Prevedena književnost

Zoltan Danji
(Danyi Zoltán)

NADOLAZEĆOM MELANHOLIJOM

Nisam više želeo njihova tela, nisu me zanimala, nisu me uzbuđivala, ne zbog dosade ili zbog čemera, kao što se to obično dešava, ne, ovog puta se nije radilo o tome, nešto drugo se skrivalo u pozadini, nešto drugo je prouzrokovalo, da nijednu nisam želeo, nije to bilo "organske" prirode, organski je sve bilo u redu, i nije se radilo čak ni o tome, da su počeli da me zanimaju muškarci, jer nisu, ni muško telo me nije zanimalo;

ne mogu reći ni to, da je problem bio u ženama, sa kojima sam se slučajno upoznavao, jer sam uvek naleteo na privlačne, čak na izuzetno lepe žene, ali zbog nečega ih ipak nisam želeo;

Dorina međutim, koja se, kako se kasnije ispostavilo, bavila trgovinom životinja, na crno, naravno, za minut me je oborila s nogu, to jest, u sekundi me je podigla, već u prvom trenutku, tamo, u bioskopskim vratima;

i kada sam sutradan, usled poklapanja nemogućih slučajnosti otišao u njen stan, ta počinjenost me je sve više obuzimala, nasuprot tome, što, kada sam kročio u polutamu stana na trećem spratu, bez preterivanja mogu reći, da sam prilično ustuknuo od toga, što me je dočekalo, kao prvo od jakog, zaudarajućeg smrada;

znao sam, naravno, da ima jednog kućnog ljubimca, jednu kunicu ili belicu ili lasicu, po imenu Šamu, ali ono što me je unutra dočekalo, ni u snu ne bih mogao da zamislim;

u predsoblju su bile poređane police do plafona, sa manjim i većim kavezima, krletkama, terarijumima, u kojima su se nalazile razne životinje, otprilike na visini očiju prvo sam primetio nekog uvijenog, zmijastog gmizavca od koga mi se želudac odmah prevrnuo, u kavezu iznad njega stajao je kameleon naizgled nepomično, samo je povremeno, munjevitim pokretima jezika probadao vazduh, a na jednoj od donjih polica, u većoj staklenoj kutiji su se beli miševi oslanjali na providne zidove, i ubrzano njuškali svojim pulzirajućim, malim nosićima;

bez reči, zbunjeno sam gledao nesvakidašnju dekoraciju stana, a Dorina se, videvši moju zaprepaštenost, glasno nasmejala: eh, sad joj je uspelo da me dobro iznenadi, rekla je, na ovo, bolje da priznam, nisam računao;

nije baš uobičajeno, rekao sam nesigurnim glasom, ali je ipak simpatično mesto, pa kad sam se setio pravog izraza, dodao sam, da je ovo stvarno zgodno malo gnezdo;

ušli smo u dnevnu sobu, gde su na zidove bile okačene slične, ali malo niže police sa terarijumima istih veličina, sa tamnijim staklom, neposredno jedan pored drugog, a u njima ptičji pauci;

ostale životinje su joj samo hobi, objašnjavala je, drži ih samo tek tako, radi zabave, a ptičji pauci joj obezbeđuju egzistenciju, godinama trguje sa njima, kupuje ptičje paukove i prodaje ih, naravno, na crno, i bogu hvala, u zadnje vreme je dosta velika potražnja za njima, objašnjavala je;

pa je skinula crni sako, vratila se u predsoblje, i mericom izvadila nekoliko belih miševa;

zbog ovoga smo došli u stan, da bi nahranila zoološki vrt;

uzela je jednog miša, i dala onom zmijastom gmizavcu, kojeg već nisam hteo da pogledam još jednom, pa se vratila u dnevnu sobu, i redom, svakom od pauka je dala po jednog miša, držeći ih za rep, nahranila ih je lepo – kao prava majka koja doji svoju decu, mislio sam, i jeza mi je počela da trčkara po koži, tako da sam prešao u spavaću sobu, koja je bila prepuna ogledala, jedan zid i plafon su bili potpuno obloženi ogledalima, čak i visoki ormani za garderobu su imali vrata sa ogledalima, na noćnom ormariću isto je stajalo ogledalo, tako da sam bilo gde pogledao, sve sam video umnogostručeno;

boje u sobi su me donekle smirile, nijanse koje su se talasale od vanile pa preko boje cveta suncokreta sve do okera su mi skrenule pažnju od tih protivrečnih osećanja, koji su se talasali u meni u vezi Dorine;

možda je baš ovo dvojstvo, ova privlačnost koja je pokrenula suprotne sile, je bilo to što me je toliko očaralo, i zbog toga sam se tako bespomoćno ulepio u gustinu ove tečne veze, u ovu tešku, pa ipak slatku avanturu sa Dorinom;

otprilike tri meseca, od kraja februara do zadnje nedelje maja sam odlazio kod nje, u početku autobusom, kasnije sa mojom razdrndanom Floridom, i sve ovo vreme, u meni su se kovitlala oprečna osećanja, i od svega toga ništa nisam razumeo;

nikad mi nije bilo lako da krenem kod nje, svaki put, kad sam polazio, osećao sam se nesigurno, pogotovu kad sam se setio predsoblja sa policama koje su bile natrpane raznim životinjama, i nisam bio uveren ni u to, da li uopšte želim ovu ne baš normalnu vezu sa ovom ženom, ali u tim momentima me je uvek obuzela neka jača sila i povukla me sa sobom, i više nisam bio u stanju da razmišljam;

a kad sam bio tamo, onda je bilo teško krenuti kući, držale su me nijanse spavaće sobe koje su ličile na kolutove ananasa i na latice suncokreta, što bi na jeziku svakodnevnice značilo, da jednostavno nisam mogao da se odvojim od Dorininih elementarnih dojki, a kasnije ne samo što nisam mogao, već nisam ni hteo da odolim tom privlačenju, nisam hteo da odolim Dorininom telu, jer sam bio sve više radoznao, u kom smeru će ići, čemu će se formirati, čemu razvijati ovo sve u šta sam se upetljao;

najčešće sam krenuo od nje u zori, tek onda sam smogao snage da krenem kući, u svitanju;

kad sam napustio B., često sam zastao pored puta na par minuta, izašao iz kola, gledao sam drveće i buđenje boja i plavetnila neba, i čekao sam, da će možda nešto da slegne u meni, naravno, ništa nije sleglo, i posle izvesnog vremena sam znao, znao sam, da neću ja biti taj koji će okončati ove sastanke;

i tako se i desilo naravno, sve je išlo mnogo jednostavnije nego što sam mislio;

negde krajem maja, jedne prohladne, lepe zore Dorina je, kad sam ustao od nje iz kreveta, rekla mi je, u polusnu, da ne dolazim više;

na ovo stvarno nisam znao šta da odgovorim, bez reči sam se obukao;

otišao sam od nje bez pozdrava;

brzo je svanulo onog jutra, bio je kraj maja, dan se činilo laganim, kao letnji pljusak, koji ne ostavlja ništa za sobom, samo svež, mirišljav vazduh;

na putu prema kući sam opet zastao pored puta, i dok sam gledao nebo koje se vedrilo, pomislio sam, kakva sreća, kakva paklena sreća, što joj nisam rekao svoje pravo ime.
 

Prevela s mađarskog: Jolanka Kovač

nazad