Prevedena književnost

Zoltan Danji
(Danyi Zoltán)

NAKON TALASA

Video sam, jasno sam video i nisam shvatio, ili ako sam i shvatio, nisam hteo poverovati, dok mi se ipak činilo, da od ovoga ništa ne može biti verovatnije;

video sam, kako sa mesom natrpanu lepinju premešta u levu ruku, oslobođenom desnom rukom otvara šlic, raskreči noge, i u blistajućem, debelom mlazu počinje da mokri, tačno naspram meni, otprilike za pet koraka udaljen od mene, u tom usamljenom sumraku, nije me primetio, nasuprot njemu je već zalazilo sunce, a ja sam sasvim jasno video, kako dugo i obilno poliva jarak, dok punim ustima žvaće mleveno, izmešeno, gnječeno i ispečeno svinjsko meso, video sam napola sažvakane komadiće mesa na njegovoj bradi, dok je rekao nešto onom drugom, koji je stajao iza njega i takođe je snažno kljukao u sebe lepinju sa mesom, a u drugoj ruci mu je visila flaša od dva litra, sa nešto malo piva na dnu, sa malo, bezukusna, mlitava piva, mlitava, kao grudi kafanske radodajke, od duvana u dronjce poderanih pluća;

obojica su nosili pohabane, prljave farmerice i neke tamnoljubičaste i modrikaste, neizrecivo otrcane, daleke od svakog, čak i bilo kakvog, nekada postojanog ukusa, za mlaki jesen inače previše tople perjane jakne;

to je bilo znači, što sam video u ovom usamljenom sumraku, kao na kraju sveta, ova je bila zadnja slika, iz čega nema dalje, ili ne, ustvari i nije bila zadnja, već ta što sledi posle zadnje, s one strane podnošljivog, i bilo je svejedno, da li će podrignuti posle mokrenja, dok istresuje poslednje kapljice, ili će pustiti jedan izdašan, pucketav vetar, olakšavajući creva;

nisam hteo, ali sam morao da poverujem, protivio sam se, ali sam morao da shvatim, da se to dešava, samo je to ono, što postoji;

pa ipak nije ova scena bila ta, što me je dirnula, već protekla tri sata, u celosti, i ona tri sata koji su prethodili proteklom tri, jer su prva tri i druga tri bili u tako teškoj, tako nepremostivoj i tako dubinskoj suprotnosti, da je sve to odjedanput postajalo i previše mnogo za mene, morao sam da stanem usput, da se mojom rasklimanom Floridom dovučem na ivicu puta, pa prema tome tačno ovamo, u ovu upišanu scenu, sa lepinjom i sa mesom, a i sa žderanjem;

vozio sam razderanom kaldrmom blatnjavog puta, na ivici druma crni tragovi točkova u blatu, duboka izdubljenja, u kojima se skuplja mastan sok od ustajalog ulja, muljeve boje, i uzalud nisam hteo da vidim ništa od onog, pored čega sam prolazio, ipak sam morao gledati ovu bedu koja je prodirala u sve, prostirala se na sve, prevladavala kao epidemija, i koja je bolesnim samopokazivanjem otkrivala svoje čireve: gledao sam mrzovoljne ulice u ostavljenim, zaboravljenim naseljima, s one strane svake granice, gde ispred buđavih kuća ne mirišu cvetnjaci, znači ne trava, ne drvo, ne žbun ili bilo šta drugo, nego otvorena odvodna kanalizacija – kao umobolni, mislio sam, koji svoje sto puta isčešane, vlažne rane guraju u lice svakom ko prolazi onuda, ludački se cerekajući uz to;

sa zidova otkinut malter se pretvara u prah tamo, gde padne ispod krivo zapetih roletni, nikog, da to očisti, nikog, da popravi;

večita polutama vlada u glavama skliznutih roletni;

dirnulo me je sve to, možda i zato što nisam sa kožnih sedišta mekano tapaciranog auta metalnog sjaja bleneo napolje kroz zatamljeno staklo, kao turista koji se dosađuje, koji ravnodušno gleda iznad krajeva jedne daleke, s visine prezrene zemlje, ne – iz moje Floride napola istrulenog donjeg rama sam u proteklih tri sata video sebe i nas, naše krajeve, znači naše, samo drugim očima, barem sam tada tako mislio;

uzrok svega ovoga su bila protekla tri sata, kada su mi nežno, pažljivo i precizno, kao operacijom vrha cvetnog prašnika, očistili oči: nežnom i pažljivom i preciznom intervencijom, ali ipak nemilosrdno su odstranili kataraktu sa njih, barem na neko vreme, jer će i to, naravno, proći, a magla će se opet spustiti na moje oči, sve će se nastaviti na isti način, kao i ranije, mislio sam, ali me ovo u tom trenutku ni najmanje nije utešilo;

već posle obreda, istupivši na danas već totalno rastrzane, opljačkane i bedne ulice nekadašnjeg glavnog grada, kao ludi mlin me je obrtao osećaj nesigurnosti, ima li smisla sve to što ću morati da vidim sada, i da li uopšte želim sve to da vidim, sve što tek nailazi;

jer je sve to, već i od mirisa vazduha, čim sam istupio iz kuće, postajalo vrlo neizvesno;

na ulici me je dočekala bezbojna magla i rominjava kiša, i zbog ovog bezvoljnog dočeka me je i ulica, kao i u ovom kraju poznato grozno meteorološko vreme, a sa njima i put do kuće, već tada, u ovom prvom trenutku kada sam stupio na ulicu, isključili iz sebe, ili, tačnije, možda sam ja bio taj, koji sada, posle svega što sam doživeo u proteklih tri sata, nije dao da potonem u ovu vlažnu tuđinu koja je mirisala na maglu, naime, kao posledica protekla tri sata, sve što me je dočekalo kad sam stupio na ulicu, postajalo je strano, pogrešno, i u nekom smislu nestvarno – jednostavno nisam mogao verovati više, da je to ono, što nazivamo stvarnošću;

neko ili nešto namerno, od jednog momenta na drugi, ponovo i ponovo uništava sve ovo, mislio sam – i ovako, u ovoj upropaštenoj formi ga već nisam hteo, uopšte mi nije bio potreban;

pre nego što sam napustio kuću, gde sam učestvovao na čajnom obredu po pravilima starim petsto godina, još jednom sam, poslednji put, izbliza pogledao mesto, koje je majstor sebi uredio, bio je to prostor veličine dva tatamija u jednom uglu sale, kojem je pripadao i nizak, do zida gurnut stočić, na njemu samo jedna ikebana, kriška kolača sa rižom i napunjena šoljica za čaj, ipak, ove tri stvari, bledožuta vaza za cveće, okrugla činija za kolače i napunjena šoljica za čaj, svaka posebno a i u poređenju sa drugim, su bili tako postavljeni, sa takvom osetljivošću i srazmernošću savršenijom od geometrijskih pravila, u kojoj se ispoljavao besprekoran ritam i neponovljiva harmonija, dakle takvo jedinstvo sa aktuelnom godišnjom dobom, sa njenom atmosferom, i sa ovim nepovratljivim momentom, i, zahvaljujući ovoj harmoniji i jedinstvu je iščeznuće, jedinstvenost i nepovratnost ovog trenutka takođe postajao prihvatljiv, i ne samo prihvatljiv, već i razumljiv i prirodan, i ova prirodnost je eliminisala svaku dalju zabrinutost, pitanje ili dilemu u vezi sa tim neshvatljivim jedinstvom koje mi se u tom krhkom momentu ispoljavalo u aranžmanu vaze, činije za kolače i šoljice za čaj, i koje jedinstvo je ustvari zračilo dubokim poštovanjem prema "neživom", takozvanom "materijalnom" svetu, blago i nesebično;

ikebana, naprimer, tih nekoliko cveća, i tanke grančice stavljene pored njih: sve ovo kao da nije ništa, ali su ove beznačajne cvetove i ove beznačajne grančice tako postavili u ovu bledožutu vazu, da je to već samo za nijansu od savršenog, dok ova udaljenost, koja skoro dodiruje savršeno, takođe predstavlja deo najosetljivijih podudaranja, bez nje bi se sigurno srušilo jedinstvo, i uništila bi se harmonija, kojom zrači;

ili činija za kolače pored ikebane, sa trouglasto presavijenom, snežnobelom salvetom i na mekanoj, snežnobeloj salveti vitke kriške kolača sa rižom;

šoljica, u kojoj su ovaj gusti, veoma jak, jarkozeleni čaj ponudili duhovima, ova šoljica je samo blaženstvo, sušta tišina – a pokreti, kojima je majstor, koji je spremao čaj, obrisao šoljicu, pre nego što je napunio ovim, kao kroz veo, lagano isparavajućom tečnošću, ovi pokreti su se stvorili iz istog blaženstva i stišanja, izvirali su iz tih izvora;

posmatrao sam svaki pokret, majstor je koristio dugačak, skoro zbunjujuće dugačak, tanak drveni štapić, sa tim je vadio sitno mleveni čaj iz kutije bronzane boje, metnuo u šoljicu, dodao nešto malo vruće vode, četkicom od bambusa izmutio na penasto, sipao vruću vodu na penastu masu, i celo vreme oni isti, besprekorni, savitljivi pokreti, oni isti, odlučni pokreti koji zrače beskrajnom spokojstvom, ne samo šaka, ne samo ruka, ne samo lakat: profinjeno kretanje celog trupa, celog tela – u toku obreda do kraja je sedeo u ćošku, i odande se ni na trenutak nije odmakao, pa ipak mi se činilo, da ono što vidim, nije vađenje čaja u prašku iz kutije, nije dodavanje vruće vode prašku, i nije izmućenje mase, znači nisu to takozvani praktični pokreti, ne, već je to ples, ili, tačnije: do suštine razgolićena, lagana esencija plesa;

to je bilo to, od čega mi se osipala prašina s očiju, i u ovom kratkom, prolaznom periodu sam video suštinu lepote, do krajnosti razgolićenu;

i ova, do svoje suštine razgolićena, od svega suvišnog oslobođena lepota je na svemu, počev od salvete na činiji za kolače, pa kroz uređenje niskog stočića, sve do kimonoa majstorovog šegrta koji se nijednom nije nasmešio, pa ipak delovao veoma dražesno, do svilenosti ovog kimonoa nežnih tonova, ukrašene grančicama šljive, porculansko bledim laticama rascvetanih grančica šljive, jednostavno: na svemu se prikazala, ispoljavala se i ostvarila;

ali pre toga, pre svega toga, pre brižljivog obrisanja šoljica, tačnog određivanja količine čaja u prašku, pre postepenog razmućivanja tečnosti u penastu masu, majstor je u nekoliko rečenica, u kratkom uvodu, prikazao pravila po tradiciji kuvanja čaja koja je stara hiljadu godina, i prvo sam pomislio da ovaj kratki uvod isto ima za cilj da potpomogne prilagođavanje, priljubljivanje trenutku i situaciji;

međutim, dok je govorio i govorio, i samo je pričao spokojno, tiho, nežnim, pa ipak odlučnim glasom, postajalo mi je sve jasnije, ako ne iz nečeg drugog, onda iz tumačevih, isprva samouverenih, pa sve nesigurnijih, na kraju sve češće isprekidanih reči, da ustvari ne, ovaj put se ipak ne radi o jednostavnom uvodu – i u sledećem trenutku kao munja me je zasekla misao, da se ustvari ne radi o prilagođavanju, već o najznačajnijim povezanostima, rečenih pravilnim, kratkim, jasnim rečenicama;

dakle, nisam se čudio, uopšte se nisam iznenadio, kada se naš tumač u sivom sakou počeo zapinjati u prevođenju, naravno, sve manje je bio sposoban da prati ove rečenice koje su sadržale samo suštinu, nije mogao da prepozna ove prefinjene povezanosti, i, sav zbunjen, pravio je sve duže pauze, pa je pokušao sa premostivim rešenjima, da bi žureći nastavio dalje, ali sam sa njegovog znojem oblivenog čela mogao pročitati da ne, ni ovo neće ići, i na kraju je odustao od uzaludne borbe, sedeo je ćutke, gledajući ispred sebe, i to je bilo i najbolje što je mogao uraditi, jer je valjda i sam osetio, da ne može biti nikako drugačije, već samo ovako, suština se ne može iskazati na drugačiji način, već samo na jeziku koji se, doduše, sastoji od reči, a rečima nije prevodljiv, i od kojih sada niko od nas ne razume nijednu reč, jer je baš to potrebno da bismo intonaciju, akcenat, pulziranje majstorovog glasa duboko, u telu, u srcu, u drobovima osetili, a to je neizrecivo više od najtačnijeg, najstručnijeg ili najspecijalnijeg tumačenja;

samo sam sedeo i samo ćutao, a u međuvremenu su se takve sile pokrenule u meni, za čiju postojanost ranije nisam ni znao, a o kojima mi je već sada, u ovom prvom momentu postalo jasno, da su za mene od životne važnosti, i da bez njih, bez ovih blagih, pa ipak veoma stabilnih sila nikakav izlaz, nikakav smer koji vodi rešenju, ne mogu naći iz onog haosa, odakle dolazim;

i u koji ću, nažalost, bez obzira koliko ne želim to, morati da se vratim.
 

Prevela s mađarskog: Jolanka Kovač

nazad