskog epa o Nar khu dem-u. Radi se o junaku koji je u jednoj bici izgubio polovinu lica. I, mada ni do tada nije bio lepotan, počeo je da zagleda preostalu polovinu da je doteruje i licka po ceo dan, dok se jednog dana nije zaljubio u nju (svoju preostalu polovinu lica). "Od kako sam upoznao original, odvratna mi je helenska varijanta." završio sam samouvereno. Impresionirao sam svog starijeg brata. Nisam mu rekao da sam stvar izmislio (ili kompilirao) ad hoc. Obećao sam mu prvi primerak rukopisa. Otišao je ošamućen (doduše, popili smo po litar piva, a bila je i vrućina).

Četvrtak

Zvao me je da se, posle posla, ponovo nađemo na istom mestu. "I da ne potežemo pitanje, ne idemo kod Keve! Važi?" Složio sam se.

Bilo nam je je još lepše nego juče. Još više piva. Svašta smo se napričali. Jedino mi je bilo nelagodno kad me je iznenada upitao da li sam mu doneo narkudema. Instinktivno sam rekao da nisam, iako u trenutku nisam prepoznao ime moje jučerašnje laži. Praktično, nije bilo prostora za razotkrivanje iste, pa sam obećao da ću mu ga doneti sutra.

Sada sedim i pišem, na silu.

Nije bilo kad je bilo, no kad Gospod reče, / Narkudemov mač, ko vreme, tuđe vojske seče. / Druge vere, strane zemlje, pa ni njini Bozi, / Nisu mogli preprečiti ovoj snažnoj nozi. / Volela ga, kažu, cela vojska starog Kira, / Sùdbina ne dade da sestrica Sreća bira. / Sečivo iz jake ruke nekoga junaka, / pola lica Narkudemu preseli kod Mraka. / Silni junak svake hvale od Boga dostojan. / Više nego muški ružan, himnom bi opojan. / Drugu polu lica svoga u zrcalu traži, / Mije, gladi, čisti, striže, stvara svoje laži. / Svet je ovaj pun ljubavi, samo da se uzme. / Ima je na sve strane, svaku dušu zauzme. / A Narkudem svoju, ružno, u zrcalo juri, / U tamnicu za ljubavi, svoju će da turi...

Petak

Ja sam pio pivo, a on je, kao opčinjen, čitao ep. Njegove ogromne smeđe oči, nalik mojim, ispunile su se suzama. Završio je čitanje, blago mi se nasmešio i rekao: "Lopove lažovski! Mene si našao da zajebavaš!" Laknulo mi je.

Ponedeljak

Pili smo pivo na ćošku i pričali...

Utorak

Idem.

Sreda

Njegova žena i ja. Nismo se suzdržavali. Imali smo seks dva puta u roku od jedva pola sata. U mom "fići". Još se ne kajem. Da je on to meni uradio... ne znam šta bi bilo.

Četvrtak

Pili smo pivo na ćošku i pričali. Još se ne kajem. Nosim se sa svojim licemerjem.

Petak

Iz kafančeta smo otišli kod Keve. Nije nas prepoznala. "Ima još malo..." rekla nam je tetka koja je neguje. Kad smo se vraćali (u kafanče) brat je zaplakao. Ja nisam. Tek posle. Kod kuće. Sam.

... ... ... ...

Utorak

Mesec dana se nismo čuli. Javio sam se samo tetki. Keva je živa, dobro je, ništa joj, sem pameti, ne fali.

I, šta sad?
 

LINIJE ČETIRI DUHA

Nas četvorica sa "krajnje zagonetnim međusobnim relacijama", sreli smo se jutros na železničkoj stanici. Svaki je trebalo da putuje u drugo mesto, ali, pošto smo se sreli, a posedujemo te "zagonetne međusobne relacije", seli smo u isti kupe i krenuli u zajedničko odredište. Put je bio zanimljiv, i nezanimljiv. Zanimljivo je bilo to, što se u svakom od nas, individualno, kuvala neka "zajednička" stvar, a da niko od nas nije znao o čemu se radi. Nezanimljivo je bilo to, što smo ćutali sve vreme. Nismo se čak ni upoznali. Putovali smo ceo dan (do malopre). Ručali smo za istim stolom, u mestu za koje niko od nas nije čuo. Ime mu se sastoji samo od suglasnika. Da li je Mrč, ili Črnj, ili nešto slično, ne mogu da se setim. Zanimljivo je bilo i to, što se "zagonetna relacija" manifestovala sinhronicitetom raspoloženja. Iako nismo razgovarali, u isti mah bi nas spopao smeh ili tuga. Tako smo, verovatno, drugima izgledali sasvim normalno. Kada smo stigli, došli smo na ovu adresu, ušli u ovaj stan sa namerom da održimo sastanak i definišemo svoje međusobne relacije i zajedničke ideje. Umesto svega, sedeli smo na podu, oko ničega, buljili u prazno ispred sebe, povremeno se nasmejali, a, u jednom trenutku smo i pustili suzu. Najduže smo ćutali... ćutali... ćutali...

- U pičku materinu! Šta ovo znači? Zašto samo ćutimo? Ne mogu više da izdržim! Jebem ti ovakvo udruživanje! Ovo je besmislica!

Ovako sam se izdrao na grupu. Jedinu kojoj sam pripadao. Oni, kao da su se prenuli, svi ustadoše i počeše ljubazno da se pozdravljaju i rukuju. I sa mnom su se pozdravili, a onda otišli. Kud koji mili moji! Ostao sam sam u ovom ćumezu ko’ budala. Ni zašto sam došao, ni zašto baš sa ovim kretenima, ni kad mi je palo na pamet da odustanem od planiranog puta; i šta sad da kažem mojima kad se vratim kući, kako da opravdam izostanak sa posla...

Mislim se, sudbina valjda. A opet, moram da upozorim druge ljude na opasnost koja im preti od ovakvih iskustava. Ko zna gde sam mogao da odem! Mogao je da me pojede mrak. Zato sam i uzeo da zapišem ovu moru, kako bi je drugi izbegli. Samo bolje da se ne eksponiram sa ovom pričom, da ne kažu: "ludak". Ostaviću je ovde, pa ko naiđe, neka je pročita, ako ne bude kasno. Ili rano. Istine ove vrste ne mogu da se saznaju u dobar ili zao čas, nego "na vreme".

Dotukla me je hronologija današnjeg dana. Jedva se držim u budnom stanju. Odspavaću ovde (napolju već pada kiša), pa ću ujutru da krenem nazad. Valjda "nazad" nije toliko traumatično kao "napred". U svakom slučaju, osećam se kao dete, a potpuno mi je nejasno da sam toliko izgubio taj osećaj iz vida. Možda i neću da se vratim "nazad". Možda ću da se izgubim, pa odem negde, pitajboga gde. Mahinalno pogledam kroz prozor, kao da vidim gde ću, kad ostala trojica stoje pod banderom, ćute i kisnu.

Napravio sam se da ih nisam video.

Godinu dana kasnije

Vratio sam se ovde, u Franca Kartela 26, na četvrti sprat u stan broj 8. Stan je i dalje prazan. Moje svedočanstvo je i dalje tu (znači, niko ga nije pročitao). U sandučetu su tri dopisnice koje sam poslao sam sebi, neverujući u ondašnji događaj. Onu trojicu, koju nisam video nikada pre, nisam video ni posle.

Seo sam na pod, gde sam sedeo i pre godinu dana, malo buljio u prazninu ispred sebe, onda uzeo papir da dopišem svedočanstvo. Možda će stvarno jednom da ima neki značaj. Ne znam, do duše, kakav...

Nisam jednu, nego sam tri noći proveo ovde, u ćumezu, među kojekakvim papirima, miševima i bubašvabama, tačno pre godinu dana. Teško mi je bilo da krenem "nazad". Izgledalo mi je kao da se nešto ovde dešava, a ja ne vidim šta. Propustiću nešto, eto, to sam mislio. Makar prividno, nisam propuštao ništa. Samo sam gubio vreme i propuštao realan život.

Četvrtog dana, uveče, stigao sam kući.

- Ne pitaj me ništa! – rekao sam ženi. I, nije me pitala. Bio sam toliko gladan, da nisam mogao ni da jedem. Popio sam mnogo vode. I vina. Deca su tiho plakala, kao da su se bojala da puste glas. A taj bi mi jedino pomogao. Ipak, nisam im se obraćao, da ne pogoršam njihovu anksioznost.
- Ništa me ne pitaj! – rekao sam šefu kad sam stigao na posao.
- Samo da znaš, ovo pali samo jdenom u radnom veku! – bilo je sve što mi je rekao. Bilo mi je nelagodno, ali, u suštini, svi su se zabrinuli zbog mog "nestanka" i, na neki način, smatrali su da će mi pomoći svojim nemešanjem. Nikada im neću zaboraviti tu dobrotu. Naročito mojoj ženi, sa onim sklerama crvenim od plača. Mora biti da je iskusila povratak pokojnika kad je tako ćutke prešla preko svega.

Moj socijalni oporavak je trajao tri nedelje. Onda je sve funkcionisalo po starom. Ali, psihički se nisam oporavio ni danas. Sanjam kako noću virim kroz prozor očekujući da vidim onu trojicu kako me vrebaju sa ulice. Umesto toga, vidim ih samo po jednog (svako veče drugog), kako se ljubazno smeše iz svetlosti ulične svetiljke. Ali, to je samo san. U realnosti očekujem neku poštu, pismo, depešu, razglednicu, telefonski poziv... bilo kakav signal od "moje grupe", bilo šta što će da razreši konfuziju proisteklu iz neznanja.

Zato sam i poslao one tri dopisnice na jedinu adresu koju mogu da povežem sa svojom noćnom morom.

I, ništa. Ni zvuka, ni povetarca, ni misli, a kamoli čega konkretnijeg, što bi mi donelo olakšanje.

- Akutna depresivna epizoda malog stepena. – rekao mi je NP posle pregleda (u stvari, najviše sam otišao kod lekara da u realnosti "pokrijem" svoje odsustvo).
- Ali, kolega! – odgovorio sam mu – Nije uobičajeno da vam pacijent autoanamnestički sugeriše težinu svojih problema. Imao sam akutnu psihozu! Valjda... ako se još uvek razumem u naš posao.
- Baš tako, kolega. Pokušajte da zaboravite... odvratno mi je što vam ovako govorim. Da ste vi meni tako rekli, ja bih se naljutio. Možda ste vi, ipak, psihotični. Prepisaću vam Moditen i Apaurin.

Zadovoljno sam klimnuo glavom, odobravajući njegovo simpatično apsurdno dijagnostičko diferenciranje, rešen unapred da ne uzmem terapiju. Sad sam zvanično lud. To je, ipak, neko razrešenje.

Ali, lično sam znao da, u stvari, nisam (lud), pa je anksioznost nastavila da tinja negde oko granica svesti. Ako i postoji, to svoje ludilo bih nazvao poremećaj afiliacione motivisanosti, ili prosto, ludilo krajnje zagonetnih međusobnih relacija (LKZMR). Ako postoji, vrlo je neprijatno za pacijenta. Ako ne postoji, imam poremećaj raspoloženja (esencijalni).

Patim, a ne znam za efikasan lek.

U svakom slučaju, ako vidite grupu ljudi sa kojom delite LKZMR, bežite glavom bez obzira! Nisu čista posla!
 

NEBULOZA

Kao mladić, služio sam na jedrenjaku "Nebula alba". Po lukama su nas, posadu Nebule, često, iz zajebavanja, zvali nebuloze. To je značilo da i nismo pravi mornari, nego turistička ponuda; katkad kelneri, katkad žigoloi... Ali, nismo se bunili. Klopa je bila odlična, smeštaj luksuzan, brod siguran... I, šta ćeš više?

Međutim, "sigurna" Nebula je zabludela u neku zemaljsku nebulu. Sonar joj je bio crko, nasukala se na sprud, i brzo potonula. Nismo imali putnike.

Ja sam, od tada na kopnu, a od moje mornarske karijere, ostao mi je samo nadimak Nebulozo.

U suštini, taj nadimak nije sudbina. Stvari se namerno slučajno dešavaju istovremeno. Samo što je namera nepoznata, a slučaj se čini besmislenim.

Inače, da sam znao namere, i smisao slučajnosti, ne bi mi se sve ovo događalo. Te događaje sam svrstavao pod termin "komplikovana sekvencijalnost" i mislim da su bili, makar dêlom, posledica mog bavljenja literaturom.

U vreme njihovog odvijanja, moja realnost je bila toliko šašava, da sam se ustručavao da je zapisujem. Ipak, uporno sam je zapisivao u formi poezije, jer je ritam uspevao da ublaži prividni besmisao nekih zajedničkih ispoljavanja.

Međutim, baš tu vrstu poezije, niko nije hteo da mi objavi. Sećam se kako sam, nekom prilikom, uz tekst, uredniku poslao i ovakvo pismo: "Poštovani gospodine, za razliku od mnogih, izbegavao sam stradanja, pa sam, izgleda, postradao zbog nestradanja. Kao takvom (makar – kakvom stradalniku), smatram da mi, ipak, pripada jedno objavljivanje (da ne kažem da sam zaslužio; bio bi to nedopustivi sofizam). S toga Vas molim, da ne razmatrate sadržaj teksta, nego da ga objavite "na neviđeno", iz humanih razloga..." Tip je, umesto poezije, u "Književnom glasniku" objavio ovo pismo, koje je, naravno, poluanonimno potpisao sa "Nebulozo". No, i to je nešto.

U vreme dešavanja jedne komplikovane sekvence (šubovi su bili čas češći, čas ređi), čuo sam od nekog tipa (pitam se da li je uopšte bio realan) za prazan ćumez u ulici Franca Kartela 26 (četvrti sprat, stan broj 8), u koji dolaze razni ljudi, ostavljajući tu svoje neshvaćene tekstove, besmislenu dokumentaciju, tragove raznih više – manje komplikovanih sekvenci. Taj je stan, neka vrsta javnog medijuma, a kad se u njemu proboravi dan – dva, ima se utisak kao da ceo svet zna za njega. Toliki je deo svetske duše tu spakovan.

Ali, opet pišem besmislicu. Ako ovo čitate, znači da ste tu.

Pa, kad ste već tu, obratite pažnju na moju poeziju.

(NAPOMENA: NEDOSTAJE DALJI DEO TEKSTA)

TEKSTOVI ZA KOJE PRETPOSTAVLJAM DA PRIPADAJU NEDOSTAJUĆEM KORPUSU, a koji su bili raštrkani po đubretu, kao da ih je svaki ovdašnji klošar iščitao po nekoliko puta.

Najbliži rod.

Mi, najbliži rod, moj pokojni blizanac i ja, eto, nismo se upoznali. Nikada se nismo videli. (Još oči nismo imali, onda kada smo imali priliku.) Neko, minimalno, elektomagnetno talasanje, koje se širilo matericom, označavalo je naše zajedničko prisustvo u malom prostoru. Možda je interferencija bila čak i neprijatna, tek, u jednom trenutku je nestala. Blizanac je stradao. (Daj Bože da ga nisam ubio nekim od evolucionističkih oružja, koja su, kao enterijerski detalji, visila po zidovima materice.)

I, tako, kad sam se rodio, svi su počeli da se raspituju za onog drugog. Kao da su slutili moju krivicu. To me je, u neku ruku frustriralo. Branio sam se kako sam znao i umeo. Na kraju sam priznao. Nisu mi oprostili... Osim majke.

Konvergencija.

Kao što sam i mislio, najveći svetski autoritet iz oblasti kulture civilizacije, bio je jedan stanovnik ove jazbine. Nije mnogo pisao; nekoliko beleški na toalet papiru. Sve može da se sažme u aforizam: Ljudska delatnost stalno treperi između utiska i izraza u jednom pravcu, i razuma i iskustva u drugom...

... Ne treba ni da pominjem da se u ovoj ustalasanoj gomili papira nalaze i skice raznih naprava, pronalazaka koji nisu patentirani, idejnih projekata, teorijskih koncepcija etc. Sve je to namenjeno nama, intelektualnoj selekciji koja pohađa ovaj ćumez. Nećete da pogrešite ako budete negovali ponos zbog pripadnosti ovoj selekciji. Neki od onih, koji su ovde ostavili svoje tragove, sada su u intergalaktikumu, neki su u prošlosti, neki u budućnosti. Ja sam ostao ovde, u neku ruku frustriran, da bih vam sažeo i predočio značaj ovog tezaurusa, da se ne bi nekom učinilo da je ovo sve bez veze...

[Nisam siguran da je ovo Nebulozin prilog đubretu, ali ima mnogo osnova da se veruje u njegovo autorstvo. Pored svega, neko je, ispod "bez veze...", dopisao: "Ovo mora da je Nebuloza." Možda nije ni važno.]

U svim pravcima.

Najbolja osobina ovog našeg "reda" je ta, da ne znamo, niti možemo da utvrdimo, da li ima vođe. Lično, mislim da nema. Mada, jednom sam, na stepeništu ispred vrata, našao cedulju na kojoj je pisalo "Najveća tajna". "Jebem ti tajnu pred vratima!" pomislio sam podižući cedulju. Bez obzira na početni prezir, osetio sam uzbuđenje odmotavajući papirče. "Ovaj je baš pretenciozan!" cenio sam očekujući sadržaj. Na unutrašnjoj površini papira, smirenim rukopisom, bilo je napisano (sve velikim slovima) "NEMA HILIARDOVOG PROSTORA." Prihvatio sam konstataciju, neznajući njen realni značaj. U neku ruku, bio sam frustriran.
[Kasnije sam, unutra, u stanu, našao još pet – šest papirića sa oznakom "Najveća tajna". Da nije tog superlativa, ne bi me ni nerviralo. Na dva takva papirića pisalo je "HILIARDOV PROSTOR POSTOJI."]

NAPOMENA: Nebulozo završava sve svoje kontemplacije osećanjem osujećenosti. Taj "stilski" detalj me je naveo da mu pripišem ovu belešku. Priznajem da je, sa istom verovatnoćom, mogla da potekne od jednog od četiri "duha", ili jednog od braće (verovatnije stehtologa).

Na kraju, jedna, verovatno šaljiva nota. Rukom iscrtana čitulja, sa dna đubreta, nosila je sledeću informaciju: Obaveštavam rodbinu i prijatelje, da je moj jedini Nebulozo uginuo na kraju svog životnog puta. Po izričitoj pokojnikovoj želji, ispraćaj je obavljen u prisustvu njegovog mrtvog tela. Zauvek u tuzi, njegova Alba.

Ako sam i promašio u klasifikovanju Nebulozinih tekstova, jedno je skoro sigurno. Taj je bio plodan i uticajan u "selekciji". Po mnogina je bio najuticajniji.

Mene su, ipak, najviše impresionirala ona braća.
 

NEKOLIKO TEKSTOVA KOJI SE SAMI KLASIFIKUJU
ZAJEDNIČKOM LEKSEMOM.

Kiša je padala preko prostrtog stoljnjaka. Gledao sam u tanjir sa supom. Svi su se sklonili. Mene je mrzelo da ustanem. Slobodno sam odlučio da se suprotstavim razumu, da uživam u udarcima kapi kiše, borbi vlage protiv prašine, svežine protiv jare...

Onda je počelo da grmi. Pratio sam slobodnu volju. I dalje sam sedeo za stolom, pred tanjirom punim kišom rastvorene supe.

Čuo sam kako ostali ismevaju moje čudno ponašanje vireći ispod trema. Smeh moje žene mi se činio najglasnijim. Prijatan smeh, kojim me je povremeno dozivala i pozivala da se urazumim.

Onda, sve jači vetar, pa oluja. Prevrnula je sto. I dalje sam sedeo, ne zaviseći više od slobodne volje. Više je to bila bezvoljnost, prijatna apatija. Ona kojoj se vidi poreklo i zna ishod: nikad letalan.

Neko vreme (nije moglo da traje naročito dugo) sedeo sam bezbrižno u oluji. Bilo mi je, čak, malo krivo kad se utišala. Ostali su se i dalje kikotali pod tremom, a ona je došla da se ljuti na mene jer "stvarno nisi normalan!" i tako dalje. Nisam se pomerio. Ona se zbunila.

Ostali su izašli ispod trema i bučno počeli da prilaze.

Posle nekoliko minuta, prema meni su se svi odnosili kao prema svežem mrtvacu. Uspaničeno. Skoro da su počeli da joj izjavljuju saučešće.

Suze, koje su same počele da mi ispiraju kapke i obraze, samo su pogoršale stvar. I pojačale zabunu.

Ovo neće moći da potraje, pomislio sam i zaspao.

Napravio sam mali avion. Sam, u svojoj garaži, sastavljao sam svoju želju, mesecima. To je bio hidroavion. Teže ću da poletim, ali lakše da sletim, mislio sam.

Teško sam poleteo. Jedva sam se odvojio od površine reke, u to rano jutro, bez svedoka. Teško sam se peo (metar u sekundi), i imao utisak da ću svakog časa da se strmeknem. To je zbog preslabog motora od tridesetak konja, mislio sam. Kormilo dubine i nagiba bilo je previše tvrdo, a kormilo pravca nisam mogao ni da pomerim. Nisam mogao da uživam u letu. Naprotiv, mučio sam se u letu.

Bio sam na oko sto metara kada mi se ugasio motor. "Ugasio mi se motor!" prošlo mi je kroz glavu brzinom misli. Bespomoćno sam zurio u horizont, koji je bio sve viši. Palicu sam navukao do stomaka, ali horizont je samo usporio svoj uspon. Desnom nogom sam jedva pokrenuo kormilo pravca, pokušavajući da navučem avion na reku. Zato sam površinu dodirnuo prvo desnim krilom, pa sam se nosom aviona zakucao u ledenu vodu. Jaja sam zveknuo palicom, ali ni glasa nisam pustio. Nekako me je bilo sramota pred okolnostima.

Kada sam isplivao na blatnjavu obalu, sav izubijan i promrzao, počelo je da duva, sa severozapada. "D’ide u pičku materinu!" povikao sam za sebe. A onda je počela i kišica.

Kad sam se dovukao kući, nije bilo struje...

Ovo neće moći da potraje, pomislio sam i zaspao.

Čula se neka muzika. Dolazila je odozgo, sa nekog od prozora, i tiho je padala po ulici u to gluvo doba. Zvučalo mi je poznato, ali nisam mogao da se setim. Sećao sam se samo nekih neverovatnih okolnosti pod kojima sam tu muziku slušao. Ali, bolje da se ne podsećam... Kada sam zamakao glavnom ulicom, nije se više ništa čulo. U stvari, čulo se prisustvo ljudi, koje se u sporednoj ulici samo naslućivalo. Ona muzika mi je, ipak, ostala u glavi, tako da je potisnula obične zvuke. Bila je to lepa, možda ne i dobra muzika. "Treći stav, treći stav, treći stav..." čuo sam sebe kako ponavljam, kao pred učiteljem. Na vrh jezika mi je naslov déla, koji, možda, sadrži i ime autora. Mučnina me je obuzela zbog nemogućnosti da se setim identiteta te muzike. Ili zbog nemogućnosti da je zaustavim u glavi. Ili zbog onih glupih okolnosti za koje sam vezao morfologiju te kompozicije. S tom mučninom sam legao u krevet.

Ovo neće moći da potraje, pomislio sam i zaspao.

[Treći stav Harmerove sonate broj tri.]

"Zašto pišem i drugi eseji" samo što nije ispala iz police. Gurnuo sam je nazad.¹
 

MOJ PRILOG ĐUBRETU.

Ne volim da koristim lična imena. Ona služe majkama i očevima, rodbini... Javni autoriteti bi mogli da koriste i obične brojeve.

(Možda nije trebalo ovako da počnem priču. Ali, ne mogu da se oduprem gorčini zbog alijenacije. Jednostavno, ovaj početak sam čuo u sebi,)

Dakle, neću da navodim ime ovog poznatog pisca. Započeću njegovu identifikaciju sa jednom malo poznatom pesmom, pa, ko želi, može pomoću citata da je dovrši.

Nikad nego ponekad
Sunce se zakloni pod
Samotnu senku koju
Je samo načinilo, zar?

To se desilo i sinoć,
I jutros, dok smo svi
Spavali. Dakle, u
Tajnosti. I nikako

Drugačije, ma šta
Mi očekivali od Neba.
Ja sam bio budan,
Čekajući da ga raskrinkam.

Tako sam nasledio
Krivicu od oca mi i majke
I postao jedan od
Odavača tajni.

Dakle, ovaj pisac je imao jednu neobičnu metodu pisanja kojom se povremeno služio. Ljudi to nisu znali, a i ja sam slučajno otkrio. Kada bi na promocijama potpisivao knjige, pre autograma bi stavio po nekoliko reči i broj. Broj je bio redni, za svaku leksemu specifičan, označavajući njeno mesto u delu.

To sam otkrio tako, što sam na sajmu knjiga bio sa nekim društvom, pa sam imao dovoljno velik uzorak "posveta" da shvatim o čemu se radi. Dok smo, posle promocije njegovog hita te godine, sedeli u kafani, tražio sam od ostalih da mi daju da vidim šta im je napisao. Ispalo je ovako: meni je napisao "11. ostavljajući za sobom isto ono" i autogram. Polako sam složio "posvete" po rednim brojevima, i dobio fragment, koji ovde prenosim. (Ima veoma nečitak rukopis, pa sam neka slova (!) prepevao.)

7. mada nije imao nameru,
8. pobegao je od ljudi
9. bez jasne ideje
10. o uzroku i svrsi,
11. ostavljajući za sobom isto ono
12. što je nalazio za svojima
13. kada su nestajali.

Sve bih dao da mogu da pročitam celinu, ali, i ovaj mi je fragment činio veliko zadovoljstvo. Jedva sam čekao priliku da ga pitam za celinu.

Prilika je bila više nego povoljna. Na slavi kod jednog zajedničkog poznanika. (Kad razmislim, u Srbiji postoji jedna značajna pogodnost koja odumire. Jednako verovatno, može se desiti da, na primer, u pozorištu sedim do dorćolskog klošara, kao i do lanjskog nobelovca. Radi se o slojevitom, raslojenom društvu. Možda nije karakteristično, ali je, svakako, značajno za procese u kulturi.) Pitao sam tog pisca za ovaj njegov "metod". Citirao sam mu fragment koji posedujem, i zamolio za celinu. Nije bio iznenađen. Kao da priča o vremenskoj prognozi, rekao mi je da stvarno ne zna šta je tada pisao. On piše stalno, ne izostavlja ništa, piše svuda, po toalet papiru, salvetama, knjigama... Ima celine koje obeležava rednim brojevima, kako sam tačno i zaključio, ali, to nisu njegova gotova dela. Ono što imamo (od njegove duše), to su "metaboliti"² njegovih zapisa. Molio sam ga da mi ustupi neki od njegovih "premetabolita", a on mi je obećao "gomilu". Tako sam došao u posed tih "apsurdnih" tekstova. Ponašao sam se kao sijamski blizanac. Metabolisao sam tuđe supstrate! (Mnogo mi se svidela ideja o heterogenim sijamcima, ali, o tome nekom drugom prilikom.)

U "gomili" nije bilo početka i nastavka onog fragmenta koji sam posedovao. Zapravo, sa salveta, papirića, raznih papirnih otpadaka etc, nisam mogao da izdvojim ni jedno celovito delo. Fragment do fragmenta. Čitanjem, postajali su celine i dobijali suvislo značenje. Pomislio sam kako svaka leksema može da postane književnost ako je dovoljno dugo i predano iščitavam... ili, nije tako.

Na primer, na jednoj praznoj koverti (sa "R" nalepnicom, pečatom Udruženja književnika i imenom i adresom pisca, koji su značajno remetili kontinuitet prostora po kojem je pisao), stajalo je, zapisano njegovim nečitkim rukopisom: "15. nije izlazilo iz glave. Čuo sam od nekog šamana da u takvim situacijama pomažu orasi." Od gomile fragmenata sa rednim brojem 16, izabrao sam jedan sa omotača čokolade "najlepše želje", čiji je kaligrafski naziv iskoristio kao deo feragmenta. Ispred "najlepše želje" je stajalo 16., a iza: "iscelitelja nisu pomogle." Sa četrnaestim fragmentom je bilo značajno teže. Posle mnogih pokušaja, ostavio sam jedan isečak iz novina: na margini je stajalo "14." A u kolumni zaokruženo "nekoliko misli" i rukom dopisano "mi". Trebalo je, znači, samo da napiše sledeće: "Nekoliko misli mi nije izlazilo iz glave. Čuo sam od nekog šamana da u takvim situacijama pomažu orasi. Najlepše želje iscelitelja nisu pomogle." Da stvar bude interesantnija, jedna njegova priča ima naslov "Naivno sam verovao u spas pod orahovom ljuskom". Ta priča je bila na temu parapsihologije, sa lucidnom porukom o supernaturalnoj realnosti kao mehanizmu odbrane. Siže se odnosio na "medijuma" kojeg je otac u ranoj mladosti zatekao kako onaniše, te je ovaj, pod takvom traumom "progledao". Možda nije originalno, ali se pamti. Zanimljivo je da se u samoj priči nigde ne pominje orahova ljuska iz naslova. Tako sam pomislio da sam razumeo duševni metabolizam. Barem neka, osnovna pravila (tamo postoji samo anabolizam).

Rad sa fragmentima mi se toliko dopao, da sam nastavio da sastavljam, nadao sam se, makar jednu celu priču od tuđih misli.
 

PRIČA OD TUĐIH MISLI (Sam naslov mi se čini poznatim; ako je lopovluk, odgovorno tvrdim da je nenameran.)

... Mada sam već znao... Iako sam već bio upoznat... Uprkos činjenici da sam znao... I pored toga što sam znao, iznenadilo me je, bolje reći, uznemirilo me je kada sam ugledao taj prizor. Na ultrasonografu se video profil deteta, koje je jasno i motivisano pokretalo usne. Bez sumnje, nešto je govorilo; ili sam na putu ka ludilu. Prepustio sam se, i počeo da slušam. Dečji glas, pomešan sa srčanim tonovima, očigledno se obraćao meni, odnosno, vapio je za recipijentom. To što je dolazio iz tečnosti, davalo mu je posebno svečan ton. Razaznao sam samo delove tog obraćanja, ali sam ga snimio.

(U toku ove seanse, povremeno sam bacao pogled na smireno majčino llice. Ona, očigledno, nije imala isti doživljaj ovog susreta. Precizno je znala kad je imala poslednju menstruaciju, i već sama izračunala da će da rodi dvadeset drugog decembra.)

Čim sam ostao sam, pustio sam snimak detetovog "govora": "O-o a-a a-o i-e a ... u e-i a-a a e o-i ... e-u i-i a ..."

Usporio sam snimak, uporedio pokrete usana, i sastavio prvi deo izjave: "Ovo sada, ako nije san, u reči dana, kad se rodim, neću biti sam..."

Uz sve nedoumice, nastavio sam primenom iste metode: "... Ni pokret ruke, ni boja oka, ni moja ljudska krv, neće poreći da nisam bolji nego običan crv. Nek’ samo ono što ću da kažem, svedoku bude znak, i pas i ptica u meni žive, i zato sam tako jak. Neće se znati od kud’ sam došo’, i kuda bih da sam sâm, ostaće samo da nisam znao kome šta treba da dam..."

Imao sam utisak da to dete stalno brblja, da sam slučajno nabasao na ove njegove stihove, da sam došao u posed samo jednog fragmenta...

Jedva sam čekao da dođem na njen porođaj. Sve je proteklo u redu. Porodila se dvadeset četvrtog decembra. Beba je bila zdrava, teška tri i sedamsto pedeset, sa Apgar skorom deset. Sve u svemu – ništa naročito. Dečak se drao ko’ magarac, ali se u toj dreci nije izdvojila ni jedna jedina reč. Posle sam otišao do neonatološkog boksa, i izrecitovao mu njegove rođene stihove. Nije ni trepnuo. Spavao je ko’ top.

Nastavio sam da ga pratim. Sprijateljio sam se sa majkom. Stekao sam njeno poverenje, pa nisam imao razloga da sumnjam da "ne znam ko je otac, semena nisam videla dve godine pre njegovog rođenja". (Čudo je potvrda neverovatnog, a ne dokaz nemogućeg.) Dečak je bio simpatičan, i u svemu očekivanog ponašanja. Nije mnogo bolovao i nije bio sklon samoći. Naprotiv.

Viđao sam ga relativno često, ali ne bih mogao da kažem da sam mu igrao ulogu oca. Zato me je iznenadilo kada se upisao na medicinu. U toku studija je više bio sklon praksi; najradije internističkoj.

Prvo iznenađenje, bar za mene, došlo je kada mi je njegova devojka pokazala stihove koje joj je, nekom prilikom, poklonio: "Ovo sada, ako nije san..." Jedva sam se uzdržao od neposredne reakcije, ali sam bio odlučan da razgovaram sa njim.

Nisam to uradio, i zato mi je žao. Ubijen je, kao sanitetski poručnik, u jednom, izrazito bezveznom ratu.

Posle svega, ostala mi je jedna potmula nelagodnost, neodređena zabrinutost. Imam osećaj da je ostao sam.

Povremeno sam viđao njegovu majku. Jednom prilikom, hteo sam da joj ispričam svoju verziju čitave priče, pa sam joj pustio onaj snimak bez ikakvog uvoda. Osim srčanih tonova, nije se više čulo ništa. Video zapis je bio potpuno običan, barem za jednog iskusnog lekara. Ali, ne i za majku. Plakala je cele večeri, a meni je bilo krivo zato što sam je rastužio. Osetio sam krivicu jer sam je povredio. Žao mi je bilo, a nisam mogao da joj obrazložim svoj postupak. Pomislio sam da bi bilo dobro da joj dam one stihove, pa da joj sve natenane objasnim, ali sam odustao. Nisam znao kako da prekinem tu situaciju, pa sam počeo da se smejem. Brzo je prihvatila moj smeh, što se pretvorilo u kratkotrajno katarzičko cerekanje. Posle smo se napili.

Nismo bili sami...
 

SADRŽAJ ZA KOJI NISAM SIGURAN DA SPADA U ĐUBRIŠNI FUNDUS

Nešto tekstova se našlo u ovoj odbačenoj supstanciji. Tu su dospeli možda mojom greškom. Papiri su se prosto pomešali kada sam sređivao ovu antologiju, a sadržinski su mogli da pripadaju jedni drugima. Ne znam ko je autor. Ne mogu mirne savesti da ih pripišem sebi. Ima tu i Igijevih maštarija. I, čega sve ne. Ostavio sam samo primere.

Ovaj, koji sledi, nema naslova. Umesto istog, napravio sam kovanicu, a da bih izbegao nepotrebni diskurs.

Ontografski zapis.

Bio je četvrtak. Ili je bila sreda? Malo je verovatno da je bio neki drugi dan. Nije bitno sa opšteg stanovišta, ali jeste sa ličnog. Bitno je da nije bila sveta nedelja, sentimentalni ponedeljak, vulgarni utorak, ekspektativni petak ili mistična subota.

Te srede, ili četvrtka, negde oko podneva, ili nešto kasnije (neko bi to doba dana, u to doba godine, nazvao i predvečerjem), dakle, u taj čas, na tom mestu, barem tako kažu (verovao sam i u stvarne gluposti, što ne bih verovao u jednu solidno verovatnu fabulu) zbilo se nešto neobično...

Mada ne mogu da nađem adekvatno opravdanje, mogu odgovorno da kažem da sam učinio sve što je bilo u mojoj moći da saznam o tom događaju, ali, možda i Božjom promisli, događaj, za koji kažu da je neobičan (što kod mene budi naročito interesovanje) za mene je ostao "s one strane svesnog saznanja".

Ali, Nesvesno! Nesvesno je čudo! Kad god prođem tim mestom, u taj čas, osetim taj događaj. Lepo ga osetim kako se odvija, tu negde, među mojim nogama, s oproštenjem, ili u mom stomaku. Čak i oko srca. Strašne stvari se dešavaju, fantastične, fenomenalne... Osećaj je takav, da mi skoro i nije važno što ne znam šta se u stvari dešava. Bitno mi je da, na neki način (makar kakav) ušestvujem u svemu tome. I, ja to činim. Onako, spontano, nonšalantno, sa rukama u džepovima, smireno i elegantno.

[Stvarni akteri su frustrirani mojim stavom i superiornošću. Neki kažu: "To nije pravedno! On i ne zna šta se dešava, a vidite kako se ponaša!" Ali, oni drugi, koji su po pravilu značajniji za radnju priče, oni uzvraćaju racionalno: "Pa, zaslužio je. On ima stav. Ima držanje, a to ne može da se nauči. Nije kao vi... Šteta što On nije akter ove radnje." Šta više, glavni junak kaže: "Da vam jebem ja ovu manifestaciju, kad On u njoj ne učestvuje!" I tako, čitava stvar skoro da propadne, da Ja, svojim stavom i držanjem, ne podržah njeno, makar meni nepoznato, dešavanje...]

***

Ovo je, u stvari, glavni deo izveštaja o neobičnom događanju, o kojem se nagađa u našoj javnosti. Izveštaj je naručen od jednog od mojih agenata, za kojeg ne mogu da kažem da je među boljima. Neprecizan je, manje pouzdan od ostalih. Ali, kod ovakvih slučajeva, to jest, u istragama koje se bave takozvanim transcendentalnim deliktima, značajna mi je njegova intuitivnost. Zato sam ga poslao na mesto "događaja".

Nije on toliko lud, koliko se čini na osnovu stila u pisanju izveštaja (u lekarskom uverenju, koje je priložio kada smo ga zapošljavali, stajalo je "histeričar"). Zato, mnoge "činjenice" koje navodi na čudan način, mogu da se uzmu u obzir u toku istražnog postupka. Drugim rečima, on često ne zna ni šta je, ni kako je otkrio, ali svoje otkriće vešto i uporno markira svojim kolegama. Zbog ovih karakteristika, stekao je nadimak (tajno ime) Pas-tragač, skraćeno Paja, kako su ga zvale kolege.

Dva dana po prispeću izveštaja, zazvonio mi je kućni, "obični" telefon. (U današnje vreme svi kontrolišu tajne linije, tako da su javne najsigurnije.) Veza je bila loša, pa isprva nisam čuo ko me zove.

- Paja! Paja, bre, vaš tajni agent!
- A, ti si. Kaži!
- Pa, ne javljate se. Jeste li dobili moj izveštaj? Šta kažete na njega? ’Oćete da dođem da vam detaljnije objasnim, onako u četiri oka, uz kafu...
- O kej Pajo, dođi sutra u moju tajnu kancelariju u deset i pet. I budi tačan! Pazi da te neko ne prati.

Nije došao. Ispostavilo se da ne zna gde mi je tajna kancelarija, i da ga je pratio buljuk transcendentalaca. Prvi put sam posumnjao u tačnost njegove psihijatrijske dijagnoze, ali tu sumnju nisam osvestio.

Sreli smo se u sedamnaest i četrnaest, u parku, koji je uvek pust, pa se i ne zna kakva mu je svrha. Zato je pogodan za ovakve sastanke. U prvi mah smo se mimoišli, ali sam ga onda čuo kako me doziva sa suprotnog kraja: "Šefeeee! Ovde sam! Ispod kestena!" Od buke se, iz krošnje tog kestena, podiglo jato vrana krešteći na sav glas. "Kakva budala!" pomislio sam, ali nisam ništa rekao. Ovaj "pusti" park verovatno vrvi od transcendentalaca. Stuštio sam se niz ulicu, kao da ga ne poznajem, ali, džaba. Trčao je za mnom i dovikivao mi da stanem. Kad su već i prolaznici počeli da se osvrću, ipak sam stao da ga sačekam. "Park je pun transcendentalaca! Bolje da se pravimo da se ne poznajemo! Sastaćemo se u ’Prasencetu’ za pet minuta!" šapnuo mi je na uvo i namignuo.

U ’Prasencetu’ nismo mogli ni hoklicu da nađemo, tolika je gužva bila, pa smo otišli ’Kod Mitketa’ u frizeraj. Tu nismo mogli ni reč da progovorimo o poslu, jer je Mitke pomno pratio naš razgovor i, tu i tamo, "diskretno" učestvovao u njemu. (U jednom trenutku sam pomislio da pozovem Mitketa u službu, ali sam odustao. Suviše je poznat. Osim toga, imao je slične "kvalitete" kao Paja. Paja mi je sasvim dovoljan u antitranscendentalnom odeljenju.)

Par dana sam mislio da je komedija završena. Ispostavilo se da ono događanje možda i nije tako značajno, pa sam odlučio da obustavim sve aktivnosti na terenu.

Međutim, stigao mi je telegram. (Verovatno su se i u pošti iznenadili. Ko još danas šalje telegrame?!). Sadržaj je bio šifrovan: "Mojtene se da kiratese. Mami veno macijeinfor..." Lukava šifra! Držao sam se do potpisa, a onda sam puko’: "Šav jnita genta jaPa."

Ali, moram da piznam da je poruka zaista donosila interesantne ideje vezane za ono događanje. Na primer, Paja je mišljenja da se, izgleda, uopšte ne radi o transcendentalnoj grupi, i da slučaj što pre treba da predočim Ministarstvu za imanentne poslove. Obećao mi je i prateću dokumentaciju, sa relevantnim informacijama koje će, svakako, interesovati ministra, i uticati na planiranje aktivnosti za sprečavanje posledica "ove opake pojave".

U suštini sam bio impresioniran. S druge strane, nisam mogao ni da nagađam o kakvoj je "opakoj pojavi" reč.

Na moj predlog, sastali smo se u ’Prasencetu’, ovaj put u mirnoj i prijatnoj atmosferi. Paja nije ni sanjao šta ću da mu saopštim.

- Odličan posao Pajo! Stvarno smo došli do fundamentalnih saznanja. Međutim, izgleda da su naslutili. Moraćemo da obustavimo sve aktivnosti vezane za ovaj slučaj. Barem za sada. Čujem iz odeljenja za idealizacione prekršaje da si dobio novi zadatak. Pravi izazov za pravog agenta! Čestitam! – ustao sam i rukovao se sa njim. Ali, on je, u stvari, pravi profesionalac. Snuždio se, skoro zaplakao. Onda je počeo da cvili.
- Jao, nemojte šefe, molim vas. Ovi transcendentalci su mi životno delo. Uopšte nisu krivi. Molim vas da mi ostavite stari zadatak! Za mesec dana ću da vam pribavim sve dokaze. Molim vas...
- Ne zavisi od mene... – nagnuo sam se prema njemu, kao da mu došapnem značajno objašnjenje, koje ne sme niko da čuje. – Spremaju se izbori... pobediće demokratska apstinencija... oni imaju sporazum sa transcendentalcima. Sada nije prilika da ih čačkamo. Gospoda iz vrha su neposredno zainteresovana da se slučaj okonča. Moraš to da razumeš.

Teško je disao. Stisnutih usana, raširenih nozdrva svirao je na surlu ko’ slon predvodnik. Posle nekoliko sekundi se smirio i opustio. Klimnuo je potvrdno glavom, zureći besno ispred sebe. Prihvatio je, nerado, ovu argumentaciju. Pozdravili smo se, i on je otišao, ostavivši celu porciju prasetine, vino, salatu... Stvarno mi ga je bilo žao. I, divio sam mu se, iako ga nisam cenio...

"Zlatna je bila potpuno neuočljiva u običnoj prašini rasutoj po šumskom putiću. Nekako sam, ipak, znao da je tu. Zato sam išao još pažljivije kroz tu mračno-zelenu masivnu senku. Nisam ja željan zlata, niti prema njemu gajim bilo kakvo poštovanje, osim ukoliko se setim koliko je glava sletelo sa ramena zbog njegovog sjaja, i još nekih osobina.

Na proplanku te šumice, odnosno, šume, to jest, prašume – majke svih šuma na planeti, univerzalne šumetine, staništa svekolikog življa i grobišta, neprikosnovenog polazišta objektivne realnosti... tu sam je sreo. Bila je čas ovo, čas ono. Sve u vezi sa Njom je bilo neobjašnjivo. Bar mi se tako činilo. Nisam verovao da mi se to dešava. I, to je bio glavni razlog s kog sam se odrekao njene naklonosti, izgubivši time svaku privilegiju u ovome svetu.

No, moja je šumska ljubav značajno iskustvo, na osnovu kojeg sam odbranio veliki broj svojih neprijatelja..."

Ovo pismo je bilo krunski dokaz bezazlenosti transcendentalnih aktivnosti, ujedno i jedina opipljiva manifestacija njihovog postojanja. Niko osim Paje nije mogao da ga pribavi.

Poklonio mi ga je, a da nije zatražio da mu pružim ponovnu priliku da vodi ovu istragu. A želeo je to svim srcem, koje ja nisam imao da ga lišim tog zadovoljstva.

Zapis koji sledi je, verovatno, moj. U svakom slučaju, kad sam pročitao Nebulozinu tvrdnju da neki od stanara obitavaju u intergalaktikumu, pomislio sam da, što je i od Nebuloze, mnogo je. Ako sam makar i prosečan putopisac, mogu samo da zamislim kakvi su ostali. Kakav intergalaktikum, kakvi bakrači!

Ostavio sam ovaj tekst u sobi, na đubretu, kako bih u ovoj antologiji mogao da ga klasifikujem kao (hronološki gledano) poslednji u grupi.

Putopis

Nekako sam se obreo u tom gradu, u kom je sve vrvelo. Tamo se živelo u svim dimenzijama. Koristili su se podprolazi, nadprolazi, kolovozi, nadvožnjaci, podvožnjaci, razne lokalne letelice, i šta sve ne. Stambeni blokovi su, u stvari, bili čelični ramovi, na kojima su bili okačeni pokretni stanovi. Bilo ih je na raznim visinama i pozicijama, velikih i malih, mnogoljudnih i individualnih. Podsećali su na lastavičja gnezda. Imao sam utisak da bi čangrljali kada bi dunuo neki jači vetar...

Najteže je bilo hodati po trotoarima tog grada. Ta šetnja je iziskivala naročitu pažnju, obzirom na veliki broj stanovnika iz takozvanih diversiteta. Iako je nas, universitetnih, zvanično bilo više, mišljenja sam da je diversitetnih bilo makar u istom broju. Od nas su se razlikovali mahom po veličini: od onih koji bi mogli da uzjašu mrava, pa, preko skoro kontinuirane skale, do osoba koje jedva mogu da se svrstaju u diversitet, obzirom da su dosezale skoro polovinu prosečne veličine odraslog universitetnog čoveka.

Upravo iz te grupe, poticala je i žena koju sam voleo. U to vreme, diversiteti nisu imali sva građanska i politička prava, a zakoni su sprečavali njihovo biološko mešanje sa nama. Ali, ljubav ne pita za granice. Zabrana je činila još prijatnijim te naše susrete. Četrdeset dva njena slatka poljupca, stala bi na širinu mojih usana, a ja sam jednim poljupcem obuhvatao celo njeno lepo lice. Dešavalo se da mi celu noć prespava na podlaktici. Celu sam je imao jednim jedinim dodirom.

Oboje smo bili mladi. Vernost nam nije baš mnogo značila. Da me je prevarila sa nekim svojim diversitetom, to bih lakše podneo. Ona je, međutim, tajno volela još jednog universitetnog, i, to je počelo da mi liči na perverziju. Teško sam preboleo taj razlaz. Jedno vreme sam se zabavljao sa jako malom diversitetnom devojkom, koja je stanovala u mom ušnom kanalu. Bila je izrazito lepa pod lupom, ali je bila suviše mala da bi kod mene izazvala pravo uzbuđenje. Poljupci, kojima je obasipala moju bubnu opnu, ubrzo su mi se činili još perverznijim od one moje prethodne ljubavi. Oterao sam je, bez objašnjenja, iako je imala dobru dušu, i iskreno me volela. I sad mi je žao kad se setim njenih suza na mom vratu, kad je odlazila.

Da budem iskren, veoma sam voleo diversitet. Ali, u tom je društvu vladao haos. Nezaposlenost je bila velika. Srednji i niži slojevi su teško živeli. Zato sam otišao.

Posle dužeg lutanja, vratio sam se u svoj rodni grad, koji se nalazi na "globalnoj periferiji". Voleo sam ovu kontradiktornu odrednicu (na površini globusa, sve tačke su periferija, gledano geometrijski). Tako sam, često, i sebe opisivao: globalni provincijalac. [Mislio sam da sam šarmantan sa takvim dosetkama. Taj mi je "šarm" samo stvarao neprilike. (Biće da sam prilično glup... Socijalno, prilično glup.)]

Dakle, u društvu, kakvo se razvilo u mom zavičaju, ljudi nisu ni pretpostavljali da na istoj planeti postoji diversitet. Par puta sam ga spomenuo, čak i nekim bliskim ljudima, o kojima sam imao veoma dobro mišljenje, ali, oni jednostavno nisu mogli da razumeju suštinu pojave. Smeškali su se zbunjeno i, verovartno, mislili da se izmotavam. Tako sam i odustao od prosvetiteljske misije tog tipa.

Pravo iznenađenje je usledilo tek kada sam, posle dužeg vremena, shvatio da i u mom zavičaju postoji, doduše skriveni, diversitet. Nametnuo sam sebi moralnu obavezu da unapredim njihov status. Pitanje je bilo kojom metodom. Nisam mogao prosto, da izađem na gradski trg, uprem prstom na drugačijeg čoveka i uzviknem: "Gledajte! Ovo je diversitet! U svetu su to ravnopravni ljudi, koji danas uživaju većinu socijalnih i političkih prava!" To nikako ne bi bio delotvoran postupak u ovoj zabiti. Zato sam rešio da se prvo povežem sa lokalnim diversitetom, upoznam se sa njihovim interesima, potom zauzmem politički stav, obezbedim novac i započnem kampanju.

U pičku materinu! Diversitet nam je kao i universitet! Zatucan! Oni pojma nisu imali šta žele, ni zašto želim da im pomognem. Takođe nisu znali za diversitete u svetu. Zato sam organizovao studijski boravak njihove delegacije u inostranstvu. Delegaciju je predvodio najstariji član zajednice (čovek sa izrazito sitnim licem i ambivalentnim genitalijama). Tako su saznali, naučili, ali nisu shvatili. Njihova sociologija se svodila na sledeće: što je isto, to je različito, a što je različito, to je isto. U prirodi je, pak, obratno (isto je isto, različito je različito – zato je tako surovo). Nastranu njihov status. Oni su ipak naivni ko’ deca.

I posle propasti mog diversitetnog pokreta, nastavio sam da se družim sa njima. Često su me pitali zašto to činim. Na kraju sam to pitanje, ipak, recipirao. Odgovor sam našao u onoj mojoj ranijoj ljubavi, a preko nje, na mračnoj strani moje ličnosti, u mehanizmima perverzne sklonosti ka minijaturnim ženama...

Moj lokalni diversitet je, pak, bio sačinjen od rugoba, što mi je pomoglo da izbegnem perverzno ponašanje, i steknem poverenje svojih universiteta.

Svoju ličnost sam opremio blagodetima završene psihoanalize, misleći da sam u potpunosti stavio svoje ponašanje pod kontrolu. Međutim, podmukli poremećaj, potreba za lutanjem i putovanjima, neprepoznata kao simptom, poterala me je ponovo u svet. Gde god sam išao, nalazio bih poneku ženicu-suvenir. Na kraju putovanja, imao sam pune džepove žēna. U kišnim noćima, poređao bih tu svoju kolekciju na krevet, i terao ih da me podsećaju na daleke krajeve iz kojih sam ih doveo. Sve su bile lepe. Puštao sam ih da se mešaju sa rugobama iz lokalnog diversiteta, kako bih ga unapredio. Nadao sam se da će da uspe.

___________________________

Ovom idejom o aktivnom zalaganju za evolucioni proboj, završava se ovaj putopis, koji sam zabeležio po sećanju, u značajno kraćoj formi, a sa svešću o složenosti informacija koje su vezane za karikaturalnu prirodu teksta, i njegovu strukturu.

Radi se o usmenom predanju, koje je izneto tako poneseno, da su mnogi od prisutnih zaplakali (naročito kod mesta na kom se opisuje odlazak male žene iz pesnikovog uveta).
 

UMESTO EPILOGA

Kada sam završio rad na antologiji tekstova iz đubreta, nisam se više vraćao u stan u Franca Kartela 26. Nisam se vraćao u taj prostrani pesnički uterus koji nije pripadao ničijem telu. Ali, bio sam prisutan.

Preko puta broja 26, postoji neverovatna kafana. Ne može da se vidi sa ulice. Iz nje, pak, može sve da se vidi. Nisam baš često gostovao u toj kafani. Svratio bih tu i tamo, uzeo novine, probušio rupu na sredini, i posmatrao dolaznike i odlaznike na vratima broja 26. Oni, za koje sam utvrdio da su pohodili stan, nisu niti unosili, niti iznosili bilo šta vidljivo. Inače, veoma heterogena grupa. (Samo što nisam pao sa stolice kada sam ugledao moju ženu!)

Nadasve, bilo me je sramota zbog ove voajerske aktivnosti. Niko iz grupe nije se ponašao ovako (nedolično ?). Korektno bi bilo opisati ovu vrstu diversiteta, pa opis ostaviti na đubretu u stanu.

"Potpuno ste u pravu! Učinimo tako!" naglas mi dobaci "čitač novina" za susednim stolom.

______________
Napomene:
1. Skoro ništa znam o haiku. Ipak, ovaj se sam zapisao. Nisam imao srca da ga obrišem. „Zašto pišem“ je, inače, knjiga sa kojom sam često bio u veceu. Kad je dohvatim i izvučem iz police, kažem u sebi: „E, samo zbog naslova neću da te čitam!“ Onda ipak pročitam pasus-dva, i tako sam je pročitao nekoliko puta. Poslednji put sinoć. „Ovo neće moći da potraje.“ pomislio sam i zaspao (u veceu).
2. I on je, po profesiji, gle’ čuda, lekar...
 

nazad